Mr & Mrs Novakovic in Chicago

Srecni novogodisnji i bozicni praznici

2011-12-24T14:19:00.000-08:00

Dragi nasi srecni vam praznici! Dear friends, seasons greetings and happy holidays!

Odlazak u Srbiju

2011-10-08T13:16:00.000-07:00

Možda bih najbolje započeo ovaj blog radosnom vešću da je Danica našla posao još u avgustu. Ovog puta je posao u njenoj struci, upravo ono što je svo vreme želela :-) Da stvar bude još bolja, dopustili su joj da unapred koristi godišnji, jer su karte za Srbiju već bile odavno kupljene.

I dodje taj dan konačno nakon skoro 3 godine da Danica i ja zajedno odemo u Novi Sad. Moram priznati da nisam mislio da će toliko baš proći, a sama pomisao na tako nešto u periodu kada smo tek stigli u Ameriku bi me prestravila. No, kako kažu "vreme leti" i dok čovek trepne već je stigao i taj dan (a i prošao :-( ). Kao i uvek pred put, pripreme, panika i sl, čovek jedva dočeka da sedne u taj avion. Danici je ovo bilo posebno uzbuđenje, jer svoju porodicu nije videla toliko dugo. Moram priznati da je sam put meni nekako najlepši trenutak svakog odmora. Sve tek treba da se desi...tek je početak...neizvesnost. Obožavam taj deo.

Na Surčinu je carina prošla bolje nego što sam mislio da hoće. Nisu nas gnjavili, jedino ih je interesovalo da li imamo nešto od Apple proizvoda :-) I taj deo kada je prošao, konačno sam se mogao opustiti kako valja. Dočekali su nas Danicini i moji roditelji, pa kako to već biva suze, radost, sreća i "jeste li dobro putovali?". Priče nije bilo kraja na putu do Novog Sada, a bogami se nastavilo i do ranih jutarnjih sati uz pelinkovac i Jelen :-)

Šta reći, imali smo lud i nezaboravan provod. Ja sam nažalost morao od toga nedelju dana da radim, ali smo uspeli sve da uklopimo i sa skoro svima da se vidimo. Mislio sam da više nisam u stanju da toliko dana zaredom pijančim i provodim se....mislio sam pogrešno :-) Pogotovo prve nedelje smo nekoliko puta zaglavili do 6-7 ujutru, a jednom i do 9. Toliko toga se desilo za 2 nedelje, da ponekad nisam imao toliko uzbuđenja za period od pola godine (ako ne i više). Uspeli smo i 2 dana da odemo u Sentu, gde smo se takođe fenomenalno proveli. Pa kako bi i moglo drugačije biti, ljudi sa kojima si proveo 30 godina svog života i onda ih odjednom ne vidiš 3 godine. Vreme je kratko, planovi krajnje stisnuti, pa kada se vidite...to je to...i ko zna kada opet. Tužno je kada čovek o tome razmišlja, ali to je sudbina, trudim se da ne mislim o tome toliko...a za ovo vreme provedeno u Americi sam se nekako valjda i u tome izveštio. Što smo duže ovde, sve više shvatamo da ćemo i ostati ovde...i onda bolje o tim stvarima ni ne razmišljati. Sa nekim ljudima sam eto proveo čak više vremena nego što smo se viđali dok sam bio tamo i zbog toga mi je baš drago. Nekako čini ovu razdaljinu manjom, što bi rekli "više se viđamo otkada smo otišli". Uradili smo mnogo toga, bili čak i na koncertu osmog dana (grupe koja nam je svirala na svadbi), pijančili sa kumovima ispred doma zdravlja kao u stara doba vremena studentskog perioda, imali brojna okupljanja društva i rodbine u našoj kafanici, jeli sve što smo hteli, ispričali se sa ljudima, okupao se ja u dunavu. Čak je i naše linux udruženje uspelo da se skupi, a predsednik je doputovao iz Švajcarske kako bi se videli, jedan drugar je prekinuo godišnji, kum je uzeo godišnji kako bi što više bili zajedno itd. Mislio sam da će nam biti lepo, a bilo nam je daleko lepše nego što sam mogao i zamisliti. Kada bih krenuo, stvarno ne znam koji momenat bih posebno izdvojio, jer su svi bili lepi. Čak je i moja ekipica iz osnovne škole po prvi put, nakon ne znam više koliko godina (moguće i decenija), je uspela da se skupi u punom sastavu. Mnogi naši prijatelji su u medjuvremenu dobili decu, a većini ta deca sada već hodaju i pričaju (nisu više ni bebe). To je možda nekako i najbolji pokazatelj koliko se dugo nismo videli. Voleo bih da smo mogli više vremena provesti, ili da bar možemo tako 2x godišnje. To bi nekako bilo idealno, ali nažalost suviše smo daleko. Voleo bih i da oni svi dodju do nas ovde da nas posete. Žao mi je i što se nismo uspeli sa burazerima uklopiti da se vidimo, baš je bio "bad timing", no sve se nadam da će sada manje vremena proći i da ćemo se pre videti. Ne mogu da ovo pišem a da se ne setim šta je jedan drugar ironično rekao "O bože, pa videćemo se ljudi, pa niste na po sveta" . A nije ni to po sveta više razdaljina ko što je bila :-).

Mnogi su me tamo pitali "da li mi se čini da se nešto promenilo?". U početku (prva 2-3) dana je osećaj bio krajnje čudan. Sve ti je poznato, a sve ti je strano. Čak i kada sam ušao u kuću gde sam 30 godina proveo, prva reakcija mi je bila "a kako ova soba tako mala, a tako visoki zidovi". No, nakon 2-3 dana kao da nisam nikada ni otišao. Čudno je videti kafiće koji rade u 2 ujutru radnim danom (i pri tom ima ljudi u istim), kao i napucane devojke po kafićima koje još nisu prešle prag puoletstva. Na to sam se nekako kompletno odvikao. Čudno je videti napucane automobile u državi gde je to 100 prosečnih plata, a za volanom balavac od 18 godina čije lice ne odaje znake inteligencije dovoljne da zaradi tako nešto u tim godinama. Neke stvari ne prestaju da čude, jedino što sam se nekada zbog istih nerivrao....sada više ne. Naravno, pored svog lepog provoda ima i tužnih stvari koje čovek vidi, ali o tome neću ovde...nije ni mesto ni vreme.

Želeo bih da se zahvalim svima koji su nam učinili da nam u Srbiji bude toliko lepo. Od srca vam hvala. Jako nam je puno značilo.

I tako je to sve lepo prošlo, a onda smo se u nedelju ujutru uputili na aerodrom. Čekiranje, pa kafica...još tu i tamo neka pričica i pošalica pred odlazak, a onda sledi carina i mahanje familiji. Slika veoma poznata. Ta slika mi dušu para, jer je od prošlog puta prošlo tri godine, a sećam se ko da je juče bilo. Doduše, razlika je drastična. Tada smo bili dvoje ljudi koji idu u nepoznato...negde gde nikog ne znaju da započnu nov život, danas su to dvoje ljudi koji odlaze kući.

A u San Francisku su nas dočekale komšije, koji su nam izluftirali stan, kupili namirnice za frižider (da nas ne dočeka prazan) i izveli na večeru. Mnogo im za to hvala. Ovaj gest me toliko dirnuo. Lepo je znati da i ovde preko pola sveta ima nekog ko te čeka da se vratiš.

Slike iz Srbije su ovde

Dolazi cirkus

2011-06-06T19:34:00.000-07:00

Konačno da nađem za shodno da napišem nešto na ovom blogu. Moram priznati da iako život nije ništa manje uzbudljiv, ja već nekako gubim inspiraciju za pisanjem. Tek sam sada i primetio da naziv ovog bloga više ne odslikava stvarnost, jer smo se pre pola godine iselili iz Čikaga. Moraće i to da se menja :-)

Maj je bio veoma interesantan mesec. Uspeo sam nekako da nabavim kartu preko firme za Google IO, svega par dana pred konferenciju, kada sam izgubio već sve nade da ću ove godine ići. Za one koji ne znaju, to je godišnja konferencija koju Google pravi u San Francisku. Tu se predstavljaju sve nove tehnologije koje dolaze iz te kompanije. Osim toga, konferencija je poznata i po tome da Google bogato daruje učesnike. Ove godine su svi učesnici dobili Samsung tablet koji uskoro tek treba da izađe, Verizon 4G wifi hotspot (mali uređaj sa kojim imaš poprilično brz internet gde god da se nalaziš) i tri meseca besplatnu pretplatu, kao i Chrome OS laptop (ovo bi trebalo u junu kada izađe da dobijemo). Osim toga, bilo je još nekih poklončića koje su učesnici pojedinih sesija dobijali. Ja sam tako dobio Arduino i Android shield za android accessory kit (ovo već uguglajte ako vas interesuje šta je :)). Sve u svemu, mnogo lepi pokloni. Sama konferencija je bila odlična i ove godine je sve bilo u znaku robota. Kanda je to sledeći veliki bum. Gomila firmi sa najinteresantnijim proizvodima (razne vrste robota koji su tumarali po konferenciji, monocikl koji održava balans, google auto koji sam vozi, klavir koji sam svira, ma nema čega nije bilo). Na kraju prvog dana su nam priredili i odličnu žurku. Istovremeno sam saznao i da je Microsoft kupio Skype. Bukvalno dok sam čekao voz za San Francisko, dobio sam email iz firme. Oni koji me dobro znaju, već znaju kakva mi je bila prva reakcija :-)

I tako ja napisah ovo još pre mesec dana...a onda saznao da ponovo idem za Evropu... :-)

No, da nastavimo. Nakon Google IO usledila je još jedna divna manifestacija. U pitanju je Bay Area Maker Faire. Prošle godine sam pisao više o toj manifestaciji, kada sam je posetio u Detroitu. Ova je bila daleko veća. Tu bukvalno ne znam ni odakle bih krenuo opisivati, jednostavno je trebalo videti. Možda najzanimljivija stvar su bili ogromni Teslini kalemi, koji su podešeni tako da munjama bukvalno sviraju. Čitav spektatkl je bio oko toga. Uglavnom ubace neku osobu u faradejev kavez, koja pleše dok munje sevaju. Najinteresantnije je bio deo kada su u taj kavez uveli Mike Rowe (voditelj Dirt Jobs emisije na discovery kanalu) i Adam Savage (voditelj Mythbusters emsije na istom kanalu). No, bilo je tu raznih stvari iz oblasti robotike, elektronike, mehanike...ma čega god hoćeš. U isto vreme nam je bio u poseti Atila. Čovek je došao na konferenciju u San Francisko i eto lepe prilike da se nađemo :-)

Osim svega ovoga, život ide najnormalnijim tokom. Malo smo se opet ugojili (šta ćeš....tranzicija :-)), tako da opet gledamo da smršamo. Ovog puta reagujemo na vreme. Ja ponovo trčim redovno (mada mogao bih i češće). Kupio sam neke patike sa pet prstiju koje daju osećaj kao da trčiš bosonog. Družimo se puno u slobodno vreme. Vikendima uglavnom gledamo da nekud odemo, ili da organizujemo neko druženje. Polako treba opet da se aktiviram sa biciklom, pa možda da češće radim kombinaciju voz-bajs, umesto vožnje kolima. Danica i dalje traži posao. Situacija što se toga tiče nije ništa bolja nego u Čikagu. Čovek nekako ovde ima više nade, ali je rezultat isti :-( Ja imam previše stvari kojima bih se hteo baviti, ali nikako da sklopim vremena za sve to. Eh šta bih dao da sam ove igračke imao kao klinac ili student :-)

No, ko što napomenuh, u međuvremenu sam bio ponovo u Tallinn-u (Estonija). Nažalost, saznao sam u utorak da ću ići u subotu, pa je za svaku moguću kombinaciju bilo suviše kasno. Došao sam tamo baš kada je bio početak belih noći. E to je stvarno vredelo videti. Sunce zađe oko ponoći, a u pola tri se već razdanjuje. Moram priznati da mi je sam grad ipak bio lepši u zimu, nekako je romantičniji. No i leto ima svoje prednosti, pa je gomila ljudi na ulicama, otvorene bašte. Mnogo podseća na Novi Sad. Imao sam priliku i da letim iz San Franciska novim Airbusovim avionom A380. Ala je to veliko čudovište :-) U povratku sam imao presedanje 7 sati u Minhenu, pa sam otišao malko da vidim grad. Iako sam potrefio neku manifestaciju tamo, padala je stalno kiša...a ja bez kišobrana :-) No, uspeo sam pogledati centar grada, pojesti kobasice i popiti pivo u čuvenom Hofbrauhaus.

Mi polako već planiramo dolazak za Srbiju na jesen :-) Taman na tri godine otkada smo došli. Već je toliko proletelo. Da čovek ne poveruje. No, mnogo toga se za te tri godine promenilo.

Evo malo slika ovde, ovde i ovde, a bogami i ovde

Zima 2011

2011-03-27T13:55:00.000-07:00

Evo konačno nešto da napišem posle duže vremena. Nakon skoro tri meseca život nam se polako vraća u normalu. Januar smo proveli u Palo Alto. Iznajmili smo bili neki namešteni stančić dok ne nađemo nešto što nam odgovara. Nakon duže potrage, našli smo jedan lep stančić u Burlingame. Naši novi prijatelji iz Novog Sada (a sada i prve komšije) su čuli da se ljudi do njih sele i..ukratko....eto nas ovde :-) Burlingame je jedno slatko malo mesto, a mi živimo baš u samom centru, tako da je dosta urbano, ljudi se šetaju...gomila malih radnjica i restorana itd. Blizu nam je jako grad, tako da je to još jedan plus. Svaki dan putujem kolima 35 km do posla, ali nije toliko strašno. Dobro smo povezani i nema nikada gužve na putu...tako da stignem za pola sata, dok mi je u Čikagu za 6km trebalo sat vremena. Iduće nedelje ću probati varijantu sa vozom, jer mi je i on jako blizu...pa se možda čak i više isplati jer mogu nešto i da radim dok sam na putu. Najviše se družimo sa našim novim komšijama koji su nam jako puno pomogli da se smestimo. Još kupujemo nameštaj, jer smo ovog puta odlučili da ne kupujemo "privremene" stvari. Tako da potraga za nameštajem ovog puta malo duže traje :-) Ja sam do sada već dva puta bio u Evropi poslovno. Prvi put skoro dve nedelje u Estoniji, a drugi put 4 dana u Amsterdamu. Uspeo sam i jedno 7 puta da se razbolim u ova 2-3 meseca, izgleda da mi je od cele ove selidbe pomalo imuni sistem pao...a i nisam baš navikao na toplu zimu :-)

Već nakon prve noći kada smo se doselili u novi stan, morao sam da idem za Estoniju. Bilo je mnogo interesantno promeniti klimu sa 30 stepeni na -20 :-) Tallinn je jedan predivan gradić u kome je inače i osnovan Skype. Mnogo me podseća na Novi Sad. Arhitektura je mešavina pruske gradnje, potom srednjovekovne (stari grad), skandinavske i naravno komunistički period je ostavio svog traga. Imao sam sreće da sam ostao preko vikenda, tako da sam imao vremena da lepo istražim grad. Baltičko more je inače u to doba kompletno zamrznuto sve do Finske, pa je i to bilo krajnje interesantno za videti. Hotel je bio super, a najviše mi se svideo bazen i sauna sa pogledom na grad.....nema boljeg opuštanja :-) Skoro svi skyperi odsedaju u tom hotelu, tako da smo imali super žurku :-) Bilo je odlično upoznati ljude tamo i provesti tih 10 dana radeći u prostorijama koje sam ranije gledao samo na slikama i mislio kako je tu preterano raditi :-) Imao sam priliku i da se upoznam i družim sa prvim programerima Skajpa koji su jedni od osnivača firme. Čuti iz prve ruke kako je sve to počelo itd. :-) Uspeo sam naravno i da se razbolim, ali šta je tu je.... Takođe mi je to bio prvi put da letim preko Grenlanda, pa sam i napravio par slika.

Već mesec dana po povratku, usledila je žurka svih skajpera u Amsterdamu. Preko dana predavanja i konferencija (koja je inače bila pretrana i skroz u hi-tech fazonu), a posle žurka. Amsterdam, gomila programera....mislim da je svaki komentar suvišan (da ne kažem cenzurisan) :-)

Ekipa u skajpu je inače ekstra i dosta se družimo van radnog vremena. Interesantno je koliko je pomešano kultura, a ogroman broj zaposlenih je iz Evrope. Tačnije, generalno u ovom delu ima dosta evropljana, za razliku od Čikaga. Bar se meni tako čini. Moji su generalno utisci skroz pozitivni. Priroda je predivna, vreme je dobro (osim marta kada je kiša neprestano padala, imali smo i tornado...ali oni koji ovde žive kažu da tako nešto još nisu nikada imali, pa sam to prepisao svom čuvenom "efektu"), centar sveta za IT industriju...ma još ne mogu da verujem da sam ovde :-) Ono što me valjda ovde najviše fascinira je koliko su ljudi opušteni. Valjda ta klima utiče na mentalitet. Jedina mana cele ove priče je što je sve do zla boga skupo. Ali šta ćeš, ne može sve biti idealno. To tako valjda ide.

Mnogo toga se izdešavalo, pa mi je već teško sve da pohvatam. Nažalost, Danica se i dalje muči da nađe normalan posao. Za sada ništa nije lakše nego u Chicago. Ovog puta smo rekli da puca na ono što je završila i što želi da radi, koliko god možemo da izdržimo...izdržaćemo. Trenutno je sada napravila malu pauzu u tražnji poslova i otišla sa komšijama na jezero Taho. To se nalazi na svega 3 sata vožnje odavde, a tamo je 3 metra snega trenutno :-)

Toliko od mene ovog puta....pa do sledećeg piskaranja :-)

Slike iz Tallinn-a su ovde , a iz Amsterdama su ovde

Route 66

2010-12-30T17:46:00.000-08:00

Nakon dve nedelje pakovanja i opraštanja sa prijateljima, četvrtak jutro popili smo zadnju kafu u holu naše zgrade, pozdravili se sa menadžmentom, seli u kola i krenuli u avanturu. Tog jutra vreme nam nije išlo na ruku. Vejao je sneg do kasno poslepodne. Jedan deo puta smo krenuli istorijskom rutom, ali nakon što je par grozno velikih kamiona iz suprotnog smera prošlo pored nas i nanelo sav onaj sneg i blato na našu šoferku, odlučili smo da je to poprilično loša ideja i da pređemo na autoput :-) Još sam se pitao šta koji đavo ti kamioni traže na sporednom putu, ali sam kasnije dobio i odgovor da im je to jedan od načina da izbegnu kontrole koje imaju na autoputu. U svakom slučaju, naš prvi stop bila je čuvena statua diva isped kafića "launching pad". Posle toga sledilo je malo vožnje i klizanja po autoputu i prva veća pauza u dixies truck stop, čuveni diner na istorijskoj ruti.

Opet sam krenuo da pišem ovaj blog od početka do kraja, nabrajajući sve moguće dogadjaje kao listu namirnica za radnju. Ova avantura je daleko više od toga. Daleko više od skupine istorijskih mesta koje smo posetili. Za mene je ovo bilo kao neki odlazak u prošlost. Odlazak u doba "baby boom" generacije, pogled na ono što je Amerika nekada bila. Pogled na Ameriku kakvu smo je viđali u filmovima. Kao i svuda u svetu, tako i u Americi su veliki gradovi nekako priča za sebe. Svaki veliki grad ima neku svoju vibraciju, neki svoj šmek. Svaki od njih je drugačiji i svi se oni razlikuju od ostatka Amerike. Ono što čini najlepši deo ovog puta su upravo mala mesta, gde vreme kao da je nekako stalo. Čuveni dajneri (klasični američki restorani) koji i dalje izgledaju kao iz pedesetih godina, i dalje imaju istog gazdu i nisu deo nikakvog velikog lanca. Svi oni vole da dočekaju putnike onako kako dolikuje, da se ispričaju sa njima, poneki daju i neke poklončiće, ispotpisuješ im se po raznih knjigama gostiju koji putuju rutom itd. Da budem iskren, nakon prvog dela puta (u St Louis-u) sam se nosio mišlju da odustanem od svega, jer je vreme stvarno bilo katastrofa. No, Danica me ubedila da ipak nastavimo...i dobro je što je tako, jer nas je većinu puta pratilo dobro vreme. Jedna od interesantnih lokacija u Misuriju bile su Meramec pećine. To su jedine privatne pećine u Americi. Poznate su po svojoj prirodnoj lepoti, kao i po tome da je svojevremeno Jesse James tu sakrivao svoje ukradeno blago. Inače, pećina se pojavljuje u filmovima Lesi se vraća kući i Tom Sawyer. Nažalost u Misuriju sam dobio konjuktivitis, što nas je zaustavilo negde kod granice sa oklahomom, gde smo prespavali u nekom malom motelu. Idući dan smo projurili kroz Oklahomu i gradove kao što su Tulsa i Oklahoma siti. Tu i tamo smo stajali uz put kod radnjica Čeroki indijanaca, ali nismo se nešto previše zadržavali. Posetili smo i muzej Route 66 u Klintonu, a odseli u jednom malom gradiću (bolje reći selu) Elk City. Tamo smo odseli u staroj južnjačkoj kući koju drži jedna porodica i sobe su urađene u različitim temama. Pošto smo bili jedini gosti, mogli smo da biramo sobu, tako da smo odabrali srednji vek. Tu smo se baš lepo odmorili i nakon predivnog doručka uputili dalje. Usledio je Texas. Pošto je bilo već lepo vreme (oko 20 stepeni), tu smo malko više skretali na staru rutu. Mali gradići, gotovo napušteni. U njima se vidi da su nekada bili glavno stajalište na ruti, ali sada su jednostavno propali. Sve je ostalo ko napušteno. Gomila automobila ispred kuća iz pedesetih godina, uništeni od korozije. Stare benzinske pumpe....tu i tamo neki auto prođe ulicom, očekuješ serijskog ubicu da izleti svakog momenta :-) U nekima se nađe i radnja posvećena route 66, ali nije radila u ovo doba godine (ili možda nije radila jer je nedelja...pojma nemam). Posetili smo i najveći krst na svetu, koji je stvarno ekstra urađen, pa potom otišli u Big Texan, restoran/motel koji nudi najveći stejk na svetu besplatno ako ga pojedeš za sat vremena. To je tolika količina hrane, da ne znam da li bih pojeo za 2 dana, ali nađe se koja budala da se upusti u tu avanturu. Posle toga je usledio New Mexico. Veoma je interesantan prelazak između Teksasa i Nju Meksika. Ideš ravnicom, odjedanput mali uspon i sledećeg trenutka se ispred tebe stvori slika divljeg zapada iz kaubojskih filmova. Velike stene od crvenog kamena, a između prerija. U toj preriji šibaju vetrovi kakve u životu nisam osetio, jedva obuzdaš auto da ne poleti. Tu smo usput stali u selo Tucumcari, dosta poznato stajalište na Ruti. Nakon prelaska preko planina, gde je vožnja noću bila izazov koji Danica neće zaboraviti (jer je ona tu vozila), prespavali smo u Albukerkiju. Odlučili smo da ne skrenemo levo, nego da produžimo dalje rutom :-) Idućeg jutra smo otišli da vidimo stari deo grada, koji je fantastičan. Nakon toga smo otišli do Gallup-a, i ručali u čuvenom El Rancho hotelu, gde su svojevremeno boravile zvezde kaubojskih filmova koji su se snimali u okolini. Priroda je usput stvarno predivna i teško za opisati rečima. Sledeću noć smo proveli u Winslow Arizona. Tu smo odseli u jednom predivnom hotelu, koji je restauriran pre deset godina. Nekada je to bio najluskuzniji hotel na pruzi Santa Fe (Čikago - Los Anđeles). Držao ga je Fred Harvey koji je gradio hotele duž te pruge, odmah pored željezničkih stanica. Postoji i priča o konobaricama iz tog perioda, tzv Harvijeve devojke. U njemu su odsedali razne poznate ličnosti od Ajnštajna do Howard Huesa, koji su odatle išli na izlete po "divljem zapadu". Sada ga drži jedna porodica, koja je od hotela bukvalno napravila muzej umetnosti. Stvarno predivno izgleda. Restoran je jedan od vrhunskih, a hotel se našao na listi u national geographic ediciji "1000 mesta koje treba videti pre smrti". Voz od Čikaga do LA i dalje staje ispred tog hotela. Samo mesto inače ima još jednu slavu. Pominje se u pesmi groupe The Eagles - Take It Easy. Zbog te pesme je u centru grada napravljena statua koja odslikava reči pesme. Šta ćeš, ljudi pokušavaju da na razne načine privuku turiste, otkada je Ruta 66 prestala da funkcioniše. Odatle smo produžili dalje ka Flagstaff-u. Kada smo se popeli tamo delovalo je da ćemo moći stići do grand kanjona, ali nažalost, na putu do istog je opasno počeo sneg da veje i morali smo da odustanemo. Tako blizu, a tako daleko. Da smo otišli, bili bi zarobljeni par dana na planini. Nešto valjda mora ostati i za drugi put. Taj dan smo odseli u nekom od onih starih motela u selu Seligman. To mestašce je skroz u duhu Route66. Tačnije, cela priča oko istorijske rute je i započeta u tom selu. Tu je živeo berberin Angel Delgadillo, koji je započeo celu priču. Posle toga, otišli smo do Kingmana, pa onda na neki ranč u po pustinje. Da bi se do ranča stiglo, moralo se voziti 35 kilometara zemljanim putem. Sam ranč izgleda fenomenalno. Svi gosti se drže ko jedna porodica. Mnogo lepo. Nema nigde ništa, samo pustinja i planine na vidiku. Obezbeđeni su ti tri obroka, a 2x dnevno se jašu konji. Ja sam prvo mislio da će nas ovako neiskusne staviti na uzicu i da ćemo onako vezani ići, ali umesto toga smo dobili 5 minuta treninga i odmah na konja. Pošto su moje moći da donesem kišu gde god da krenem već poznate, ovog puta sam uspeo to i u pustinji da potvrdim. Taman kada smo se trebali krenuti nazad na ranč, počela je kiša. Dok smo stigli bliže ranču spustilo se nebo i više nisam znao jel to kiša pada ili led. Danica i ja pokisli ko miševi, totalno nepripremljeni za jahanje. U tom momentu Danicin konj stao i neće dalje. Okrenuo dupe kiši i ne mrda. Vodič ubedi danicu da ga šutne, na šta je konj krenuo jedno par metara i onda se ubacio u galop :-) Potom smo vodič i ja vijali Danicu u galopu, koja je neuspešno pokušavala da obuzda konja. Konj je stao kada je došao do ranča :-) Sve u svemu....avantura. Te noći su došli neki kauboji da nam sviraju (jedva su se probili do ranča, jer je put već bio potopljen). Sutra dan je bilo još jedno jahanje (ovog puta po lepom vremenu) i onda pravac LA. Usput smo stajali na par mesta u Kaliforniji, između ostalog i do čuvenog Bagdad Cafe (gde je sniman i istoimeni film), koji se nalazi u sred pustinje. Uveče stigosmo do naših domaćina i tu je krenulo slavlje.

Nažalost već sutradan se meni moj konjuktivitis vratio, ali ovog puta mnogo gore. Zatvorilo mi se skroz oko, pa sam izgledao ko Roki na kraju prvog dela. Otišli smo u hitnu na kraju, gde su me pitali "šta si radio?", rekoh "ništa...u tome je i problem :-)". Dobio baja sve moguće antibiotike da pije 10 dana....tako da nije bilo ništa od alkohola za novaka :-( Osim tog problemčića koji se na kraju rešio (kuc kuc kuc), imali smo divan doček i super provod sa našim domaćinima kojima se još jednom zahvaljujem što su nas primili :-) Nakon LA sledilo je još jedno putovanje do severa Kalifornije. Tu smo morali 700km da pređemo za pola dana, tako da nismo se nešto previše zadržavali. Put kroz Kaliforniju je stvarno predivan, prosto uživanje za vožnju.

I tako smo mi ovde već dve nedelje u Palo Alto. Većinu vremena smo proveli tražeći stanove. Ovde je daleko gori izbor nego u Chicago, a cena isto tako daleko veća. Pogotovo je u januaru teško naći bilo šta pristojno, a često i kada nađeš, budeš odbijen. Problem je da dobru ponudu svi žele, i onda se pravi selekcija, a prioritet naravno imaju amerikanci koji su na istom radnom mestu duže vreme i koji su u prethodnom stanu proveli više godina. Na kraju je odluka pala na jedan sladak stančić u samom centru Burlingame. Pomogli su nam naši novi prijatelji, a uskoro i prve komšije :-) To je jedno slatko malo mestašce blizu San Franciska. Biće malo zeznuto meni u početku, jer ću morati putovati 35 km na posao (dok ne naviknem).

Na poslu je sve ekstra za sada. Skype ima novu zgradu, tako da je sve novo i ima predivan enterijer. Imamo plaćen doručak i ručak (od kojeg uvek ostane i za večeru). Takođe imamo i bilijar, stoni fudbal, stoni tenis, Playstation 3 sa PS Move itd. Gomila prostorija za odmaranje i zezanje....ma...ko u obdaništu. Pre dve nedelje su kupili gomilu nerf guns (neke puške i pištolji sa sunđerastim mecima), pa radnici ratuju po kancelariji itd. Moram napraviti par slika, pa ću ih okačiti. Neke se mogu videti ovde i ovde, kao i ovde. Ja inače radim pored tih veštačkih trava :-) No, to bi bilo to, do sledećeg bloga.

Slika naravno ima jako puno, kao i video snimaka, tako da nismo mogli ni približno sve da okačimo. Takođe, pećine su nažalost slikane mobilnim telefonom jer nam je nestalo baterije u foto aparatu, pa se te slike ni ne nalaze ovde. Danica će ovih dana gledati da iskomentariše slike. Za gledanje slika kliknite ovde :-)

Get Your Kicks On Route 66

2010-12-14T17:54:00.000-08:00

Vreme baš leti.

Dok trepneš, već je prošlo mesec dana. Baš sam želeo da ovaj momenat što duže traje. Kako vreme odmiče sve mi je teže da se oprostim sa Čikagom. Osećaj je ovog puta već poznat, jer sam ga doživeo onda kada sam odlazio iz Srbije. Čovek pomisli kada si već ostavio sve iza sebe i prevalio toliki put, šta je sada ovde ostaviti Čikago nakon dve godine. U početku je to uzbuđenje, avantura na vidiku, odlazak u nešto novo, a kako se taj trenutak približava i počne opraštanje sa prijateljima, postane ti sve teže. Dođeš ovde gde ne znaš nikoga i taman stvoriš bliži krug prijatelja, stvoriš neki dom i onda sve ispočetka. Novo mesto, novi ljudi, nove stvari. Obožavam da putujem, ali moram priznati da nisam neka "ptica selica" u duši. Volim da pustim korenje na jednom mestu. Bez obzira na klimu, Čikago je predivan grad za živeti. Kraj u kome smo mi živeli je stvarno fantastičan, a stan u kojem živimo nam se toliko sviđa, da smo mislili da ćemo ga napustiti tek onda kada budemo kupovali nešto svoje.

Poslednjih 2 nedelje smo proveli bukvalno pakujući se. Mnogo je zeznuto kada se seliš tako daleko. Ne možeš stvari tek tako potrpati u kombi i odvesti. Sve mora biti tačno proračunato, šta ide sa nama, šta se šalje itd. Sve mora biti dobro upakovano. Kada smo došli u Ameriku mislio sam da su Ameri toliko bogati da mogu potpuno ispravne i korisne stvari da tako izbacuju na ulicu. Međutim, sada sam otkrio da je realnost drugačija. Neke stvari se jednostavno ne isplate slati, jer te to izađe skuplje nego novo da kupiš. I onda nastaje problem kako se toga otarasiti. Manje stvari podeliš prijateljima, međutim problem je sa većim koje nikome ne trebaju. Pokušavali smo uzaludno da se nekih stvari otarasimo, ali ne ide. Doduše, nismo ni dali 100% od sebe, jer jednostavno nismo imali vremena sa tim da se bakćemo. Tako sutra na ulicu leti trpezarijski sto sa sve stolicama, stakleni stočić i mali media centar. Žao mi je što ih nisam udomio, ali šta ćeš. Mi koji dolazimo iz Srbije imamo malo drugačiji sistem vrednosti, pa nam ovako nešto pada još teže.

Osim pakovanja, sledilo je naravno i opraštanje sa prijateljima i kolegama. Moj zadnji dan na poslu je ujedno bio i božićni ručak, tako da smo svi zajedno išli prvo u neki skup restoran (jedan od onih sa paprenim cenama, a porcije veličine čačkalice....što bi moj drugar Dejan rekao "to nije za da se najedeš" :-)). Nakon ukusnog i "obimnog" ručka uputili smo se u neki sicilijanski restoran, gde smo zaseli za šank do uveče. Recimo da nas je tu samo piće koštalo skuplje od onog ručka :-) Ali vredelo je, bilo nam je stvarno lepo. Nakon toga smo imali još par okupljanja (nažalost nismo mogli sve prijatelje odjednom da skupimo). Svaki od njih je bio predivan na početku i sredini i kao i uvek tužan na kraju, jer se ipak opraštamo i ko zna kada ćemo se ponovo videti. I svaki put se zapitam "što ja ovo radim?". Iako znam da sam doneo dobru odluku, iako je ovo nešto za šta sam ceo život radio, iako me svi ubeđuju da će mi tamo biti bolje, u nekim situacijama ti dođe da ponovo premeriš svoje odluke. Nije da žališ što si doneo odluku koju si doneo, nego što to sve mora da bude tako. Da ne kažem, da su nam se svi planovi odlaska za Srbiju poremetili i sada je stvarno pitanje kada će nam se pružiti prilika da odemo. Naravno, najbolji bar na svetu "Friar tucks" bio nam je česta destinacija zadnje dve nedelje, gde smo napravili i poslednju oproštajnu žurku. Nije nas bilo puno, ali smo zaglavili do 5 :-) No, sa pozitivne strane, svi naši prijatelji kada im dojadi zima, imaju sada kod koga da dođu na more....a ja se iskreno nadam da će nam i dolaziti u posetu :-) A i mi nameravamo ove američke praznike da proslavimo u Čikagu. Izeš thanksgiving ako nije ladno :-)

Sutra nam je poslednji dan u Čikagu. Nadamo se da ćemo posetiti još jedan muzej koji jako želim da vidim. To je tako kada negde dođeš da živiš, uvek ima vremena i onda prc. Uspeli smo da posetimo muzej umetnosti (gde mi došlo da išamaram sebe što nisam obilazio ranije), a sutra bi trebalo muzej tehnologije i nauke, koji ima najveću postavku u americi i svi kažu da to obavezno moramo videti. Posle toga nam sledi duga vožnja do Los Anđelesa gde ćemo biti kod prijatelja za praznike, a posle nove godine idemo u Palo Alto. Odlučili smo se za čuvenu rutu 66, koja je malko duža, ali u ovo doba godine svi upozoravaju da drugom rutom je dosta opasno voziti. U svakom slučaju, ova je i zanimljivija. Nećemo ići istorijskom putanjom svo vreme, jer ti za to treba baš dosta vremena, a i u nekim delovima i nije preporučljivo u ovo doba godine. Pratićemo autoput, pa skretati tamo gde ima nešto da se vidi, a kada stignemo do juga, ako bude bilo vremena, neke delove možda budemo išli baš istorijskim putem (tačnije, onim što je ostalo od njega, jer postoji samo u nekim delovima). Ovo nam je prvi put da vozimo na razdaljinu veću od 400 km, tako da smo dosta uzbuđeni. Moram priznati da gde god sam išao u americi kolima, uvek sam poželeo da mogu tako da vozim i krstarim....spavam gde stignem itd. Eto nam sada i prilika za to :-)

Toliko za ovaj post, nema nikakvih slika jer me iskreno mrzi da se sada sa tim zezam, biće ih kada stignemo na destinaciju. Nisam hteo da ovaj post bude prikazan tek nakon mesec dana zbog slika.

I kao i prošli put kada sam odlazio iz Srbije, napuštam ovaj grad sa mislima "jednog dana ću se vratiti". Samo što više ne znam ni gde ja to idem, ni kuda bi se ja to vraćao....no, bitno je da uživam u vožnji :-)

Odlazak na zapad

2010-11-13T17:06:00.000-08:00

Napokon nađoh vremena da napišem blog. Ljudi često misle da ne pišem blog, jer nam se život pretvorio u neku monotoniju, pa nemam više tema o kojima bih mogao pisati. Stvar je upravo suportna, mnogo toga nam se dešava u zadnje vreme, a i ono malo slobodnog vremena što imamo, provedemo gledajući TV serije :-) Pored toga, nekako u zadnje vreme Danica i ja se retko viđamo. Ona radi uglavnom popodnevne smene, pa dođe oko 10 sati uveče kući, tako da se preko nedelje ređe viđamo. Vikendom opet, ona bar jedan dan radi 12 sati, a često nema nijedan dan u vikendu slobodan. No, sve će to uskoro da se promeni.

U poslednjih par meseci sam polako počeo da tražim novi posao. Uvideo sam da je momenat preporoda u IT industriji i da se trenutno ono što radim dosta traži. Bio je ovo dosta naporan period. Svima su poznati rigorozni testovi koje velike IT kompanije vrše pri primanju novih radnika. Tako da je ovaj poduhvat zahtevao dosta pripreme i učenja, jer te mogu pitati bukvalno svašta. No, meni je to nekako dobro došlo, taman da se podsetim određenih stvari koje nisam radio još od fakulteta, a i da nekako dobijem uvid kako se to u Americi radi. Naravno, svaka firma je drugačija, tako da su i načini intervjuisanja drugačiji.

No, da skratim priču i pređem na stvar :-) Dobio sam posao senior softver inženjera u Skype-u :-) Verujem da svi koji ovo čitaju su itekako čuli za Skype :-) Ja da budem iskren, još ne mogu da verujem šta mi se dešava. Kao što neki znaju, ja već par godina radim u VoIP (voice over IP, prostim rečima: telefonija preko interneta) industriji, radeći softver za mobilne telefone. Zadnjih više od godinu dana prevashodno radim na android platformi, koja mi se jako sviđa. Preći u najbolju firmu na svetu koja se time bavi i radeći na izuzetno zanimljivim projektima je za mene na neki način ispunjenje sna (bar u profesionalnom smislu). Takođe, prelazim i na višlju poziciju.

Druga stvar je da ćemo morati da se selimo, jer je posao u Palo Alto u Kaliforniji (deo između San Franciska i San Jose, poznatiji kao Silikonska Dolina). Iako smo Danica i ja jako zavoleli Čikago, oboje se radujemo selidbi tamo. Razlozi tome su veliki. Kao prvo, ako si programer u Americi, to je mesto gde želiš da budeš. To je centar sveta. Tu se nalazi sedište većine velikih IT kompanija, a i ostale koje nemaju baš sedište tu, imaju veće razvojne centre. Jednom rečju, za programera taj deo predstavlja isto što glumcu predstavlja Holivud. Drugi razlog odlaska tamo je naravno lepo vreme i predivna priroda. Biće to za nas jedan novi početak i ovog puta se oboje nadamo da će i Danica imati više sreće nego u Čikagu po pitanju posla.

Nedavno mi je brat pomenuo kako bih mogao pisati o tome kako je živeti u Americi. Neko moje viđenje nakon dve godine. Da budem iskren, razmišljao sam o tome da napišem takav blog na našu dvogodišnjicu u oktobru, ali nisam nikako stigao, zbog zauzetosti oko traženja posla, a i puno sam radio u zadnje vreme, jer nam se približavao rok projektu i stavljanje proizvoda na tržište. Ako nekog interesuje ovo je proizvod na kojem sam radio u poslednjih nekoliko meseci.

Pored svega toga, stigao sam početkom oktobra da odem u Milwaukee na barcamp koji oni imaju u najvecem hackerspace-u u Americi. Bilo je predivno kampovanje 2 dana i ekstra druženje. Bio sam i na star trek konvenciji ovde u Čikagu, morao sam da ispunim neke svoje dečačke snove. Trebalo je Leonard Nemoy da prisustvuje (Spok), ali je nažalost u zadnjem trenutku otkazao. Bar sam uspeo videti nekoliko glumaca iz deep space nine serijala :-)

No, ajde da probam neko svoje viđenje amerike ovde da opišem, nadam se da neću previše da smorim.

Prvo kada čovek dođe u Ameriku, mnogo brzo ukapira da je ovo jednostavno drugačiji svet. Naši ljudi su mi to često pominjali, ali uvek sa nekom negativnom konotacijom. Takođe, iako smo svi svesni veličine ove države, iz nekog razloga ljudi u Srbiji (a i ja sam bio takav) vole da određeni stereotip primene na sve "amere". Kao i svuda u svetu i ovde je razlika u mentalitetu velika između ljudi koji su odrasli i žive u velikom gradu, od ljudi koji su odrasli u predgrađu, a pogotovo od ljudi koji su odrasli u nekim malim selima, koji su odaljeni po 300-400 kilometara od prvog većeg grada. Da ne govorim razliku u mentalitetu ljudi između tih gradova, kao i država u Americi. Način života jednog Njujorčanina je za 180 stepeni drugačiji od nekog iz Los Anđelesa. Kada bih čak i pokušao primeniti neke stereotipe, morao bih se zadržati na Čikago i to na kraj u kojem ja živim, kao i eventualno ljude i kolege koje poznajem iz predgrađa. Taman kada sam pomislio da svi u Čikagu (i muško i žensko) obožavaju da gledaju utakmice bejzbola i fudbala, upoznao sam amere koje to apsolutno ne interesuje :-)

Da ne govorim i rasnu razliku koja itekako postoji u mentalitetu. No, neću toliko da se osvrćem na ljude. Dovoljno je reći da sam ovde upoznao isto toliko različitih ljudi koliko i tamo. Postoji neki stereotip prosečnosti i ovde i u Srbiji. Ovde je samo taj stereotip malko drugačiji....ljudi su nekako smireniji. Možda to odsustvo emocija deluje nama hladno u početku, ali verujte mi kada kažem da ima itekako mnogo prednosti u svakodnevnom životu. Mnoge konfliktne situacije se mnogo lakše rešavaju. No, društvo koje ja imam je skroz otkačeno i super. Ako odem u lokalni pub, znam da ću naići na nekog poznatog i da se uvek super provedem. Imam ekipu linuxovaca sa kojima često viđam. Kolege na poslu su super. Ne znam šta reći, ljudi ko ljudi. Kako u Srbiji, tako i ovde. Opuštajuće je jedino da nisu toliko opterećeni politikom. Nisam rekao da su neobavešteni, samo jednostavno ne pričaju o tome non-stop. Kada ostanu bez posla ili teže žive, ne kukaju o Obami, Blagojevicu i ostalima, neko se trude da nešto urade što će im rešiti situaciju. Takođe, puno energije troše na sopstveno usavršavanje i neke svoje projekte. Govorim naravno o svojoj okolini. Nekim ljudima se prosto divim koliko su inovativni i koliko su u stanju da završe ono što su započeli. Mislim da je to deo obrazovanja ovde, obrazovanja koji možda nama nedostaje....nestao je nekako dok smo učili koliko ima ovaca u australiji...i slične gluposti. Tačno je da ljudima geografija nije jača strana, ali zato svako svira neki instrument. Svaki dan u autobusu ili vozu gledam gomilu ljudi sa iPhone i nekim apple proizvodom u ušima, ali zato bar 30% autobusa čita knjigu.

No, da se ja vratim na temu života :-) Način na koji ja posmatram ameriku je iz perspektive IT zaluđenika. Tako da mogućnosti da posedujem ili isprobam stvari koje tek izađu (ne moram čekati lokalnog švercera, pa onda hakera da razvali spravu za naše tržište) je ekstra. Nekome to nije bitno. Potom, plaćanje svega preko interneta, kupovina preko interneta i ostale blagodeti interneta puno mi znače. Uplatnica ne znam ni kako izgleda. Lične karte, vozačke dozvole i ostale birokratije se čekaju od 5 minuta do max sat vremena i nije procedura koja ti stalno treba (imam osećaj da sam u srbiji provodio 2 nedelje godišnje na ovakve gluposti). Kada se seliš, uplatiš preko interneta 1$ i sva pošta ti se prosleđuje na novu adresu. Sva ova tehnologija ima prednost da olakša čoveku život. I nije u pitanju samo tehnologija, imamo i mi tehnologiju...nego volja da se to organizuje kako treba. Postoje naravno i negativne strane uređene države. Recimo da smo sada u periodu kada treba otkazati stan pre roka i time prekrišiti sporazum, sto zahteva mnogo glavobolje.

Ima puno toga što mi se ovde sviđa i malko je možda zato i teško to opisati. No, ima par stvari koje mi se ne sviđaju. Živeti u velikom gradu je iskustvo za sebe. Međutim, svega par velikih gradova su ono što bi mi rekli "urbani". Ostatak je kompletno raširen i više podseća na selo od milion stanovnika, nego grad. Ista stvar važi za mala mesta i predgrađa. To je nešto gde ne znam kako bih uspeo da se uklopim. Nažalost, većina stanovništva upravo tu živi. Mnogo je teško imati decu u gradu. Najbolje škole i sl. se upravo nalazi u tim predgrađima, a sa druge strane dosta je i bezbednije. Odlazak na posao iz predgrađa u centar grada i nije toliko zapetljan, međutim teško je ako je obrnuto. To bi podrazumevalo da prvo moraš otići u centar grada do železničke stanice, pa na voz koji te odveze u po nedođije...i onda ti treba auto da stigneš kud si namerio. Druga varijanta bi bila ići kolima, pa ti provedi 3-4 sata dnevno zaglavljen u gužvi. Ima ljudi koji i to rade....mesec-dva provode godišnje u automobilu. Druga stvar kod tih manjih mesta je što to nije ko naš futog ili begeč. Ovde ne možeš ama bukvalno ništa bez auta. Ide put, pa pored apartmani....najo pešačenje. Uglavnom imaju neki centar grada, veličine 100 metara kvadratnih i to je to. Sve ostalo su kuće i kuće i kuće i kuće i apartmanska naselja. Nemaš gde tu da pešačiš....prva radnja ti par kilometara...a i ne možeš stići do iste bez automobila. Nema onih malih radnjica i sl. Sve je to nekako previše rašireno, a ta mesta se spajaju jedna u drugo, da ne znaš ni kada prvo počinje, drugo završava....niti koja je razlika između istih. Što je najgore, neka od tih mesta imaju i preko 100.000 stanovnika i dalje izgledaju tako. Onda roditelji vode svoju decu od 15 godina do lokalnog Mall-a (kao naš merkator) i oni se tu druže i idu na sladoled. Nema tu trčanja i jurcanja i krađe zelenih kajsija.

Noćni život ko i da ne postoji. Moraš se odvesti kolima do puba na po puta i onda jedan uvek ne može da pije. Izem ti provod. Nažalost i mi ćemo sada morati preći u jedno manje mesto zbog posla. Ono što je jedino pozitivno je da je tu univerzitet, pa uglavnom takva mesta su malo življa. Gledaćemo tu da budemo za početak, pa ako nam se baš ne bude svidelo, skontaću neku varijantu da živimo u San Francisku. Jedina prednost života u tim mestašcima je što ako želiš nekud da ideš, ne moraš da se "izvlačiš" iz grada, što nekada ume da potraje.

Eto, to je jedina veća stvar koja mi se ovde ne sviđa i sa kojom čovek kad-tad mora da se susretne. Sve ostalo je super :-)

Nisam stavio nikakve slike na ovaj post, jer ne želim da kasnim opet 2 nedelje sa objavom, tako da idući post će biti dodatak sa slikama.

Leto 2010

2010-09-04T17:17:00.001-07:00

Konačno sam nakupio malo vremena da napišem novi blog. Ovog puta razlog ovolike pauze nije moja lenjost, nego jednostavno predivno leto i gomila dešavanja svakog vikenda.

Malo mi je i teško sve to strpati u jedan blog, tako da ću nabrojati nekoliko zanimljivosti, a opisati ono što mi deluje najbitnije. Početkom jula imali smo u našem komšiluku paradu ponosa (gay pride). Ono što je zanimljivo bilo je koliko je to ovde drugačije. Ta parada već postoji godinama i na nju ide gomila ljudi i to doživljava kao veliku žurku. Nema navijača da nikoga tuku, ubijaju, prete i sl. Ne dovodi se u pitanje da li treba ili ne da se to održava i nije predmet političke rasprave u senatu. Bar ne već nekoliko decenija. Čak i predmet te parade je više od nekog istorijskog značaja i tradicija, nego politička borba za razna prava. U svakom slučaju, parada je bila ekstra. Skoro četiri sata je trajala, a posle parade je na ulicama bila žurka :-)

Vikend ili dva nakon toga smo imali neki lokalni festival, gde zatvore čitavu ulicu na 2 dana i naprave gomilu bina gde su koncerti, kao i razne štandove s klopom i ljudima koji prodaju sve i svašta (uglavnom su to neki umetnici sa raznom bižuterijom, keramikom, majcama, slikama itd). Sve u svemu, mnogo dobar provod. Obožavam te lokalne festivale, koji su daleko bolji od bilo čega što grad globalno organizuje. Iskreno, kada grad nešto organizuje, to treba izbegavati. Uglavnom to bude jak marketing da čovek očekuje bog zna šta, a ono parada kiča i zilion ljudi, koji usput povedu svako po petoro dece, koja se momentalno pogube ili krenu da plaču, jer se jadna uplaše od tolike gužve. A o hrani i da ne pričam....očaj koji se prodaje po skupoj ceni.

No, da se vratim na temu :-) Leto u Chicago je izuzetno lepo. Gomila manifestacija i koncerata, predivne plaže, prepuno ljudi, bašte itd. Znam da to zvuči malko glupo, jer je tako svuda gde je leto, ali ovde je taj kontrast između zime i leta stvarno velik. Meni je posebno lepo zato što svaki dan idem biciklom na posao. Ujutru me to lepo razbudi, a još mi je draže kada se vraćam sa posla. Tada krenem okolnom rutom i prođem kroz centar grada, pa onda obalom skroz do kuće. Potom odem malo na trčanje, opet plažom, pa parkom....ma ekstra. Ovo leto je pogotovo bilo lepo, jer osim par dana kada smo imali žestoko nevreme, uglavnom je bilo toplo i bez kiše.

Jedan vikend smo Ogi i ja ponovo otišli do prijatelja u Toledo, OH i posle smo svi zajedno išli na Maker fair u Detroit. U pitanju je sajam pronalazača i ljudi koji su u "Uradi sam" fazonu. Iako nije bio toliko velik ko u San Francisku, meni je ipak bio super provod. Bilo je tu raznih robota, automobila na struju, kojekakvih spravica itd. Bili su i neki likovi koji prave citav show od mentos bombona i koka kole. U pitanju je EepiBird. Posle smo obišli i muzej Henry Ford-a (u okviru kog je i bio taj sajam). Muzej je ogroman i vredi ga posetiti. Tu je bio izložen i automobil u kojem je Kennedy ubijen, kao i najveca lokomotiva u americi (e to čudovište što je veliko), pa razni avioni, motori, čuda. Recimo da su čak i jedan Diner (vrsta restorana) kompletno rasklopili i sastavili ga u muzeju. Nakon toga otišli smo u jedan makedonski restoran u Detroitu koji ima dobar burek i još bolji jogurt. Vikend nakon toga je bila lollapalooza. Tu sam otišao sa drugom jedan dan da gledam Green Day. Fantastičan koncert. Jedan od najboljih na kojem sam bio u životu. Ljudi su stvarno priredili super show, odličan kontakt sa publikom, odsvirali sve hitove....tona pirotehnike. E onda je usledilo vreme za odlazak na godišnji odmor. Tu tek kreće zezanje. Otišli smo u četvrtak za Los Angeles kod naših prijatelja Žane i Zokija. Potom smo u petak svi zajedno išli kolima za Las Vegas na vikend.

I tu sam ja stao sa pisanjem ovog bloga pre mesec i vise dana :-) Šta ćeš, nema se vremena.

No, sledi nastavak.

Put do LA do Las Vegasa je mnogo lep. Prolazi se preko planina i pustinje. Pošto smo krenuli u petak u doba kada se ljudi vraćaju kući sa posla, osetili smo verovatno najgori rush hour u americi. Trebalo nam je preko 3 sata da izađemo iz grada, a ni tu se gužva nije zaustavila. Tako da nam je većina puta do Vegasa bila noć. Mnogo je lepo stići u Vegas noću, kada je sve osvetljeno...ma, taman na žurku :-) Vegas je pomalo teško opisat, stvarno ga treba videti. Kao što se zna, tamo je sve kockarnica, tako da slot mašine se nalaze bukvalno na svakoj pumpi, aerodromu...svuda. Da bi došao do recepcije u hotelu prolaziš kroz kockarnice itd. Dok se kockaš, piće je besplatno. Smeš da piješ i na ulici (što je inače ovde zabranjeno). Svi hoteli su nekako povezani, a preko bulevara idu mostovi, tako da nemoraš čekati semafor itd. Izgled tih hotela je fantastičan. Da ne govorim koliko je to sve ooogromno. Mi smo odseli u jednom malom hotelčiću na sred glavne džade, tačno prekoputa cezara, belagio i pariza. Belagio ima poznatu fontanu, gde je show svakih 15 minuta. Generalno, preko dana smo uglavnom obilazili hotele, ili se kupali na bazenu, a noću smo švrljali, kockali se, pili i kako to već ide na takvom mestu. Čovek kompletno izgubi osećaj za vreme. Što se hotela tiče, mene su najviše oduševili Venetian i Luxor. Prvi je replika Venecije. Urađene su sve poznate zgrade u Veneciji (uključujući i zgradu suda). Ono što je najinteresantnije je da su stavili čitav trg unutar hotela, sa veštačkim nebom, pa čak i kanalima i gondolama. Prosto ne možeš verovati da si u zatvorenom prostoru. Luxor je na recimo hotel koji je napravljen kao velika piramida. Iznutra se takođe nalaze razne građevine i replike iz egipta. New York-New York je urađen kao kopija poznatih zgrada iz NYC i okolo celog hotela ide velik rollercoaster. Pariz recimo ima i Ajfelovu kulu (tačno upola visine), kao i triumfalnu kapiju. Pomalo je to teško opisati koliko je to sve veliko. Zoki je nosio kameru, tako da imamo mnogo snimaka, ali su nažalost preveliki da bi išli na internet. Nakon predivnog vikenda, u ponedeljak ujutru smo krenuli ka obilasku Huverove brane. Ona se nalazi na samom kraju kanjona Colorado reke, a iza nje je najveće veštačko jezero u Americi. Prosto je neverovatno kolika je to građevina i bukvalno triumf inženjerstva u to vreme. Zanimljivo je da sada grade most preko kanjona, odmah pored. Rade ga već četiri godine i nikako da ga završe. Bili su čak omanuli u proračunu, pa se most nije spojio kako treba, tako da su morali ponovo da rade. Ovi su završili čitavu branu u to doba za pet godina. Eto koliko smo uznapredovali za ovih osamdeset godina :-) No, mogu samo zamisliti kako je bilo tim radnicima koji su gradili branu na užasno visokim temperaturama. Kada smo mi bili tamo, temperatura je na brani bila 60 stepeni celzijusa. Nakon brane smo pošli nazad ka LA. Ovog puta je bio dan, tako da smo imali priliku da se divimo prirodnoj lepoti pustinje. Gomilu puta sam taj put gledao na filmovima, a sada smo imali priliku i uživo tuda da prođemo. Usput smo stali i kod ludog grka, jedan restoran u po nedođije.

Danica je vec sutradan zbog posla morala da se vrati u Chicago, a ja sam ostao jos par dana u LA-u, na malo druzenja i kupanja u okeanu.

Čim sam se vratio, već sam bio zauzet oko narednog BARcamp-a gde pomažem u organizaciji već drugu godinu. BARcamp je tehnička (ne)konferencija gde učesnici kreiraju sadržaj iste. Mnogo dobra žurka, koja traje od subote ujutru do nedelje poslepodne (i preko noći). Pivo i hrana su besplatni :-) Nedavno sam bio i na isto takvoj žurci u Milwaukee-u. Oni imaju prostor od 2700 kvadrati, što je ooogromno. Ekipa je bila super, spavali smo tamo 2 dana i bilo nam je baš lepo.

Konačno smo nekako nakon dve godine u tom periodu da imamo više društva, nego slobodnog vremena. Ja sam trenutno u žešćoj frci oko posla, a i Danica radi jako puno u zadnje vreme. Sada je imala prvi dan u vikendu slobodan nakon mesec i po dana, a i prvi slobodan dan nakon 15 dana. Česte su joj smene od po 12 sati, a jednom je čak 15 sati radila (sa pauzom od pola sata kada jedino može da sedne).

Toliko od mene za sada.

Slike iz Vegasa mozete pogledati ovde

I za kraj...snimak fontane iz Bellagio je ovde

PS> Slike su opet kompletno izmešane, ali ovo je zadnji put...obećavam. Kupio sam konačno bateriju :-)

New York, New York i još ponešto

2010-06-20T15:10:00.000-07:00

Evo i mene napokon da se javim. Ponekad ne pišem dugo, jer nemam šta da pišem, a ponekad se jednostavno toliko stvari događa, da ne stižem da pišem :-) Kao što je Danica u prethodnom javljanju pomenula, moja mama nam je u maju došla u posetu na nešto više od mesec dana. Samim tim smo se trudili da svo slobodno vreme posvetimo obilasku Čikaga i okoline i pokažemo joj što više stvari koje čine naš život ovde lepim. Uglavnom nam je preko nedelje ona kuvala jela iz zavičaja kojih smo se uželeli, dok smo preko vikenda isprobavali čudesa svetske kuhinje. Naravno, i Danica je pri tom pravila par jela koje mi obožavamo ovde da jedemo. Nažalost, mama je imala malu nelagodnost, kasnio joj je avion sa sletanjem u Frankfurtu, tako da nije stigla da presedne u drugi i morala je tamo prespavati. Dali su joj hotelsku sobu, a onda je odmah našla neko društvo naših ljudi koji su isto tako izvisili. Plašili smo se da se to ne desi, ali sada kada se desilo....sada zna da ni to nije tako strašno :-) I kako to obično biva, mesec dana je proletelo dok si rekao "keks". Taman smo se ponovo navikli jedni na druge i onda već dođe dan da ona odlazi i rastanak koji je svaki put sve teži. A šta ćeš...i to je deo života.

Obilazili smo uglavnom znamenitosti Čikaga koje smo ovde već nekoliko puta opisivali, pa ne bih da se ponavaljam :-) Možete pogledati slike. Od novih stvari tu je bio jednodnevni odlazak u Milwaukee, najveći grad Viskonsin države i naravno odlazak u New York.

Sto se Milwaukee tiče, on nam je dosta blizu (nekih 150 km odavde) i već dugo smo planirali da odemo do njega. Bili smo u čuvenom muzeju umetnosti, koji je stvarno arhitektonsko čudo. Pogotovo što se nalazi na samoj obali i pogled na tu zgradu, a okolo jezero je gotovo nestvaran. Osim toga, prošetali smo se malko uz reku gde se nalaze poznate pivnice i naravno morali smo sesti u jednu, da isprobamo šta se već ima isprobati :-) Grad je nekada bio svetska prestonica piva, ali je nažalost to sve propalo, velika riba progutala malu i trenutno je grad dosta pust. Tu se takođe nalazi i muzej Harley Davidson motora (koji je inače odatle), ali to nismo stigli posetiti.

Dođosmo i do najzanimljivijeg dela ovog bloga, a to je odlazak u NYC. Stigli smo u petak negde oko podneva i odmah otišli do rođaka na Menhetnu, koji su nas dočekali sa divnim vojvođanskim ručkom. Mama je kod njih spavala, dok smo Danica i ja uzeli hotel preko puta Madison square gardena. Hotel se zove Pensilvanija i ako ikada dođete u NYC, obilazite ga u širokom luku ako ikako možete. Mi smo se eto....zajebali. Da ne kažem da je koštao ko svetog petra kajgana, ali je opet bio jeftiniji od ostalih. Doduše ne i mnogo jeftiniji. Na svu sreću, to je i jedina negativna stvar u celoj ovoj priči. Sam menhetn je dosta jednostavan za snaći se (pogotovo uz google maps) i moram priznati da se čovek već nakon kratkog boravka u NYC oseća ko da je tu mesecima. Grad je stvarno gostoljubiv po tom pitanju. Na prvi pogled je za razliku od Čikaga dosta prljav i nekako previše gust, međutim ima neku drugu čar. Rođaci su nas odmah odveli u obilazak svega što smo želeli da vidimo (i što se može postići za to kratko vreme). Tako smo obišli times square, grand cetral terminal, central park itd. sve što je u tom okrugu. To veče smo se sreli sa jednim drugom. On i njegova verenica su nas vodili u neki Teksaški restoran, a potom smo izašli u neki bar. Ono što čovek već prvog dana zapazi kod Nju Jorka, a što je neobično za bilo koji Američki grad, je ta njegova živahnost, grad koji nikada ne spava. U svako doba dana i noći ima ljudi koji šetaju. Dosta je brz život i svuda se unaokolo nalaze gomile malih restorančića, gde bukvalno sa nogu jedeš i nastavljaš dalje. Teško je nekako taj osećaj opisati rečima. Mnogo više podseća na neku Evropsku metoroplu što se mentaliteta tiče, ali sa druge strane Američka je arhitektura i sve ostalo. Baš interesantan spoj. Vratili smo se u hotel i onda izašli napolje, seli na stepenice Pen station-a i posmatrali grad. Subotu smo celu proveli na nogama. Išli smo prvo brodićem do Staten Island, koji prolazi jako blizu kipa slobode. Potom smo se šetali finansijskom četvrti Nju Jorka gde je Wall Street i nesrećni ostaci čuvene dve kule (inače, počeli su tu nešto da grade). Usledio je prelazak preko Bruklinskog mosta, koji je mnogo duži nego što izgleda i mami je dosta teško pao :-) Pa onda odlazak na čuvenu Njujoršku picu, pa na preteranu toplu čokoladu i onda malo odmor na jednom mestu koje se nalazi između Bruklinskog i Menhetn mosta, koje ima predivan vidik na Menhetn i oba mosta. Ova lokacija je u Srbiji poznatija po tome što je tu Ekrem Jevrić snimio spot za sada već legendarnu pesmu "Kuća, poso" :-) Nisam mogao da odolim da ovo ne napišem :-) Usledilo je odlazak do sestre koja živi u Bruklinu. Usput smo taman malko razgledali i taj deo NYC, koji je mnogo tiši od Menhetna i ima više parkova i sl. Nekako, daleko lepši za porodičan život. Ono što je odlično u NYC je način na koji je organizovana podzemna železnica. Iz jednog u drugi kraj tako lako i brzo stižeš, da ti stvarno auto ni ne treba. Mnogi Njujorčani ga i nemaju, pogotovo na Menhetnu gde je cena mesečnog parkinga više nego paprena. Uveče smo skoknuli malo do Bruklinkog muzeja koji je organizovao neku žurku. Skupi se gomila ljudi iz kraja, imaju 2 bine i DJ-evi puštaju muziku. Nakon toga su mama i Bosa otišle kući, a Danica i ja produžili u noćni život. Otišli smo do East Village koji je poznat po žurkama i klubovima. Šta reći, već kada izađeš sa stanice vidiš gomilu mladih koji sede po ulici, tonu kafića i pubova punih ljudi itd. Bili smo posetili par pubova i na kraju završili u nekoj diskoteci koja izgleda kao frizerski salon i skroz je u stilu osamdesetih. U nedelju smo posetili čuveni Empire State Building. Ne znam šta ovde reći. Pogled sa terase na 86 spratu je više nego predivan i iskustvo koje ne treba propustiti. Redovi su veliki, ali se mogu preskočiti ako doplatiš malo i uzmeš kartu za neki Skyride. Stave te u stolice i dignu i onda kao letiš iznad NYC, dok Kevin Bacon objašnjava delove grada. Interesantno, ali ništa posebno...jedino što preskočiš redove i uštediš dragoceno vreme za druge stvari :-) Nakon toga smo obišli Flat Iron Building i potom se uputili ka Soho. Prelep kraj pun skupih radnji. Ono što je zanimljivo je da kako skreneš sa glavne ulice, kao da se kompletno ljudi promene. Odjednom je tu gomila nekih crnaca koja valja rolexe i jeftine kopije svega onog što se prodaje na glavnoj džadi. Produžili smo odatle u kraj koji se zove Little Italy (mala italija) i koji je imao neki letnji vašar u to doba. Ulica je zatvorena i imaš gomilu budica sa raznim stvarima (od gađanja puškom, hrane, masaže...ma šta god hoćeš). Malo dalje odatle je red restorana i kafanica sa terasicama tik do prolaza. Seli smo u jedan pub koji ima više od 100 godina i izgleda kao da nije od tog vremena menjan. Na zidu su slike raznih mafijaša koji su svojevremeno tu obitavali, kao i za šta su sve optuženi. Tu su još i familijarne slike, kao i govornica usred pub-a. Produžili smo odatle u kinesku četvrt. Interesantno je da bukvalno pređeš ulicu i odjednom nestadoše svi oni italijani i tursiti i mi ostadosmo jedini belci među gomilom kineza. Oni su tu u nekom parkiću igrali mice, neki su pevali nešto sačuvaj me bože, a neki klinci demosntrirali borilačke veštine. Tu smo odlučili i da večeramo u jednom restoranu, gde su osim nas samo još jedan sto bili belci....i to neki likovi iz Beograda :-). Oni su poručili raznih divnih stvari, a kod nas je Danica odlučila da eksperimentiše. Tako dok je poručivala, konobar koji jedva zna engleski ju je stalno pitao "Jesi sigurna?" i pokušao da imitira živuljke koje ova poručuje, ali je Danica na to sve sa punim samopouzdanjem potvrdno odgovarala. Tako su nam za sto stigle pečene žabe (ne samo bataci) i...ma ok, nije bilo loše, ali jednostavno na to mi nismo navikli. Nakon obimne večere, vratili smo se u stan rođaka da se sa njima još malo ispričamo i pozdravimo. Ja im se još jednom zahvaljujem na predivnom gostoprimstvu. Otišli smo negde oko 2h na aerodrom, da sačekamo jutarnji let. Tako smo bili budni do 4h, dok se nismo čekirali i u 6h poleteli za Chicago. Danica je nažalost već taj dan morala da radi. Kako je izdržala, to samo ona zna. Nedelju dana nakon toga smo ispratili mamu :-(

Kao što ste već čuli, Danica je našla novi posao. Radi nažalost i dalje u retail, ali ovog puta je bar veća plata, organizovan raspored za nedelju dana unapred, ima normalnije mušterije i uglavnom joj daju jedan dan u vikendu slobodan. Pošto je konačno stiglo leto, a i ovog puta imamo kola, odlučili smo da juče napravimo mali izlet. Otišli smo u jedno malo mestašce South Haven u Michigan državi (nekih 200 kilometara odavde). Mestašce je stvarno slatko, kao iz bajke. Ima neka rečica, koja se tu uliva u jezero. Duž te reke se održavao neki mini festival. Plaža je predivna, a i voda je bila dovoljno topla da se može kupati. Sve u svemu jedan predivan izlet. Kada smo se vratili, otišli smo u jedan grčki restoran u blizini i potom završili dan u lokalnom pub-u gde uvek odlazimo. Nadam se da će ovakvih dana biti sve više. Pošto tek odnedavno vozimo kola, jednostavno osećam se kao da mi je 19 i stalno bih nekud putovao sa njima. Voleo bih da imamo više vremena da istražujemo Ameriku na taj način.

Mnogi me u zadnje vreme pitaju kada ćemo doći za Srbiju. Kako stvari za sada stoje, najverovatnije ove godine nećemo moći doći :-( Danica je tek nedavno počela da radi u novoj firmi i najbolje čemu se nadamo je da dobije makar par dana ovog leta da možemo još nekud otići. Jedino što može donekle promeniti ovu situaciju je da se i njoj posreći (ili da nađemo neku vezu) i da dobije kancelarijski posao za koji se školovala i da pri tom napravi nekakvu pauzu između poslova, jedno 2 nedelje i da dođemo. To bi stvarno bilo onda ekstra. Nažalost, situacija oko traženja posla ovde je ista kao i u Srbiji. Ako nemaš debelog iskustva i usku specijalnost, treba ti veza, koju mi nažalost nemamo. Evo sada je upravo ušla i javila da radi 4. jula, tako da ništa od roštiljade :-(

Evo i slika:

MaminaPoseta

Milwaukee

New York i New York 2

South Haven

PS> Nazalost, ovaj blog je napisan pre 3-4 nedelje....ali cekalo se do sada na slike. Cak i ovako je objavljen samo delic slika iz NYC, jer jednostavno ih ima jaaaako mnogo.

PPS> Po ko zna koji put se izvinjavam, aparat nam nema baterijuza sat, pa sve slike imaju isti datum i vreme slikanja (negde 1980), a glupi google umesto da ih sortira po imenu, on koristi bog te pita koji algoritam.

PPPS> Eh...sada bih vec mogao i novi blog, svasta se izdesavalo za 3 nedelje :-)

Kuća - Pos`o, Pos`o ' Kuća

2010-04-27T08:18:00.000-07:00

Čekaj da premotam film i da se setim šta se sve izdešavalo od zadnjeg bloga. Kao prvo promenila sam firmu, jako sam se radovala novom poslu, ali ni tu nije baš da med i mleko teče. Vidiš to ti je naš narod.... uvek kuka i uvek nešto nije na mestu. U prethodnoj firmi sam radila sa šljamom od mušterija i ljudi, a ovde radim sa ludačkim zahtevima od strane šefa. Ne želim da trošim više reči na posao, ajmo malko lepše teme.
Sredinom aprila su nam u posetu došli naši dragi Glišovići. Malko su se jadni smrzli, ali smo se lepo družili, rakijalim mezili i obilazili gradm koliko smo bili u mogućnosti. Nažalost su smo lošu stranu Čikaškog vremena osetili.... vetar i vetar i vetar.... i ponovo vetar. Naravo tu je usledila i ona čuvena tura do milenijum parka, šetnja po loop-u poseta Willis nekadašnjeg Sears towera-, sve zajedno sa odlaskom na Skydeck. Nije nam sve jedno bilo da po prvi put uđemo u tu kockicu i da vidimo sve ispod sebe :S. Ljudi su lepo napravili atrakciju na 103 spratu ove zgrade 3 prozora su ogradili pleksiglasom i isturili izvan zgrade (to kao male kutijice viri sa spoljašnje strane), tako da posetioci lepo mogu da šetaju po providnoj površini koja daje iluziju padanja. Stravičan prizor... ali se čovek brzo i navikne, držiš se za zidove bez razloga dok se ne opustiš :D. Posle posete skydeck-a smo se malko provozali i vodenim taksijem. Naravno da smo popili i koktel na Hanckok-u taman pred zatvaranje te smo uhvatili sto do prozora .... sa noćnim svetlima.... uzivancija. Predivne fotografije i divne uspomene nam svaki put ostanu posle susreta sa Žanom i Zokijem i možete ih pogledati ovde.
Eh da konacno smo doshli do cilja u nasoj promeni ishrane kombinovano smo skinuli blizu 45 kg. Nikola trci koro svaki dan... ja nisam bash nisam toliko vredna ali se rezultati naravno vide na slikama takodjerka. Kroz dve nedelje smo ponovo imali goste... Došla Andja ... ali Kolja će malko više o tome. Eto toliko od mene za sada.... aj uzdravlje pa se kuckamo nekom drugom prilikom. Nešto sam škrta na rečima ali zato slike govore sve.

Maraton konvencija

2010-04-03T16:41:00.000-07:00

Mart mesec je protekao u mnoštvu konferencija, konvencija i sl. događanja. Bukvalno sam svaki vikend imao neki program. Nažalost, ovde je kanda proleće sezona za takve stvari i onda zatišje. Leto je više za žurke i koncerte, jesen isto, a od novembra pa do marta mrtvilo. Tako je makar u Čikagu, što ne mora značiti da je i u drugim gradovima tako. Ja lično obožavam da posećujem tehničke konferencije, gde imaš priliku da slušaš stručnjake iz oblasti u kojoj se baviš, čuješ mnoštvo mnogih stvari, upoznaš gomilu novih ljudi, ali moram priznati da ni žurke posle nisu loše :-) Prva konferencija je bila za St Patrick day. U principu, ovde se St Patrick slavi u subotu pre ili posle pravog dana, jer tada ljudi mogu slobodno da se otruju od alkohola, bez straha kako će im sutra biti na poslu. Uglavnom počinju da piju u petak uveče i ne staju do sitnih sati u nedelju. St Patrick day im je valjda najluđi praznik posle Halloween. Doduše, meni se onaj prvi više sviđa, jer za St Patrick baš brljave, ko da im nije cilj da se provedu nego bukvalno unište od alkohola. Elem, ja sam tog dana umesto na žurku išao u kancelariju od Googlea na Android i Wave konferenciju (kakav štreber :)). Moram priznati da mi je kasnije malko i bilo žao, jer konferencija nije bila ništa posebno, a moje društvo sa kojima nisam bio zbog konferencije je završilo pijano u onoj dugačkoj limuzini :-) U svakom slučaju, još sam bio pri strogoj dijeti (ne više od 1 piva nedeljno), tako da verovatno ne bih ni bio u elementu. U svakom slučaju, na konferenciji sam uspeo da vidim neke nove stvari koje Google pravi, kao i da čujem i upoznam neke od ljudi koji su radili wave i app engine. Bilo je naravno i hrane i pića i....ma...google :-) Izem ih samo u one dečije stolice i fitness lopte, kičma mi otpala. Vikend nakon toga je bio flourish conference, open source konferencija koju organizuje linux udruženje sa UIC univerziteta i traje 2 dana. Iako je organizacija uradila sve isto ko i prošle godine, nažalost odziv je bio daleko manji (doduše, ni predavanja nisu bila ni upola interesantna). Nije im ni vreme baš nešto išlo na ruku. No, ja sam se odlično proveo. Naše linux udruženje iz Čikaga je imalo svoj štand, a i pumping station one hacker space je bio tu sa svojom kopijom Taurus-a iz Dr Who serije. Tu sam upoznao i Roba koji je mnogo interesantan čovek u linux svetu. Uradio je dosta toga, ali ga mnogi znaju po video snimku na youtube gde ubacuje tečni azot u bazen (snimak je pogledalo skoro 5 miliona ljudi). Ko hoće da pogleda, može da klikne ovde Na kraju drugog dana, imali smo žurku koju je organizovala android udruženje Čikaga. Posmatrati gomilu programera koji bezuspešno pokušavaju da otvore bure piva jedno sat vremena, nekon čega su uklavirili da tapper ne odgovara za to bure je bilo priceless :-) Nakon te žurke, after party je bio kod mene u stanu. Pošto je Robu leteo avion rano ujutru, odlučili smo da ne spavamo, nego kod mene da budemo budni celu noć. Inače taj petak je bio jako sunčan dan, dok je u subotu padao sneg. Temperatura je pala za nekih 20 stepeni celzijusa, ali to nije smetalo Robu da nosi japanke na bosu nogu :-) Ja sam se smrzo gledajući ga.
Vikend nakon toga dolazi šlag na tortu. Nešto o čemu sam kao dete i tinejdžer maštao, a to je da idem na veliku gaming konferenciju u Americi. U to doba sam bio zagriženi amigista (ma i dalje sam iako amiga više odavno ne postoji) i to vreme je na mene ostavilo dubok trag. Kada se setim samo početaka, C64 koji sam prvi put video kod burazera u Senti, a kasnije ga je i tetka nabavila (pa sam kod nje išao svaki dan da se igram). Potom sam dobio svoj, pa nakon toga degradacija u c16 (gde sam prvi put programirao, učeći iz knjige na nemačkom jeziku), pa Amiga 500, pa period ratovanja, pa PC. Gomile neprospavanih noći uz pokušaje da napravim nešto zanimljivo bez dovoljno znanja. Radio sam to sa Đorđetom na C64/128, sa Gordanom sam čak i igricu krenuo da pravim sa 14, pa posle sa Marjanom hakovanje na Amigi. Odlazak kod Saše na snimanje disketa i gnjavljenje njega i njegovog brata Miroslava da mi objasne koješta (a oni su uvek bili puni strpljenja za jednog radoznalog klinca bez dovoljno znanja i literature). Prvi koraci učenja pravog programiranja kasnije sa Draganom. Usput su bile neprospavane noći igranja sa Damirom, Đimetom i Davorom, što na iznajmljenim segama, što na kompjuterima. Pravljenje sopstvenih Joystick-a, lemljenje...stara dobra vremena. Kad god se okrenem ka tome svemu, nemogu da ne pomislim kako je to bilo zlatno doba računara. Kako su tada ljudi znali ceo kompjuter i pokušavali da izvuku maksimum iz njega. Kako su tada postojali pravi hakeri (ne mislim na ljude koji provaljuju u banke, nego one velike poznavaoce magične kutije, koji od iste prave čudesa). Demo scena je bila u svom vrhuncu, spoj kreativnosti i znanja. Igre su jednostavno bile drugačije, ili se to meni tako kao detetu činilo. I kad pomislim na to, setim se svog tate koji je pre nekih više od 15 godina ušetao u sobu dok sam igrao Psycho Fox kod deda na iznajmljenoj segi i rekao "Ma ove igre su bezveze, ona sabba je bila prava stvar". Sabba je inače konzola sa kraja sedamdesetih čije igre su bile u fazonu "kocka vija crtu". Naravno, nisam ni pokušao ništa da mu objasnim, jer sam pomislio "pa ovaj nije normalan". Jesam li ja sada postao pomalo takav, ili je tata bio u pravu? Moguće pomalo i jedno i drugo. Današnje igre jesu tehnički naprednije, i naravno da to uviđam, ali kao da im fali nešto što su ondašnje igre imale, ili je to dečija mašta umela da proizvede? Isto tako mislim i za programiranje. No, malko više sam odlutao od teme i verujem gomilu vas koje ovo ne interesuje totalno smorio. Ja se izvinjavam, ali imam mali nalet nostalgije :-) Ali moguće da je i ovo uvod u dalji tekst, jer sam išao na konferenciju koja se upravo bavi tom nostalgijom. U pitanju je Midwest Gaming Classic konferencija, posvećena isključivo arkadama, fliperima, 8 i 16 bitnim računarima i konzolama. Održavala se u nekom predgrađu Milwaukee grada u Wisconsin-u (nekih 90 milja od Čikaga). Pošto Ogi nije mogao zbog posla da ide sa mnom, krenuo sam u ovu avanturu solo, uz moju dragu Lilly (tako zovemo naš novi Garmin navigacioni uređaj za kola :-)). Lilly je mene vozala na sve strane, tako da sam usput video i prirodu Viskonsina, koji je inače država mlečnih proizvoda (i piva). Nailazio sam i na one crvene ambare i kućice ko na filmu. Na kraju nekako stigoh do Šeraton hotela u nedođiji (odmah pored neke robne kuće gde se dešava radnja horrora Dawn of the living dead). Nisam očekivao da će ovo biti neka velika konferencija, međutim kada sam jedva uspeo da nađem mesto za parking, shvatio sam šta me čeka. Čitavo prizemlje i podrum hotela je bilo rezervisano samo za to. U pitanju je par hiljada kvadrati raspoređeno u gomilu prostorija. Potrebno je bar sat dva da prođeš sve onako...u letu, bez previše zagledanja. Što je još interesantnije, sve je ko u nekom lavirintu, pa čovek svaki put otkrije neku novu prostoriju koju ranije nije zapazio. Gomila ljudi, od kojih neki izgledaju kao da su izašli iz 1983 godine. Sve u svemu, jedna velika vremenska mašina. Prva velika prostorija je bila puna flipera i arkada. Igranje na njima je bilo besplatno. Tu je bilo svega, od prvih flipera iz sedamdesetih, pa do onih modernih sa kraja devedesetih godina. Većina toga je bilo ujedno i na prodaju. Posle toga sam naišao na muzej starih konzola i kompjutera. Tu nema čega nije bilo. Od prvih konzola, pa sve do današnjice. Većina toga je imala i originalno pakovanje i uputstva, kao i isečke iz časopisa iz tog doba. Moglo se sa većinom i igrati. Međutim, neke su bile bukvalno pod staklenim zvonom. Jedna od tih je bio fairchild iz sedamdesetih godina, kod nas poznatiji pod austrijskom licencom Sabba videoplay. Da, moja prva konzola koju je tata kupio još pre nego što sam se rodio. Upravo ona konzola koju je keva bacila u kontejner pre jedno 12 godina jer nije mogla više da trpi moj krš koji ne radi. A ta konzola sada pod staklenim zvonom...ufff, da sam samo znao. Tu sam imao priliku i da se igram sa nekim konzolama koje nisu imale velikog uspeha, ali kada su se pojavile predstavljale su veliki pomak u tehnologiji i mi smo o njima u Srbiji samo sanjali i u tom trenutku balavili na ilustracije u časopisima sa ushićenjem "wow, šta bih dao da ovo vidim". Upravo tako, ne da "imam", nego da uživo vidim i probam....jer ono "imam" je bilo suviše i za našu dečiju maštu. Bilo je tu i raznih turnira, pa ljudi koji prodaju delove za flipere i sl. Potom, bio je tu i Benjamin Heckendom (sa kojim sam imao priliku i malo da porazgovaram), poznatiji po svom blogu http://benheck.com. On čovek pravi laptop od C64, xbox, pa čak i PS3. Pravi portabilne konzole od starih kompjutera i sl. Taman je dovršio svoj najveći projekat, Billy Paxton fliper. Čovek je napravio moderan fliper skroz od nule, čak je i led display sam pravio. Naravno i taj fliper se tu nalazio. Moram preskočiti neke stvari, jer bih mogao do sutra :-) Najveća prostorija na celom sajmu bila je zauzeta za vendore. Tu su razne prodavnice (verovali ili ne, takve prodavnice postoje) prodavale sve i svašta iz tih dana. Od starih konzola, kompjutera, video igara, lutkica, majci, postera, kojekakve opreme itd. Jedna prodavnica (možda čak i najveća) je prodavala isključivo japanske igre za stare konzole, koje se nikada nisu pojavile na tržištu van japana (postoji posebna kultura oko takvih igrica, slična manga kulturi). Iako nisam planirao da bilo šta kupim, nostalgija je u meni proradila žestoko kada sam sve to video. Vratio sam se kući sa Sega master system modifikovanom da radi na S-Video, Segom Genesis (mega drive) i nekoliko igara. Šta ćeš, neko skuplja značke, neko markice, neko stari novac...ja eto skupljam delove svoje istorije :-) Neka bude tu, neka se nađe....pa jednog dana da sednemo stara ekipa i odradimo našu staru "jedan život ja, jedan život ti" dok se igra ne pređe. Postoje emulatori, ali prava stvar je ipak poseban osećaj. Moram nabaciti i neki matori televizor, jer ne bih voleo da vidim kako to izgleda na LCD-u. Cene su bile mnogo jeftinije na sajmu nego što se mogu naći te stvari na ebay ili specijalizovanoj radnji u Čikagu. Završio bih ovo sa opisom jednog predavanja kojem sam prisustvovao. Čikica u svojim pedesetim godinama priča o svojim počecima kada je kao klinac sa 19 godina napravio svoju prvu igru za C64. Bilo mu je to kao hobi. Tu igru je uspeo da proda za magičnih 2500$ i da sa tim parama ode u Silikonsku dolinu. Samo od honorara koji je dobijao od igre (5% od prodaje) ga je izdržavalo iduće tri godine. Tu je počeo da radi za jednu malu kompaniju koja je tek krenula i zvala se Electronic Arts....zvuči poznato :-) I čovek krene da opisuje igre kakve su nekada bile i kakve su sada i dođe do onog magičnog dela o kojem sam gore pisao. Čovek je to opisao rečima da su igre nekada bile kao knjiga gde čitalac mora sam u svojoj mašti da stvori kreaciju, a današnje igre su kao film, gde ti je to sve sažvakano i prikazano. Nije lepše to mogao reći (naravno, on je to mnogo lepše rekao nego ja sada ovde :-). Tadašnje dete je uložilo mnogo mašte da od one grafike i mogućnosti ukomponuje priču, da našteluje glavu kasetofona kako bi konačno mogao da dobije tu igru (da je zasluži na neki način) i da se igra sa drugarima, jer to i jesu bile društvene igre. Danas ta mašta više nije potrebna, sve je prikazano onako kako treba da izgleda, a društvo se nalazi preko interneta bog zna gde. MMO igre nemaju čak ni kraj priče, jer im nije to cilj, nego da zamene stvarn svet sa onim virtuelnim (ovo me iskreno plaši, ne za mene, ali za moje dete i nadam se da te igre neće preovladati).
I tako sam posmatrao tog čikicu, sećajući se da sam na te ljude kao klinac gledao kao na mađioničare, jer na neki način oni i jesu to bili. Uz pomoć nekog trika, meni kao detetu ne shvatljivom, oni su stvarali čaroliju. Pravi pioniri industrije video igara. Tada je jedan čovek bio dovoljan da napiše igru od nule i da doživi sa tim slavu i da je proda u celom svetu. Ta igra bi se potom igrala godinama. Danas to rade multimilionske koroporacije sa projektima od nekoliko miliona dolara i studijom od 50 ljudi (ako ne i više). I taj proces traje par godina, a igra ako uspe uopšte, bude popularna max godinu dana. Velike ribe jedu male, pa oni nezavisni studiji imaju jako male šanse za bilo kakav uspeh. Postiglo se mnogo od perioda ovog čikice do danas, ali se nešto usput i izgubilo. Ok, neću više sa ovim....ako ste pročitali do ovde, svaka čast...hvala vam :-)
Nego da se vratim nazad na život. U četvrtak nam smo imali neki strujni udar u celom kvartu (eto i u Americi se to dešava). Uspeo je da mi izgori wifi čip na ruteru, tako da sam danas pazario novi Netgear open source ruter i radujem se hakovanju iduće nedelje :-)
Naša dijeta ide svojim tokom. Ja sam smršao 15.5 kg. do sada, a i Danica nešto slično (napravio sam kombinaciju za nju nekad/sad, mozete videti dole slike :-)). Nisam imao ovu težinu bar 10 godina. Pored toga dolazim polako nazad u formu. U četvrtak nam je bilo predivno vreme (28 stepeni) pa sam odlučio da se skinem sa teretane i pokretne trake i krenem malko u prirodu. Trčati pored jezera uz pogled na osvetljeni centar Čikaga je stvarno predivno. Jedva čekam leto da to mogu svaki put da radim....mrzim teretanu. Takođe, pripremio sam i bajs za ovu sezonu konačno, ali se od nedelje očekuje kiša i loše vreme :-(
Ok...to bi bilo to za ovaj put, a mislim da sam se i malko više raspisao :-)

Slike mozete videti ovde i ovde Neke su slikane mobilnim telefonom (pa je kvalitet losiji). Crkla nam je baterija za sat u foto aparatu, tako da on brljavi sa datumima i slike ispadaju malo van konteksta (nisu prikazane redom kojim su slikane).

Zoom Zoom

2010-02-21T18:11:00.000-08:00

Ovih mesec dana se baš mnogo toga izdešavalo. Jedan od razloga zbog kojeg nisam toliko dugo pisao je i taj što sam bio dosta nervozan i frustriran, a kada sam takav, onda stvari definitivno ne umem da ulepšam, pa bi ovde svašta pisao. Oni koji su me pratili na twitter-u i facebook-u su mogli pročitati par negativnih statusa...ok...malo više od par :-). Šta ćeš. takav sam. Kada sam pod stresom, moram to odmah negde istresti. Facebook i twitter su ko stvoreni za to :-) Nekada bih zgrabio neki fin kolač, ili otišao na fin ručak i sve bi bilo bolje, ali sada kada sam na dijeti, onda imam još samo jedan dodatan stres. No, sve se polako otpetljava i stvari kreću na bolje (kuc, kuc, kuc). U vreme kada smo krenuli na dijetu, nekako smo došli na ideju da kupimo kola. Puko mi više film od automobila. Imam 31 godinu, završio sam studije, radim već nekoliko godina...pa kada će više ta prokleta kola, čekam ih od 18-e. Nažalost, ni tata ni mama ih nisu imali, pa nisam mogao ni njihova vozati. A vreme leti...neću da budem vozač-početnik u četrdesetoj (ili još gore, nikada). Već je dovoljno frustrirajuće što sam u 31-oj. Kada te neko vidi da se mučiš da paralelno uparkiraš u 5 cm prostora ispred i iza kola, ljudi pomisle da si debil kad to nisi za 15 godina naučio (ovde svi voze od 16-e). Ako bi nekom Ameru rekao da si početnik, a kao razlog naveo da tvoji nisu imali para ni za Yugo....verovatno bi ti udelio koji dolar :-)
Privremeno rešenje je bio zipcar. Veoma zanimljiv koncept. Prijaviš se preko neta i oni ti pošalju karticu. Njihovi automobili se nalaze na gomili lokacija u gradu (u mojoj okolini od 200 metara ih ima bar 5, svuda po 2-3 auta). Ti rezervišeš auto preko interneta i voziš. Auto otvaraš sa karticom koju su ti dali. Ovo je rešilo naš problem nedeljne kupovine. Ono što je super je što imaju dobra kola i to modeli iz 2009 godine. Međutim i tu si dosta ograničen. Stalno gledaš na sat da vratiš auto na vreme, jurcaš da sve istovariš kući, kako bi stigao. U dve reči...frka-panika. Takođe, vikendom je jako teško naći slobodan auto i to moraš par dana unapred da rezervišeš ako hoćeš da nađeš nešto slobodno u blizini. Iznajmiti na ceo dan je dosta skupo, a i često nema nijednog slobodnog na toliko vreme. Tako da smo i pored toga imali osećaj zarobljenosti. Lep je ovo grad, ali bez auta nakon godinu i po dana čovek počne da se oseća kao u nekom lepom zatvoru. U našem kraju stvarno ima svega, ali ako hoćeš da odeš u neke veće radnje, ili jednostavno negde da otputuješ...ne može. Razlog zašto do sada nismo kupovali auto je i taj što je u našem kraju parkiranje katastrofa. Parkinzi su užasno skupi (često veći od rate za kola), a na ulici je borba za parking mesto. U početku nam to nije bilo bitno, jer nismo imali ni vozačku...pa nam je tako nešto i odgovaralo (blizu su radnje, pubovi, restorani, kulturna dešavanja). Auto se nekako činio više zlo nego korist. Većina naših prijatelja živi u predgradjima, a jedan koji je u blizini nas radi vikendom i to noćne smene. U svakom slučaju, čak i ako živiš u gradu kao što je Chicago, bez kola si zarobljen ko invalid. Vreme je bilo da se i mi dočepamo te slobode... :-)
Ok...odlučili smo se da kupimo auto...muke tu tek kreću. Prvi kokoška-jaje problem na koji smo naišli je taj da bi kupio ovde auto, moraš da imaš auto (ili bar osobu koja poseduje auto i volja je da te voza po 20-30 milja). Većina dilera automobila se nalazi van grada ili na ivici grada ili u lošim krajevima grada. Ove druge dve opcije smo nekako mogli sa zipcarom da rešimo. Međutim, te prodavnice u gradu uglavnom imaju novije autmobile, dosta nepovoljne ponude i većini tih autmobila nešto fali (imali saobraćajku i sl). Dileri automobila i advokati su ovde najomraženiji ljudi. Ima dobrog razloga zašto je to tako. Imaju samo jedan cilj...a to je da te prevare. Sa njima treba znati, jer su nenormalno napadni i pokušavaju da te požure u odluku koja je itekako velika. Nažalost, ni Danica ni ja nismo imali baš iskustva sa tim, pa smo bili ko ovce među vukovima. To je bio samo vrh ledenog brega. Drugi (mnogo veći) problem je bio dobiti kredit za auto.
Sa kreditom je posebna priča, koja ne bi stala na 5 strana, tako da ću se truditi da budem kratak :-) Drugi kokoška/jaje problem je da bi dobio kredit, moraš imati kreditnu istoriju - da bi imao kreditnu istoriju, moraš imati kredit (ili kreditnu karticu). E ovo je bilo baš frustrirajuće. Odeš u sopstvenu banku i tražiš malu karticu da gradiš istoriju...oni ti obećaju kule i gradove...i na kraju šipak, odbijen si jer nemaš istoriju. Sad tek dolazi zastrašujući deo. Svi smo mi gledali kojekakve terminatore, matrikse i sl filmove gde se opisuje budućnost tako što su ljudi izgradili super inteligentne mašine koje su preuzele upravljanje ljudima. Stvarnost je daleko od toga. Svetom ne upravljaju pametne mašine, već obični digitroni...jednostavni i glupavi programi. O tome da li ćeš ti dobiti kredit za kola ili kreditnu karticu ne odlučuje čovek. On se samo uloguje na web stranicu koristeći IE6 (što inače možeš i ti od kuće da uradiš), upišu se tvoji podaci (zarada, prihodi, gluposti) i to se pošalje u centralnu bazu gde običan digitron sračuna parametre, pogleda istoriju i u roku od desetine sekunde te s oproštenjem odjebe. Nema više onog objašnjavanja sa bankarom, razumevanje situacije, logičnosti..bankar je samo obična marioneta jednog digitrona. Navodno, on ima mogućnost da uradi override par puta mesečno, ali to je ipak rezervisano za bliske prijatelje i porodicu (kojima veruje, jer može naderati zbog toga ako dužnik ne vrati dugove). Ne znam zašto, ali sam svako odbijanje kreditne i sl osećao veoma emotivno, kao da mi je neko opalio šamar. Svaki put kada sam odbijen bio sam užasno besan na sebe što sam koji đavo uopšte i pokušavao...pa ja ni ne nameravam da uzmem kredit, ja mogu to sve u kešu, hteo sam da oni zarade i da ja dobijem istoriju...a ispadoh budala. Fakat je da je ovde kreditna istorija sve...ako je nemaš, ti zvanično ne postojiš. Emigranti ovde istoriju započinju sa nekom secured kreditnom. To ti je kao položiš npr 300$ na račun i oni ti izdaju kreditnu na 300$. Za tu kreditnu ti plaćaš kamatu i sve kao kod prave kreditne, imaš i godišnji ceh održavanja i sl. Služi za malu decu kako bi se naučila odgovornosti (mada ovde deci uglavnom dele prave kreditne ko bombone) i za emigrante kako bi izgradili istoriju. Ja sam eto uspeo da budem i za to odbijen :-) Prvi diler kod kojeg smo bili je pokušao da nam nabaci kredit za kola, tako da i danas primam u pošti odbijenice od svih finansijskih institucija i zelenaša u Americi...nije normalno koliko čovek u 20 min može da te zezne. U svakom slučaju, u spas dolazi kreditna unija. Prvo me kolega savetovao da se njima obratim i da su mnogo bolji od banaka. U principu kreditne unije su udruženja gde je svaki član ujedno i suvlasnik same unije (ima pravo glasa u biranju upravnog odbora i sl). Ono kao...demokratija :-) U principu, da ne bi bili konkurencija bankama, zakon im je ograničio polje delovanja na određene grupacije. Tako imaš kreditne unije za vatrogasce, vojsku (ovi su popularni), policiju i sl. Međutim u neke se možeš učlaniti samo na osnovu toga što živiš u njihovom kraju. Tako smo mi našli jedan i učlanili se. Sve je u početku delovalo mnogo čudno. Imaju neki ogranak svoj u komšiluku koji zaseda jednom nedeljno na dva sata u lokalnoj bolnici. Mi otišli jedan petak, iskreno nisam ni znao šta da očekujem. Kancelarija je jedna konferencijska sala i devojka sa laptopom. Tu dolaze radnici bolnice i raspituju se o računima i sl. Izuzetno su ljubazni i spremni sve da ti objasne (i ako mogu, pomognu). Odmah smo otvorili račun i secured karticu kod njih. Za kredit se iskreno nisam mnogo ni nadao. HR menadzer u mojoj firmi mi je rekla da je ona radila za uniju i da iako su njihovi krediti povoljniji, ne daju ih nekom ko uopšte nema istoriju. Nakon par odlaska tamo (sređivanje papirologije), devojka mi je rekla da će videti sa menadzerom. Nazvala me iduće nedelje da mi kaže da je pričala sa menadzerom i da ja pokušam da apliciram za kredit, jer ima šanse da mi ga odobre. Sve se na kraju jako brzo desilo. Već te nedelje smo u petak uveče gledali auto kod nekog prodavca koji sarađuje sa njima (i prodaje samo sertifikovana vozila...nema cenkanja i ostalih zezancija). Svidela nam se ta mazdica...šta ćeš :-) Već u subotu ujutru sam ja nazvao uniju, gde mi se javila jedna ženica koja je zadužena za kredite i rekla mi da dođem, pa ćemo videti. Mnogo je smešna, ima izražen španski akcenat (pa je teže i razumem šta priča) i malko je drčna. Odmah te odseče, ne stigneš ni da objasniš šta si hteo. Rekoh Danici "nema šanse da će nam ova odobriti kredit". Kada smo otišli tamo, razgovor sa njom je bio preko šaltera (nema privatne kancelarije ko u banci). Teklo je otprilike ovako:
Ja: "Znate ja sam došao pre godinu dana i nemam kreditnu...(dotle stignem da pričam"
Ona: "Daj te papire. Šta ti je ovo? Gde ti je ono?"
Ja: "Znate, mi bismo hteli..a šta ovde da napišem"
Ona: "Mani to, treba mi ovaj papir....ček da vidim".
Ma ne mogu ni da objasnim, iseče me žena samo tako. I onda odjednom ko iz vedra neba...."Ok, nemaš istoriju, ali ću ti odobriti kredit"....wow :-) Dobio sam čak i super kamatu, međutim nisam imao odmah svu papirologiju tu (debil), pa je ona odlučila da nazove prodavca i zamoli da sačuva nam auto. Međutim, prodavac joj je rekao da slobodno dođemo po njega i biće sve ok. Tako smo mi u utorak otišli po ček i da potpišemo kredit ujedno kada nam je bila i godišnjica braka...eh...duplo slavlje :-) Postali smo ponosni vlasnici Mazda 6.
Danica mi je spremila divan sushi za godišnjicu, a popili smo i po koju čašicu sake. Jes da smo na dijeti, ali vredi proslaviti :-)
Još jedna lepa stvar se desila. Bio sam na nekom hackatronu koji je organizovala google tech korisnička grupa Čikaga. Ujedno je google pravio svoj Android developers lab radionice po raznim gradovima u svetu i odlučio da pošalje par svojih programera da održi predavanje i kod nas. Oni su ljudi došli i svakom registrovanom članu poklonili Motorola Droid/Milestone. Ujedno smo dobili i mesec dana besplatne pretplate na Verizon sa neograničenom pričom i internetom. Prosto neverovatno, da ti neko pokloni jedan od najskupljih modela telefona. U principu, Verizon je posebna mreža (nije GSM, nego CDMA), tako da nema sim kartice i sl. Ako nećeš pretplatu kod njih, telefon i dalje možeš koristiti za razvijanje programa (ima wifi). Za sada još koristimo besplatnu uslugu, ali ne znam da li ćemo ostati na pretplati. Lepo je imati google navigaciju i razne high tech aplikacije koje telefon podržava. Ono što je problem je da sa Verizon kada budem otišao u Evropu, telefon neće raditi. Oni jesu najbolja mreža u Americi (imaju daleko bolju pokrivenost od bilo koga drugog), međutim ja trenutno već imam od t-mobile preko firme džabe telefon i nekako mi se ne plaća još jedna mreža. Danici bi doduše dobro došlo. Nešto se razmišljam da ga možda zamenim za Nexus One koji podržava T-Mobile. Videćemo...imam još nedelju dana da donesem odluku.
Eto toliko od mene...baš sam se raspisao

Slike sa mobilnog su ovde
Slike sa foto aparata su ovde

PS>Umalo da zaboravim. Bili smo u međuvremenu na auto show u Chicago, koji je najveći u Americi. A šta reći....gomila ekstra automobila :-) Na mercedesovom štandu može se čuti dosta ljudi koji pričaju srpski. Zna se koji narod ima love :-)

Januar 2010.

2010-01-29T13:38:00.000-08:00

Čekaj malo da se prisetim šta se sve izdešavalo za ovih mesec dana. Neko od nas dvoje je trebao da bloguje pa smo prebacivali odgovornos sa jednog na drugo, te smo cekali dok ne nabavimo slike... slike jos nisu stigle pa sto i jedan izgovor.... Nije lepo stvarno nije lepo.
Ajde da krenemo od mog rođendana..... poklon Esspreso aparat :D Trebalo je malko vremena da stigne pošiljka, ali sada uživamo u pravoj kafi svako jutro i popodne. Dobar aparat ne cini dobru kafu samu od sebe ali utice dosta na to. Pored novog aparata dobili smo od Mandica aparat za mlevenje kafe, ali smo morali dodatno uzeti jos neku opremu da bi uzitak bio potpun. Nova godina nam je prošlo radno i paradno. Naravno da sam radila 31. decembra i naravno da sam radila 1. januara... i naravno da je bilo mušterija kojima je samo na umu 1.januara idu u šoping... niti je rasprodaja niti su nešto povoljnije cene.... ali eto. Sam doček smo pravili kod kuće sa redovnim nam društvom iz predgrađa, u kombinaciji sa odlaskom do lokalnog nam pub-a da dočekamo ponoć. Usput smo se snabdeli helijumskim balonima ... ostatak će te videti na slikama i snimcima.... Mandići i Marjanovići su se pobrinuli za klopu... hvala vam ljudi josh jednom. Pocetkom januara sam nas konacno prijavila za Zipcar (rental). Super stvar, prijavis se online posalju ti karticu i sa njom palis svaki auto, u naravno samo rezervisanom vremenu. Parkinzi za ovakve automobile su svuda po gradu tako da je lako doci do kola ... samo sto svaki put uzimamo drugi auto, ne zato shto zelimo vec zato shto nikada isti automobili nisu slobodni.

Proteklih mesec dana krenuli smo da menjamo stil zivota, nacin ishrane i mnogo drugih stvarcica... Nikola vezba svakodnevno, ja malko zabusavam, ali i dalje kilogrami odlaze. Postali smo izuzetno svesni hrane koju jedemo, nema vishe svih ti slatkih poslastica, grickalica dipova i chipsova. Naravno nemoguce je sve kupovati organic, ali pokusavamo da napravimo balans koji ce odgovarati i nasem budzetu i stvarima koje volimo da jedemo. Tesko je pronaci i recepte za jela koja su ukusna, a pritom zdrava, tako da dragi nasi svaki recept je vise nego dobro dosao. Trenutno nemamo neki jasno definisani cilj, ali znamo da je skinuti u proseku po 10 kg. u naredna 3 meseca. Alton Brown nas je naravno inspirisao sa nekoliko recepata, ali i on sam krije vecinu svega za svoju novu knjigu ;)
Trenutno se nalazimo u groznici kupovine automobila... ali vise o tome ce verovatno Nikola u novom blogu.
Eto toliko od mene za sada ... kuckamo se nekom drugom prilikom.

Bozićna dekoracija

2009-12-26T09:24:00.000-08:00

Juče nam je baš bio ispunjen dan. Probudili se ujutru, rasanili i pravac bioskop :-)
Išli smo sa Srđanom da gledamo Avatar u IMAX-u. Film stvarno vredi gledati u IMAX bioskopu. Nakon toga su nas Ivana i Žare pokupili i otišli smo u potragu za otvorenim restoranom. Potraga je bila nažalost neuspešna, tako da smo završili u Rock 'n' Roll McDonaldsu (to jedino radi za božić). Posle ručka malo odmor i onda smo išli da se vozamo po okolnim selima i gledamo okićene kuće (neke su stvarno predivne). Krenuli smo od jedne koja je ubedljivo najlepše okićena kuća koju sam u životu video. Prosto neverovatno koliko je neko uložio truda da to sve napravi. Nismo bili jedini, još se par ljudi skupilo da razgledaju (pošto se nalazi blizu većeg puta, pa ljudi skrenu :)). U jednom trenutku je i gazda izašao da šeta kera, ali mi se nije učinilo da mu smeta što se ljudi slikaju oko kuće (čak je bio sav nasmejan i poželeo svima srećan božić). Verovatno mu je i bila namera da bude centar pažnje :)
Snimio sam 2 filmića sa mobilnim i napravili smo par slika....pa rekoh da podelim sa vama :-)

Slike su ovde

A evo i malo snimaka:

Predbozicna groznica

2009-12-20T15:55:00.000-08:00

Evo i mene da se javim nakon dužeg vremena. Generalno, sve mi je teže da nađem vremena za pisanje, a za to su delom krivi netflix i kablovska :-)
Pre par nedelja smo imali goste iz Ohio na spavanju. Bilo nas je ukupno sedmoro spavalo u stanu. Sve ekipa sa foruma :-) Imali smo predivno druženje i sve me je nekako podsetilo na dane Exit-a ili sl. kada je kod mene u Novom Sadu bila slična situacija. Obilazili smo grad, koji je već bio praznično okićen i izgleda stvarno prelepo. Popiti kafu u starbucks na sred Michigan avenije, sesti pored prozora i posmatrati ljude koji su u transu praznične kupovine je osećaj kao iz filmova (pogotovo što božićna muzikica u pozadini svira :)). Kada smo već kod te muzike, Danica je totalno izludela od iste, pošto po ceo dan u radnji mora to da sluša. Meni je sa druge strane ovo najomiljeniji deo godine. Uvek sam voleo novogodišnje praznike i nekako se pompezno osećao oko proslave nove godine. Valjda smo zato i došli na ideju organizovanja iste i radili ono što smo radili. Takođe, ni osećaj nostalgije se tu ne može izbeći. Nekako se čovek seti silnih proslava nove godine koje je imao u životu. Puno nam nedostaje ta cela frka oko organizovanja. Iako je bilo puno stresa, najviše zbog toga što ljudi kupuju karte od 29.12. pa nikada ne znaš da li ćeš se pokriti, nekako u sećanju ostane ono lepo. Vidim da je u Novom Sadu sneg napadao preko kolena...mora da je stvarno lepo. Ovde je malko čudno što se snega tiče, u Chicago ga skoro i nema, ali u predgrađima na svega 10-20 milja je sve belo. Ja jedva čekam da konačno zaveje i da se temperature spuste na sigurni minus, kako bi sneg opstao i kako više ne bi bilo odvratne kiše. Gledamo nekako ove godine da okupimo neko društvo, tako da se nadamo da novu godinu nećemo slaviti sami kao prošle. Nakon više od godinu dana, već smo se toliko prilagodili, da jednostavno činjenica da ćemo ovde možda ceo život provesti ne deluje više toliko teška, mada se i dalje trudim da o tako nečemu ne razmišljam. Svakim danom čovek se hteo - ne hteo sve više otuđuje od onoga što je ostavio. Daljina čini svoje. Ponekad se dese trenuci kada ti je jednostavno teško, ali ti trenuci su sve ređi i sve kraće traju (doduše i sve jačeg intenziteta kada naiđu). Nije to više ono kao na početku, kada ti je teško jer si došao u nešto strano, nego osećanje da si se već ovde toliko prilagodio, da bi ti bilo teško sada ovo da napustiš....u prevodu nisi više ni tu - ni tamo. U zadnje dve nedelje se jedan drugar oženio (još jednom čestitke Goci i Stanku), a Ljilja i Nemanja su dobili trećeg člana porodice (još jednom sve čestitke). Popili smo zajedno po koje preko web kamere, a Marko mu je umesto mene dokusurio majcu :-) Hteli smo da odemo za New York za praznike, ali Danici nisu dali da odsustvuje sa posla (nema cak ni neplaćeni godišnji). To je možda i najteža stvar ovde. Avionska karta je jeftina, ali džaba kada ne mogu ljudi nikako da se skupe da zajedno idu. Valjda će se i to nekako srediti jednog dana. Prošle nedelje smo išli po meso (opet smo napunili zamrzivač), a danas smo Ogi i ja otišli po domaće proizvode (sir, pečenica, zimska salama, ajvar itd). Ja više jedem te naše specijalitete ovde nego što sam ih jeo dok sam bio u Srbiji :-) Generalno, nije nam definitivno dosadno i stalno imamo neka druženja, što nam jako prija. U početku se desilo da i po 3 meseca nigde nismo izlazili i ni sa kim se nismo videli. Moram priznati da je taj period baš bio težak i delovalo je kao da nećemo ovde opstati (šta ćeš kada smo socijalne prirode :-)). Bili smo pre dve nedelje sa mojom firmom na predbožićnoj večeri u jednom poznatom restoranu. Prošli put Danica nije mogla doći jer je bila u LA, tako da je sada prvi put upoznala većinu mojih kolega. Bio je super provod, pogotovo što smo posle toga većina nas otišla na koncert u poznati Čikaški blues klub.
Ja sam posle toga sutradan išao na pred-božićnu proslavu sa članovima lokalno linux udruženja.
Zgrada u kojoj trenutno živimo se u zadnje vreme renovira, tako da će biti stvarno super. Već su nam zamenili tepihe po hodnicima i prefarbali sve. U toku je zamena liftova, a u prizemlju sada imamo veliki TV sa kablovskom, internet i još jedan ogromni touch-screen gde možeš da pregledaš dešavanja, restorane, vremensku prognozu, google maps itd. Takođe nam je sada i interfon jedan veliki touch screen. Potom, organizuju jednom mesečno neka dešavanja za stanare, tako da samo juče ujutru imali besplatan doručak i kafu (kao neko druženje). Kada sam već kod zgrade, pre koji dan smo napokon pogledali film Public Enemies. Oko 15 minuta filma se dešava u našoj zgradi i ispred prethodne zgrade u kojoj smo živeli. Gledati poznate holivudske glumce kako se vijaju po zgradi u kojoj živiš (još i činjenica da se taj događaj stvarno tu desio)...šta reći, osećaj je - neprocenjiv :-)

Slike su ovde

A sada:

Želimo vam svima srećnu novu godinu i božićne praznike

Gostionica Novaković

2009-11-30T14:14:00.000-08:00

Znam, sve znam.... nema nas pa nas nema da napišemo po koji red. Evo šta se izdešavalo u zadnjih mesec dana, svaki vikend... postala nam je nekako tradicija da imamo nekoga u gostima, praktično smo usvojili Ognjena koji je tu svaki vikend da nam se pridruži u novim avanturama. Drugar koga smo upoznali preko foruma ZelenaLutrija nam je bio u gostima pre dve nedelje sa svojima, doleteo sa Floride na dva dana :D. Vikend posle toga su Danijela, Dejan, Vuk, Ognjen - naša standardna ekipa .... sa Nikolom išli na Festival svetala. Na povratku kuci su ulovili brazilske pice .... mnogo dobra stvar.... jako liče našim i tako vikend za vikendom.
Prošli četvrtak bio je Thanks Giving day - dan zahvalnosti, prethodne godine smo videli kako to treba da izgleda te smo se upustili u avanturu pripreme i ugošćavanja za ovaj dan. Mi kao pravi doseljenici u tradicionalnom američkom stilu smo spremali Ćurku, sve zajedno sa ruskom salatom, prelivom od brusnica, Gavy prelivom i pire krompirom. Za predjelo, već nekako tradicionalno moj Guacamole sa tortilja čipsom i pileće čorbica od bubaca i srca. Dezert tradicionalni sweet potato pie, komada tri (malko smo se preracunali oko kolicine) i Danijeline sovine oči i išleri. Tri dana pripreme, od same nabavke do potapanja ćurke, blanširanja povrća, da bi se sve završilo celodnevnim ždranjem i igranjem sony play station-a, gde nas je Vuk nadmašio :). Za ćurku smo pride uzeli i novi termometar da znamo tacno kada je gotova naravno Alton Brown-ovi recepti i tehnike su bile ono šta nas je osiguralo da pripremimo prelepi ručak / večeru. Samo pečenje ćurke je bio veći izazov jer nismo očekivali da nam neće stati ni u jednu tepsiju, pa čak ni onu najveću koju smo uzeli za nedaj bože. Tu je nastala improvizacija sa tepsiojom za picu i malo aluminijumske folije, sve u svemu ptica se ispekla dobro, jelo se još bolje a ostataka i za kere ima ;).
Taj dan nekako su svi u turama dolazili prvo Danijela, Dejan i Vuk, pa Srđan i na kraju Ivana i Žarko (Ogi samo si nam ti falio). Tako da se od ranoga jutra do kasne večeri stalno nešto jelo i grickalo :D Dan posle... čuveni crni petak, i meni je bio crni jer sam morala da radim smo jako malo kupovali.... ja sam uzela neki par gumenih čiymica sa vanzemaljcima.... a nikola nešto ponovo budži po kući pa je uzeo dva hard diska.... Danas očekujemo nove goste trebalo bi njih 5 da nam je tu na spavanju.... ja spremila musaku i čorbicu pa cemo da vidimo.
Juče je padao prvi sneg baš onako kao iz filmova veeeeelike pahulje ... ali se nije zadržao :(
Toliko od mene za sada aj uzdravlje!

Slike sa Ćurka dana su ovde

Toledo, OH - Detroit, MI - Windsor, ON - Halloween

2009-11-05T18:30:00.000-08:00

Ovih dve nedelje je bilo baš uzbudljivo. Sve je počelo jednog petka pre dve nedelje, kada smo Ognjen i ja krenuli na putošestvije po srednjem zapadu kako to ovde nazivaju :-) Nažalost, Danica nije mogla sa nama, jer je radila (svaki vikend radi...ufff). Spakovali smo se nakon posla i krenuli ka Toledo, Ohio kod Borisa i Maje. Putovali smo malo duže nego što je trebalo, jer nam je na početku GPS bio podešen da obilazi naplatne rampe, tako da je put bio duži za jedno 40 milja (ukupan put skoro 450 km). Prošli smo kroz celu Indijanu i stigli u Ohio negde oko 2 noću po lokalnom vremenu. Domaćini su nas dočekali sa dva ispečena pileta i gomilom piva :) Tako smo se lepo najeli i divanili do ranih jutarnjih sati. Ujutru (ako se podne jutrom može nazvati) smo svi zajedno nastavili dalje. Sledeća stanica bio je Detroit, nekih 75 milja udaljen od Toleda. Dužinom skoro celog puta se nalaze fabrike automobilske industrije. Već pri ulazu u Detroit se vide napuštene kuće i zgrade (neke čak i popaljene, kako se ne bi skitnice useljavale). Prizor je bukvalno užasan. Sam centar grada je izuzetno lep i moderan. Visoke zgrade, a između njih ide monorail daleko moderniji od onog u Čikagu. Međutim, osim par skitnica sa kapuljačama na glavi, nismo zatekli živu dušu u tom gradu. Kola prolaze, ali na ulici nema nikoga. Nema kafića, nema ništa...pusto. Dok smo se šetali ugledali smo na zemlji razbijeno staklo i rukavicu (verovatno neko razvaljivao auto), pa smo odlučili da se ne zadržavamo mnogo (naš auto je bio jedini na parkingu), kako nas ne bi zatekla ista sudbina. Kanada se nalazi bukvalno preko puta grada (deli ih most, a može se i tunelom ispod jezera ići). Ko je gledao film Bowling for Columbine, u jednom delu Michael Moore objasnjava razliku između Windsora u Kanadi i Detroita. Neverovatan kontrast, a tako su blizu jedan drugog. Uputili smo se ka Kanadi (čisto da pređemo granicu, jer nam se može :)) tunelom. Prelazak je bio više nego interesantan. Ognjen vozi kola koja su (kao i on) registrovani u državi Vašington 2000 milja odatle. On ima bosanski pasoš, Boris Jugoslovenski, a Maja i ja Srpski. Pri tome smo na carini kao objašnjenje rekli da idemo u Kanadu na svega par sati da se promuvamo, nemamo nikog, eto idemo da vidimo Windsor. Totalno su se zbunili. Odveli nas postrance, 5 carinika nam je gledalo kola, a Ogi je odgovarao na pitanja savršeno :) Prvo je rekao da smo iz iste zemlje, što je Kanađanku totalno zbunilo jer gleda 3 različita pasoša. Onda su nas pitali odakle se znamo...."Pa sa internet foruma zelene lutrije. Znate mi smo dobili zelenu kartu na lutriji". Na to je Boris na srpskom rekao "ja nas ne bi pustio da sam na njenom mestu" :) Šta reći, ali je situacija bila više nego komična. Pošto su videli da smo ok, poslali su nas u ured da nam i tamo pregledaju dokumenta. Tu smo zatekli gomilu amiša koji se raspravljaju sa carinicima, jer (koliko smo načuli) nemaju dokumentaciju sa slikom. Sve u svemu, pustili su nas da uđemo. Windsor je totalna suprotnost od Detroita. Mali gradić, ljudi šetaju, prepun kockarnica i striptiz klubova. Već na ulazu se vide reklame klubova koji nude Absinth koji je zabranjen u Americi. Bukvalno grad greha, gde je stopa kriminala mala :) Malko smo se prošetali i slikali (lepo se vidi skyline Detroita). Posetili smo i Cezar hotel/kockarnicu i jeli u libijskom restoranu. Došlo vreme za povratak, ovog puta preko mosta. Ambasador most je stvarno predivan. Na carini nazad smo uspeli proći bez većih problema :) Sve što smo imali je pivo koje ima da se kupi i u americi, ali po jeftinijoj ceni :)
Na povratku u Toledo prošli smo kroz čuvenu osmu milju u Detroitu. Ono je užas...svaka 10 kuća je možda naseljena. Sivilo, tuga i bluz. Amerika kakvu je čovek vidi u najgorim filmovima. Generalno, ljudi žive tek negde 15 milja od centra grada. U Toledu smo kasnije nastavili priču uz večericu i pivo. Nedelja je bila dan za razgledanje Toleda. Sreli smo se sa još jednim forumašem Stefanom i otišli u razgledanje grada. Jesen je stvarno lepa u Ohio. Boje lišća su gotovo nestvarne. Videli smo centar, prošetali se malo uz reku, a posle smo otišli do botaničke bašte. Ne znam šta drugo reći, osim da smo stvarno uživali u prirodi. Kasnije smo otišli do Maje na posao (radi u jednom baru), pa smo tu i ručali. Sve što je lepo brzo prođe, pa je tu došao i momenat da se oprostimo od naših domaćina. Čekao nas je dug put nazad u Čikago (a Ognjena još duži do Ottawa).
Iduće nedelje sam posetio jednu zanimljivu konferenciju u Motoroli. Trenutno se nalazim na novom uzbudljivom projektu (razvijam istu aplikaciju, ali ovog puta za android). Ovo mi jako prija, em zato što je platforma dosta zanimljiva, em zato što konačno mogu da radim na Linuxu :) U svakom slučaju, na konferenciji sam upoznao mnogo zanimljivih ljudi iz tog sveta, a i uspeo malo da se poigram sa Motorolinom novim čedom (Droid) koji tek treba da izađe na tržište ovih dana.
U petak smo Danica i ja išli na koncert Type O Negative. Grupa za kojom sam sekao vene u srednjoj školi. Uvek su mi bili nekako mistični i čudni. Ono što je zanimljivo je da su ovde svirali u jednom klubu, tako da je atmosfera bila super...što bi naši rekli, domaća atmosfera. Ovo im je bila neka mini turneja pred Halloween. Nakon toga smo otišli u SKC (Srpski Kulturni Centar) gde su neki brazilci svirali. Kada smo ušli bilo je svega petoro ljudi...taman pomislih, neće ništa biti od toga. Međutim, bend je imao i dvoje plesača (jednog lika i Brazilku), koji su do kraja napravili urnebes. Da ne kažem da su nekako saznali i da mi je rođendan (pošto je prošla ponoć), pa mi je onda ceo bend odsvirao rođendansku pesmicu :) To je inače bila i pred halloween žurka, pa je većina ljudi došla u kostimima. Uspelo je i da se napuni mesto do kraja.
Stigao je i Halloween iliti moj rođendan :) Pošto je Danica u subotu radila popodnevnu smenu, ove godine nismo uspeli da odemo na paradu :-( Danica mi je za rođendan uzela sat i jednog oooogromnog medu, koji nam je postao novi član porodice. On sa nama gleda TV, surfuje netom itd :) Danica se maskirala u vampiricu, ja sam bio mračni lord, a Ogi je obukao plašt iz filma scream, dok je masku nosio u rukama...veoma interesantno smo izgledali...ko neki satanisti. Tako smo se uputili ka baru. Usput smo naleteli na jednu glumicu iz serije Bones koja je bila u obližnjem hotelu par zgrada od nas i kada nas je videla takve u onom mraku samo je prokomentarisala "Izgleda da sam isuviše stara za ovo" :-) Naš lokalni bar Friars Tuck nas ni ovog puta nije izneverio. Žurka je bila totalno luda. Ostali smo do ko zna koliko ujutru (bio se i sat pomerao). Upoznali mnoge nove ljude, zezali se, pili...ma sve u svemu baš odličan provod. Pošto mi je bio rođendan, morao sam da pijem iz ovcinog dupeta. U kafani je tradicija da svakome za rođendan uzmu naduvanu ovcu, stave joj u dupe čašicu jagermeistera, cela kafana ti otpeva pesmicu i potom svi viču "suck that ass" dok ispijaš :)
Ufff....baš sam se raspisao, hteo sam ovo sve u par blogova da napišem, ali nikako da stignem...

Sve u svemu...evo i sličica:
Slike iz Toleda su na Majinom albumu ovde
Slike sa Halloween su ovde

A evo i filmića kada mi čestitaju rođus:

PS> Istrosila nam se baterija za sat na aparatu, pa su datumi na slikama iz 1980 godine. Zato su cesto slike totalno ispremestane i van konteksta :( Treba da pazarimo novu bateriju.

Year One

2009-10-25T13:23:00.000-07:00

Te davne 2008 15. oktobra mi smo krenuli na put za US (u pozadini ide Seasons in the sun - Terry Jacks). Posle pedesetak postova i 13000 posetilaca hvala vam na pomnom pracenju, savetima, podrsci i svemu po redu.
Cudno je kako za ovih godinu dana ne osecam da sam nesto bitno u pogledu karijere postigla, a imam utisak da mogu bolje i vise. Veci deo godine sam imala titulu domacice :) to je donelo sa sobom i moje usavrshavanje u kuhinji od corbi, kineskih jela, gibanice, pa do domaceg leba i sarmi. Sada konacno znam sve zivo da kuvam i da pravim i ne plasim se ni jednog novog recepta :D.
Zao mi je sto posle godinu dana nisam u mogucnosti da se vratim za Srbiju i mnogo mi nedostajete svi vi .... znate koji ;). Samo prilagodjavanje novom sistemu, svetu i svemu je nesto sto se nikako ne treba olako prihvatati. Neverovatno kako se covek prilagodi na te male svakodnevne stvari ... godinu dana nisam videla klasicnu srpsku bravu... ovde su sve one okrugde i da mogu se obiti sa kreditnom karticom kao u filmovima :D sve te sitnice koje su tako smesne mi sada dok pisem ovaj blog nedostaju jako. Nedostaje mi espresso u R-u, setnja po Strandu i kada krene da duva onaj povetarac sa Dunava, pogled sa moje terase, miris Fruske gore i puno toga. Pitaju me cesto kada ces za Srbiju .... Stvarno neznam, ali kada se ukaze sansa dolazim :D
Za ovih godinu dana uspeli smo od praznoga stana doci do skoro opremnjenog.... jos uvek nam nedostaju neke stvarice, ali idemo mic po mic. Putovalo se puno i na sve strane, stekla neka nova prijateljstva i sta vise da kazem. Dobro smo, mozemo da se snadjemo, trebace nam jos malko vremena da stanemo na noge, ali mislim da se krecemo u dobrome pravcu :D. I dalje me ova Amerika iznenadjuje i dalje zelimo hocemo i mozemo :D

E sada mali flashback na poslednjih mesec dana.... ja i dalje radim... ali i trazim novi posao, jer mi se neshto ne cini najlepsom perspektiva koju vidim ovde sa ovom firmom... krenula sam da volontiram u SKC-u (Srpskom Kulturnom Centru) pravimo Sprsko mesto bez narodnjak, malko i kulture ... dedera ;) nekako me to prati poslednjih par godina... bez narodnjaka znate na shta mislim. Stalno nam je neko u gostima.. tako da je i to zabava na svoj nacin....
veci stan + dusek na naduvavanje = mnogo gostiju, a i zabave. Nikola je bio na potpisivanju knjige poznatog kuvara, upoznao glavom i bradom coveka uz kojeg smo naucili da kuvamo ... Alton Brown-a. Spremamo se polako za Halloween i nove zurke.

Toliko od mene za sada.

Baka Cica - In Memoriam

2009-10-11T14:03:00.000-07:00

Prošlo je već dve nedelje otkako je umrla baka, a ja nikako da sednem i sklopim par rečenica o njoj. Ne znam ni sam zašto, ali nekako mi je teško da pišem o njoj. Verovatno zato što ima toliko toga da se kaže, da bih mogao do sutra pisati, a opet ne bih znao odakle da počnem. Jedino što mi je drago je što sam uspeo još jednom da je vidim letos kada sam bio u Srbiji. Imala je divan život i zavidnu starost (89 godina). Uspela je da doživi da joj deca imaju oko 60 godina, najstariji unuk 34, a jedan se i oženio. Svi smo izašli na dobar put, a deca su već eto pred penziju. Da smo malko "brži" doživela bi i praunučad. Do zadnjeg trenutka bila je okružena porodicom i prijateljima. Voleo sam jako da odlazim u Sentu kod nje, pogotovo u srednjoj skoli kada sam bio toliko otuđen od okoline u Novom Sadu, da sam odlazio za Sentu skoro svaki vikend. Uvek bi me dočekali topli sendviči u petak uveče, a za subotu i nedelju bi ona i Vaja spremali šta god bi poželeo. Vrata njene kuće su uvek bila otvorena za sve, od komšiluka do mojih drugara koji su često sa mnom dolazili u Sentu. Svaki put kada bi se vratili iz noćnog života u sitne sate, iako bi se trudili da je ne probudimo...to je bilo gotovo nemoguće. Čim bi stigli iz njene spavaće sobe bi se čulo "Hoćete li sladoled? Hoćete li nešto da vam spremim da jedete? Jeste gladni? Gde ste bili? Kako je bilo?". Jednostavno joj ništa nije bilo teško kada su unuci u pitanju. Kad god pomislim na nju prvo čega se setim je njen glas kada mama i ja taman stignemo u Sentu i zazvonimo na vrata. Uvek se čuo njen uzbuđen glas sa druge strane "Evo ih! Stigli su!" dok bi se sa Vajom utrkivala ko će pre stići da otvori vrata (tu je Vaja uvek bila pobednik). Kao mali sam redovno sa njom i dedom gledao filmove. Pošto je deda bio slabijeg vida, ona bi čitala ceo film. Najsmešnije mi je tu uvek bilo što deda na pola filma zaspi u fotelji, a ona to ne primeti nego nastavi da čita :-)
Ostavila je divan trag u životima svih koji su je poznavali. Mnogi ljudi kraj detinjstva smatraju momenat kada napune 18, neki kada odu u vojsku, neki kada se ožene. Za mene njen odlazak predstavlja kraj detinjstva i presrećan sam što je trajalo 31 godinu. Bako, hvala ti za to.

Septembarski unos

2009-09-26T17:49:00.000-07:00

Sedim za kompjuterom i shvatam da sam proveo citavih 10 minuta u razmišljanju kakav naslov da dam ovom blogu. Ponekad baš nemam inspiraciju pa sam ga nazvao najjednostavnije moguće :-) Nismo baš dugo pisali (ovo svaki put kažem). Razlog tome je možda i to da smo imali dosta zanimljiv mesec, pa nismo ni stigli baš da pišemo. Tek prošle nedelje se vreme pogoršalo, ali pre toga smo imali čitavih 2 nedelje bez kiše...septembar je bio najlepši mesec ovog leta, definitivno. Imali smo gošću prethodna dva vikenda (Željku), tako da smo bukvalno dva vikenda žurkovali. Ona je radila tada dosta bitne ture (npr. koncert U2), pa je mi onda sačekamo nakon posla da proslavimo zajedno :-) Danica radi svaki vikend do sada. Fora je da pošto živi bukvalno 100 metara od posla, kad god im neko od radnika otkaže ili sl. oni zovu nju. To je dobro, jer više para zaradi, ali zbog toga ne možemo baš mnogo vreme da planiramo. No...oboje se nadamo da je ovaj posao privremen i da će uskoro naći nešto bolje. Uff...malo je teško kada se dugo ne piše, pa čovek mora da se seti svega. Elem, malko smo se ponovili. Ja sam uzeo bicikl, da iskoristim malo još ovog lepog vremena. Ovde postoji jedna firma koja izdaje turistima bicikle, quadricikle, rolere itd. i oni svake godine na početku sezone kupe nove bicikle, a na kraju ih prodaju upola cene (isplati im se više, nego da plaćaju magacin godinu dana). Pošto Željka radi za njih, uspeo sam još i mali popust da dobijem. Sve u svemu, nekoliko dana (koliko je Čikaško vreme dozvoljavalo) sam išao na posao biciklom. Eh...kada bih tako mogao stalno, bio bih jako srećan. Fora je da najkraće stignem na posao upravo biciklom (za nekih 25 minuta). Čikago je dosta dobar za vožnju, jer ima dosta biciklističkih traka i staza (kad kažem traka, mislim na bukvalno traku na putu koja je rezervisana samo za bicikliste i automobili tu ne smeju da voze). U samom špicu ti bukvalno pretičeš sve redom. Svaki dan preteknem bar dve osmice, a osećaj koji u tom momentu kada je obiđem doživim je neopisiv. Sve bih onako da se okrenem i isplazim se...ali ne uradim to naravno :-) Do posla imam nekih 7km, tako da dnevno se pređe 14km što je malo i dobrog treninga. Pored bicikla, kupili smo i novi laptop. Pazarili smo Macbook Pro 13 koji još ne prestaje da nas oduševljava (sada će neki da me mrze :-)). Osim što ima lep dizajn, laptop ima bateriju od 7 sati, LED ekran, osvetljenu tastaturu (postoji poseban senzor i svetla se uključuju tek kada nedostaje osvetljenje), kamericu sa jako dobrim kvalitetom slike, najnoviju generaciju trackpad sa gestures...da ovo pojasnim....onaj kvadrat na laptopovima koji služi da pomeraš kurzor na ekranu, ovde je kao jedno veliko dugme. Pri tome prepoznaje gestikulaciju pokreta, ako pritisneš dugme jednim prstom to je levi klik, sa dva desni itd. Ako pomeras jednim prstom, pomera se kurzor, sa dva se skroluje stranica, sa tri listaš...možeš da zumiraš sliku, rotiraš...sve pomocu gestikulacija. On naravno ne koristi M$ njindows, nego derivat unixa Mac OS X. Eh, još kada bi na poslu mogao sa se skinem sa tog windowsa...bio bih najsretniji...a valjda će jednog dana i takav projekat uleteti. Ne znam da li sam pomenuo, ali ja kao napaljeni linuxovac sam jedini windows programer u Čikaškom odeljenju moje firme...svi ostali rade na linuxu. Ok...izvinjavam se, malko sam udavio sa geek stvarima :-)
Srđan nam se doselio u komšiluk (3 bloka od nas), a očekujemo ovih dana i Vlada da se preseli na bukvalno 1 blok odavde.
Sve u svemu, imamo sada kamericu, pa možemo preko skype da se gledamo.
To bi bilo to za ovaj septembarski unos, čitamo se idući put u oktobru :-)

Umalo da zaboravim, položio sam i ja vozački (još jednom da se zahvalim Dejanu koji mi je dao svoj auto da obnovim moje vozačko znanje i Srđanu koji mi je pozajmio njegov kombi za polaganje).
Nadam se da sada neće proći ponovo 10 godina dok ne budem seo ponovo u auto.

Tour de Chicago

2009-09-06T15:41:00.000-07:00

Evo da se malo javimo nakon skoro dve nedelje :)
Život je ovde toliko prešao u normalu, da čovek u potpunosti izgubi osećaj gde se nalazi. Tek ponekada dok sediš u busu na povratku sa posla (dok gubiš vreme), ti dođe ta misao "čekaj, pa ja živim u americi....oduvek sam hteo ovde da dođem...a sada živim ovde". U Srbiji sam proveo čitav jun, međutim već mesec dana po povratku u Chicago ceo taj put mi je delovao kao neko bledo sećanje. Kao nešto što se dogodilo pre godinu-dve, a ne pre mesec dana. Ko da sam bio nedelju dana tamo, a ne mesec. Stvarno je proletelo...a čovek valjda čim stigne se odmah uklopi nazad u ovaj ritam života. Jedino je osećaj nostalgije nekako blaži. Valjda to tako ide...valjda tako treba, ne znam. Kako li će biti tek za koju godinu? Bojim se o tome i da mislim. Pre nedelju dana su nam došli novi poznanici iz Novog Sada u goste. Upoznali smo se na dobrom starom forumu zelenalutrija.com, a oni su se doselili u Ohio nekoliko meseci posle nas. U petak se okupila malo forumaška ekipa, pa smo se zapili...bogami do 4 ujutru :-) Celu subotu smo posle bili na nogama....obilazeći što je više moguće od grada. U tom obilaženju posetili smo mesta na kojima ni mi još nismo bili. Jedno od tih je Hancock Center , koji je cetvrta zgrada po visini u svetu. Popeti se do gore je moguće na 2 načina. Jedan je da se plati karta za opservatoriju, a drugi je da se ode u restoran 2 sprata niže. Ovaj drugi je i jeftiniji i lepši, pa smo se na taj potez odlučili. Uđeš u lift u prizemlju i nakon tridesetak sekundi izađeš na 96-om spratu. Pri tome ti se uši začepe jedno tri puta. Otvore ti se vrata lifta, a ispred tebe pogled na jezero. Osećaj je stvarno neverovatan. Dan je bio stvarno lep, a zavrišili smo ga posetom našem omiljenom pub-u :-) Maja i Boris su ujedno mogli da vide i kako se u Čikagu u jednom danu promene 4 godišnja doba. Deo dana je bio vruć, deo smo se smrzavali, a uveče je padala neka kiša koja je više ličila na susnežicu (da...dobro ste čuli. susnežica u avgustu). U nedelju smo otišli do čuvene prodavnice "Prodavnica" i obskrbili se svim i svačim (između ostalog i džak brašna za domaći hleb). Posle smo sa Danijelom i Dejanom svratili do jednog od najvećeg tržnog centra u Americi. Majko mila što je to veliko....a i opasno po novčanik :-) Nakon toga.....ćevapi sa kajmakom u američkim porcijama....pa krempita :-)
Inače, stekli smo još jedno novo društvo. U pitanju su naši studenti koji rade ovde preko leta. Žive dve ulice od nas, a upoznali smo ih preko Danicine asistenkinje kada je bila tu. Društvo je stvarno super i jako se lepo provodimo. Većina njih vozi rikše na udarnim mestima u gradu, tako da smo imali i taj užitak...da se vozimo rikšom u centru (Željka, hvala ti još jednom na ovome). Bila je tu i jedna super žurka (Željkin rodjendan). Jedan dan smo išli na neki Čikago Air and Water show. Bilo je lepo, ali nas je na kraju zahvatila žešća kiša (verovali ili ne). Posle tog dana temperature su padale i na 12 stepeni u avgustu mesecu (na ovo su se čak i ljudi iz Čikaga čudili). Polako počinjem da ćutim o svom novootkrivenom talentu prizivanja kiše, da me ne bi isterali iz grada :-)
Eto toliko ovog puta. Slike ovog puta nisam morao da kačim, Maja je to uradila umesto mene :-) Kliknite ovde

Ja Vozac i Radnik

2009-08-21T16:02:00.000-07:00

Konacno sam se zaposlila, weeee posle devet meseci konacno i meni nesto malko da svane. Elem, pored toga sam polozila i vozacki tako da vise nisam "invalid". Ucenje voznje na automatiku i polaganje je neshto shto je ovde neopisivo lako, barem tako kazu. Za vikend nam dolazi drustvo iz Ohio-a... nasi novosadisti. Pravimo u petak zurku, kanda je krenuo jedan jako pozitivan period... da kucnem u drvo. Javim se sa novim dogodovsitama od iduce nedelje.
Aj uzdravlje.

Lolla nije Exit

2009-08-11T06:51:00.000-07:00

Moram sada da ovo izblogujem, zaboraviću kasnije.
Petak 7. avgust, 2009.
Odlazak na Lollapaloozu da malko vidimo kakvi su festivali u US. Naravno da je kiša padala ceo dan, i naravno da nisam uspela da pronadjem nigde kabanice jer su sve bile rasprodate. Sva sreća pa su nam u Nikolinoj firmi dali džakove za djubre, to smo lepo prekrojili u kabanice pod popularnim nazivom "recycled couture". Jako je teško objasniti ljudima koji nisu osetili šta znači da na 25 stepeni ti umireš do sparine jer je vlažnost vazduha 85% a u isto vreme pada kiša i neznaš da li si mokar od kiše ili od znoja. Elem, pod punom ratnom opremom uputimo se iz Nikoline kancelarije na festival. Bez mnogo čekanja odma smo ušli i pravac piće da utvrdimo cene. Lula ima cene koje su pristupačne svima po redu, $5 domace pivo, $8 strana i velika piva i to sve u limenkama. Cena pića u kafanama je od 5-8 dolara zavisi kako gde. Nema ko šta da te dere nešto nenormalno kao što je to slučaj na Exitu pa ti moraš da se dovijaš na sve moguće načine kako da prošvercuješ pice jer nemaš novaca za pivo od 250 dinara ;). Cena festivalskih majci je oko 25 dolara što je jeftinije nego na Eixtu. Redovi za toalet... isti su i tamo i vamo... i amerikanci su ljudi. Ali zato dobiješ uz festivalski program i 30 pesama sa iTunes za dž. Za razliku od Exita, Lollapaloza ima samo 8 stejdževa, i traje u toku dana od 11 pre podne do 10 uveče, a posle toga kuci na benko. Malkice smo se stigli promuvati po festivalu, pre glavnih zvezda. U pozadini se probijao Peter Bjorn and John... završavali su svoj koncert sa njihovim mislim jedinim hitom Young Folks. Nikolu je interesovao samo Sony Play Station Stage i šator sa konzolama i najnovijim igricama. Šta se još u šatoru izdešavalo treba on da vam priča. Posle testiranja igrica pokupili smo još po jedno pivo i nastavili na Depeche Mode ... nismo se probijali u prve redove, ali smo bez neke prevelike muke stigli na mesto koje je sasvim pristojno izgledalo, taman onako da vidiš lepo i binu i ljude na bini, ali da je tu i platno. Nekim čudom bili smo višlji od 90% publike pa je pogled bio savršeno ne ometan. Slike i snimci slede na kraju svaki dalji komentar je nepotreban.
Subota 8. avgust, 2009.
Naš drugar Dejan iz Glen Dejl Hajtsa...ex Carols Stream je krenuo na časove voznje kamiona u gradu i sada je svaki vikend blizu nas. Uz malo nagovaranja uspeli smo i Danijelu da dovučemo, sve zajedno sa malenim Vukom :D Nismo planirali, ali smo ovaj vikend svi zajdeno završili na plaži, čak sam i prstiće pokvasila... jao kako je hladna voda. Posle duge šetnje uz plažu vratimo se kući i taman krenem da spremam neku večericu... popularne srbitose... buritos na srpski način. Kako sam posegnula za jednim tanjirom, otkači se cela polica i vecina posuđa mi je otišla u param parčad. Ubeđena sam duboko da duh Džona Dilindžera još uvek hoda ovim hotelom.
Nedelja 9 avgust, 2009.
Odmaranje, uživanje i razvlačenje po stanu. Kupili smo ventilator, Nikola je stvorio strasnu vezu sa istim... a i meni kreće da se sviđa. Nismo mu još uvek dali ime... ali mislim da će uskoro biti kršten. Naravno da je uvek koliko para toliko i muzike, te sam ga već u ponedeljak nosila na zamenu, neki deo je fabricki bio defektan pa nije skalamerija dobro radila
Ponedeljak 10 avgust, 2009.
Moja bivša asistentkinja sa svojim mužem nam je došla u goste... nekim poslom je bila u konzulatu i mi je pozovemo da navrne i prenoći. Mmalko da se družimo, a i da vide ovaj deo Chicago. Od kako smo se doselili nam kuća nije bila puna sa toliko ljudi, došli su nam pride Žare, Ivana i tašta sa kojima se dugo dugo dugo nismo videli, Srđan, neke Vukicine nove prijateljice i još jedan drugar... puna kuća ljudi... jao sreće i radosti. A sve je krenulo nekako navrat, na nos od samoga jutra mog obilaska prodavnica, pa Vuka najavi da će ranije doći pa pravi muffine pa jao.... na svu sreću stignem sve živo i samo u jednom momentu onako spontano svi krenu da dolaze i wow... konačno sam posle dugo vremena imala baš onaj stari osećaj kućnih žurki... podsetilo me na Srbiju. Vukica i njen mužić nisu hteli na kraju da ostanu da prespavaju već su pravac posle žurke put pod noge, tj. auto pod noge i pravac La Fajet. Nikola i ja smo ostali srećni zbog žurke i novog društva, zbunjeni kako je sve kratko trajalo i umorni posle dugooog dana.
Utorak 11. avgust, 2009.
Danas pišem ovaj blog i imam zakazane časove voženje za 12 i 30 danas po prvi put sedam u auto za volan, neka mi je bog u pomoći.
Vratila sam se sa voznje wooohooo nisam nikoga zgazila idemo dalje novi casovi i sve po redu :D
Slike od Zurke i Druzenja sa Danijelon, Dejanom i Vukom su ovde
Slike sa Lollapalooze su ovde

Selidba

2009-08-03T14:01:00.000-07:00

Malčice smo se ponovili, promenili smo stan :-) Od svih onih opcija o kojima sam pričao, na kraju smo odabrali zgradu prekoputa (onaj bivši hotel gde je sniman public enemies - tzv Sherone Apartments). Sama selidba je bila mnogo veća avantura nego što smo mislili. Uspeli smo da nabavimo određena pomagala pri selidbi, tako da nije bilo previše naporno. Prvo su nam se neki idijoti sa kamionima uparkirali u prolaz i blokirali zadnji ulaz od zgrade. Zbog njih smo morali skroz okolo da idemo. E onda dolazi na red teretni lift nove zgrade. Koliko sam čuo, lift je izmišljen u Čikagu. Ovaj koji se nalazi u našoj novoj zgradi je verovatno bio prvi prototip :-). Izgledao je kao u horor filmovima sa metalnim ogradama i otvorenim plafonom. Prva tura je uspešno prenešena, ali smo se na putu ka dole uspeli zaglaviti. Probasmo sve moguće i nemoguće, ali lift nije hteo ni da makne. E rekoh, sada smo nadrljali. Danica (inače jedina osoba koja nije bila u liftu) je zvala hitnu službu naše nove zgrade (koja mora biti dostupna 24/7), ali joj se sekretarica javila. Potom sam ja nazvao vatrogasce :-) Razgovor je bio kao u filmovima, ono "drž se druškane....stižemo da te izbavimo odatle". Još smo se mi onako u liftu zezali "sada kada dođu sa onim sirenama". Upravo to se i desilo. Za oko minut-dva su se čule sirene i stigli vatrogasci sa najvećim njihovim kamionom. Ušli su u zgradu, čula se neka nenormalna lupnjava....odjednom se začulo neko zujanje i lift proradio. Problem je bio u tome što je neko pokušao da otvori vrata u podrumu i lift se automatski zaustavio. Ali svaka čast ovim ovde vatrogascima, stvarno su hitri. Mi čak nismo ni zvali broj za hitne slučajeve, a stigli su za oko dva minuta. Ovi naši se naravno nisu ni javili, nego su sutra Danicu pitali kako smo se izbavili. Moram priznati da iako je stan predivan i to sve, mnogo im je nemaran menadžment u odnosu na prethodnu zgradu, gde su stvarno bili besprekorni. Puno hvala Vladi, Srđanu i Danijelu na pomoći oko selidbe. Žao mi što se sve tako odužilo, pa niko nije ostao na pivu i pici kasnije :-(. Inače, već prve noći smo zaboravili da zaključamo vrata od stana (u prethodnom stanu su se sama zaključavala), pa su nam upali neki meksikanci. Ljudi rade na renoviranju stana pored nas, pa su malo pobrkali lončiće :-) Moram priznati da se pored toga tripujemo da ima duhova u zgradi :-)
Uveli smo i novu kablovsku. Sada imam 16 MBit-a internet (download i 6 MBit upload) :-). Pored toga, imamo HD-DVR (mogućnost snimanja, pauziranja itd programa) i uzeli smo malo jači paket kako bih ja imao SyFy (nekadašnji Sci-Fi). Takođe smo uzeli i HBO (nije mi preko potreban, ali nam je došao kao promocija na godinu dana). Naravno, većina kanala je u HD-u. Iju kakvo ludilo :-) Na ovo se čovek lako navuče. Više uopšte ne gledam tv normalno, nego samo snimam...i onda lepo preskačem reklame. Mogu da snimam 2 kanala istovremeno. A čak kada ni to sve nije dosta, imaš On-Demand. Većina filmova se tu papreno naplaćuje, ali redovno imaju i dosta lepu kolekciju džabe filmova, kao i tv serija. Pored toga, i ja sam se na poslu ponovio. Menadžer nam je prešao u drugu firmu (što mi je baš žao, jer je mnogo cool lik i totalni zajebant) i oslobodio je svoju kancelariju. Jedan kolega iz prodaje je prešao u njegovu kancelariju, a ja sam dobio koleginu. Sada imam svoju kancelariju sa pogledom na Hancock tower sa jedne strane i Sears (od nedavno Willis) tower sa druge strane. Moram reći da uživam dok traje :-)
U nedelju smo se čuli sa Mandićima da idemo zajedno na plažu. Oni su krenuli oko 12 i stigli do nas nesto pre 3 popodne, jer su se zakrčili na autoputu. Onda smo svi zajedno seli u kola i krenuli ka plaži. Fora je da nisam znao koliko nam je plaža blizu (mislio sam da je mnogo dalja), pa smo se zeznuli i krenuli kolima. Obišli smo prvo jednu plažu tražeći mesto za parkiranje, pa potom drugu plažu i na kraju završili kući nešto pre 5. Toliko od plaže. Što je najgore, čak i da smo došli na plažu....teško da bi se okupali, jer je voda navodno izuzetno hladna. Nema veze, barem smo se videli i malko prošetali.
Ono što je najgore u ovom gradu je činjenica da je ovo amerika i da ti kola trebaju, a kada ih imaš, ne možeš ih nigde parkirati. Izlazak iz grada ka zapadnim predgrađima....moraš proći jedan autoput koji je zakrčen 24/7. To je stvarno muka, ali za razliku od Novosađana ili Beograđana, stanovnici Čikaga se ne bune. Oni se inače za ništa ne bune. Imaju jednog gradonačelnika 20 godina, pre toga njegov ćale bio 20 godina...itd. Sada ovaj odlazi u penziju, pa odlučio da se nakrade tako što je npr. prodao sve parking satove privatnoj firmi na 70 godina i sl. Ma ceo grad se rasprodaje. Ali to nikoga ovde ne dotiče...to je jednostavno tako. Nemojte me pogrešno razumeti....ameri umeju da prave žestoke proteste kada je u pitanju ubijanje pasa u severnoj koreji, ili pak lov na kitove, ili ozonski omotač....ali kada je u pitanju njihov grad i svakodnevni život, to ih uopšte ne dotiče.
Tako sam ja rešio da auto neću ni kupovati. Jednostavno, ne isplati mi se. Mnogo su me naši kritikovali na početku kako pazarim u skupim radnjama (tipa Jewels i sl)...ma osećao sam se kao neki debil i osoba koja se razbacuje sa parama. Postoje razne naše, meksičke i poljske radnje na ivici grada koje su jeftinije. Tačnije, nije tamo sve jeftinije, neke stvari jesu, ali ne dovoljno da bih zbog toga auto kupovao. Ja sam se sa Dejanom nakupovao mesa za idućih šest meseci u Indijani. To sam dakle sredio. Ostaje mi povrće itd. Pa da kupujem u najskupljoj radnji, proći ću možda 100$ mesečno skuplje (ne verujem ni da je toliko). Koliko košta rata za kola + osiguranje + benzin + ne daj bože da zvekne nešto + parking. Sigurno više od 100$ mesečno. Jednostavno, ne živim u predgrađu, a čak i da imam kola ne bih mogao sa njima na posao (osim ako nisam spreman 300$ mesečno da dam za parking na poslu + 170$ kod mene). U principu....ne isplati se. Ima ovde neki zip car, tako da ću se na to pretplatiti kada dobijem dozvolu. Taman dovoljno da jednom u par meseci odem u Costco, i jednom mesečno u Jewels po vodu i sokove. Mislim da smo Danica i ja nekako osuđeni da nemamo kola u životu. Najviše će mi faliti kola za neku avanturu vikendom (odlazak negde itd). Ali šta da radimo...tako je...kako je. Ne vredi mi samo zbog toga davati 500$ mesečno. Ma videću....bar u početku ovako...
Inače, ovde su stalno neki festivali u našem kraju. Bukvalno svaki vikend :-)

Toliko za sada.

--- Dodatak ---
Pošto je prošlo nedelju dana otkada je blog napisan, a nije objavljen (kao i uvek, problem sa slikama), rekoh da dodam nove vesti. Danica i ja smo položili pismeni test za vožnju i sada imamo neku dozvolu da vozimo u prisustvu nekog drugog vozača. Od utorka Danica kreće na vožnju, a ja ću se malo nekuda provozati i polagati...glupo mi da plaćam tako skupo časove, ipak sam već to jednom položio. Jaoj kako je to ovde sve jednostavno. Otišli smo u DMV (SUP) da promenimo adresu na ličnoj karti i polažemo test za vožnju. Čekali smo čitavih 1 minut, onda smo otišli do šaltera i dali novu adresu, pogledali na neki aparat koji ti proverava vid, otišli na kasu da platimo, dali su nam test, seli pored na stolicu, polagali, odmah ti na licu mesta pregleda...i to je to. Ceo cirkus trajao ukupno pola sata. Da ne kažem da su pitanja toliko jednostavna, samo ti treba malo zdrave logike. Osim toga, bila nam je ove nedelje i godišnjica zabavljanja (7 godina :)). Večeras palimo na Lollapalooza festival, na koncert Depeche Mode. Napolju naravno pada kiša....hoću da popizdim. Ako zbog ičega želim da pobegnem iz ovog grada, a to je onda zbog 9 meseci kiše :-( Mrzim kišu...

Slike se nalaze ovde

Fali još jedan snimak iz lifta kada smo se zaglavili, koji moram pokupiti od Srđana.

Random rampage

2009-07-30T07:55:00.000-07:00

Ovo je post o jednoj izuzetno sebičnoj osobi, zvanoj Danica Novaković. I pitam se šta mi je sve ovo trebalo u životu, i pitam se zašto se nalazim ovde gde jesam, i pitam se....
Diagnoza: depresija, užas i strahota. Trebalo bi da se radujem. Preselili smo se konačno u drugi stan, danas predajemo ključeve i trenutno smo u stanu koji ima 95 m^2. Sama dnevna soba je veća od stana u kojem sam ja provela ceo svoj život do pre godinu i pol dana. Trebalo bi da sam srećna, ali umesto toga, meni je teško, osecaj ocepljenosti, izgubljenosti, tuge i konstantne nesreće. Znam da je čoveku u biti da je nezadovoljan, i da bi trebalo da budem presrećna sa svime što me okružuje i mojim mužem koji mi je podrška u svemu, ali ne mogu, ne mogu nikako. Prošlo je devet meseci od kako smo se doselili i ja i dalje ne mogu da nadjem posao, nikakav. Pa majku mu njegovu kako šta ja to radim i gde sam zgrešila da to što sam radila prvih par meseci kada su me svi zvali, sada više ne prolazi. Zašto mene stalo prati taj sivi oblak, tuge, nesreće i usamnjenosti. Znam da je sada onome ko čita ovo, jako smešto to šta ja pišem. Neko bi čak rekao ćuti i uživaj, ne radiš ništa. To što ne radim ništa je ono šta me najviše i ubija! U toj kolotečini nekog užasa, ja svaki dan namestim krevet, skuvam ručak, operem sudove, operem veš i šta to, ništa nije teško, ništa nije neznam ni sama koji pridev da mu dam, ali za mene to je kao da služim kaznu i robiju najgoru moguću. I dok ovo pišem suza za suzom roni, neznam kako sebi da pomognem, knedla je negde u grlu zaglavljena i nema pomoc, i nema izlaza, nema ničega. I sada bi ponovo neko rekao "ti nisi normalna, trebala bi da si zahvalna bogu što si uopšte tu", ali ne, ja ne mogu da budem zahvalna jer nisam ispunjena kao osoba. Jer ovo sada je najteži deo mog života do sada, valjda zato što nisam došla do tog "američkog sna", možda zato što kada dođeš ovde i vidiš sve skontaš da je sve to samo holivudska šarena laža, i shvatiš da ovde ljudi idu preko živih ljudi da bi nešto kao uspeli i da borba nikada ne prestaje. Daleko od toga da sam očekivala da ću sve dobiti na srebrnom poslužavniku, ali daleko od toga da svaki moj pokušaj za bilo kakvim poslom bude toliko osujećen da se stvarno zaupitam da li sam ja normalna i shta stvarno nije uredu samnom. Ceo život sam radila "prave" stvari, završila školu i sve po redu i na kraju šta mi to služi? Ništa! Mogu sa diplomom da obrišem dupe i da se samo skenjam kada vidim druge sa dva padeža kako uspevaju u ovome sistemu. Znam vrlo dobro da riba koja pliva uspe, a ona koja ne umre, a ja sam polako potonula dalje nego što sam ikada očekivala.
Na kraju, ništa ovo je još samo jedan malkice mračniji dan u mom životu u četiri zida.
Nikola izvini.

Srbija drugi deo i povratak u USA

2009-07-11T09:02:00.000-07:00

Wow....baš je prošlo vreme od starog bloga. Svaki put obećam sebi da ću se truditi cešće da pišem i svaki put napravim još veću pauzu. Posle toga je teško nekako povratiti osećanja od pre 3 nedelje.
Srbija je bila lep provod, mada je daleko od reči "odmor". Proletelo je munjevitom brzinom i nekako imam osećaj da sam najviše postigao one prve dve nedelje dok sam radio. Kada je stiglo vreme za godišnji odmor, prvih par dana sam bio u Senti, a posle je sve nekako teklo sa gomilom slatkih obaveza, da bi kulminiralo jedne noći (3-4 dana pred povratak) gde sam uganuo nogu...i time završio svoj godišnji. Ako išta...tih par dana sam bar malo odmorio. Žao mi je samo što dosta ljudi nisam ni stigao da vidim, što nisam uspeo da vozim kola i što nisam uspeo da napravim ispraćaj sa prijateljima zadnji vikend. Ima još jedna stvar koju sam shvatio tek kada sam se vratio....da nisam nijednom bio u Dunavskoj ulici. Sram me bilo. Bio sam dva puta na dunavu sa Ljijom, Nemanjom i ekipom da se vozamo čamcima do mačka, pa roštilj. Isto tako, sa Draganom i Jutkom...čamac...tisa...zaustavi se motor na pola tise i skači u reku. To smo često radili ko klinci i baš mi je to mnogo nedostajalo. Šta reći, ali neke stvari sam u ovih mesec dana doživeo, što ni u Srbiji nisam imao godinama. Recimo opet sam uspeo užu ekipu iz osnovne da vidim...videli smo se zadnji put pre mog odlaska vamo, a pre toga se nismo skupili godinama. Više se skupljamo otkada sam ovde, nego pre. Trebalo je da bude i skup razreda iz osnovne, ali nas je kiša u tome zaustavila. Ma šta reći...kafane, prijatelji, provodi...bilo je jako lepo. Put nazad je bio zanimljiv zbog moje zeznute noge i 2 presedanja. U Parizu su me dočekali sa kolicima :-) Kada sam stigao kući i video nogu svu u modricama...rekoh najebo sam. Ali ok...evo nakon 2 nedelje jedva da bol i osetim...da je ne ureknem...kuc kuc kuc. Povratak nazad...hmm...jako čudan osećaj...jako čudan. Ti se "vraćaš" u Ameriku. Nema više one uzbudjenosti odlaska u nešto novo. Sva osećanja su totalno pobrkana. Čovek se ovde nekako navikne...i onda ode i ponovo se sa svim prijateljima i rodjacima sretne...opet se nekako ta rana otvori...opet bude teško. Međutim, oseti se kada se vratiš da su se baterije nostalgije napunile...i da sada možemo dalje ponovo. Nije mi trebalo puno vremena da dodjem k sebi. Moguće da je svaki put povratak ovamo sve teži, a opet...kada se vratiš...brže sve to preboliš...jer je ovde sada kuća.
Otkada sam se vratio stalno sam u nekoj frci, zato i nisam napisao ovaj blog do sada. Otkazali smo naš stančič od avgusta, jer su nam povećali rentu...a za te pare možemo da nađemo stan sa uključenim grejanjem. To je ovde najbitnija stvar. Zime su hladne, a računi za gas ili u našem slučaju struje mogu biti poprilični. Hteli smo da promenimo i kraj u kojem živimo za jedan isto tako popularan (ali ne tako nafuran) koji mi je čak i bliži poslu. Nažalost...to nikako nismo uspeli. Ameri su vrlo interesantni sa stanovima...ali vrlo. Ja u Srbiji nikada nisam iznajmljivao stan i stvarno ne znam kakva su tamo iskustva, ali šta su ovde ljudi u stanju da iznajmljuju...e to je strašno. Kao prvo, kraj u koji smo želeli da se selimo je dosta zeznut. On jeste bezbedan, ali dva bloka levo ili desno i možeš se naći u dosta lošem kraju. I tako ljudi iz tih krajeva napišu da je zapravo Wicker Park...a ono...veze nema. I odemo ti mi tako par puta...pa naiđeš na super stan...ali loš kraj ubi bože. Ili naiđeš na super stan...ali se u zgradu ulazi iz prolaza sa strane širokog metar-metar i po....i svi...ali svi prozori iz stana gledaju na taj prolaz. Tako ti prozori iz dnevne gledaju u komšijine (možeš rukom dodirnuti ako se malo bolje ispružiš), a ostale sobe u zid. Sivi odvratni zid. Svetlost 0. To su dobri stanovi, ostali su bili ok svetlost i kraj, ali stan je rupa kakve nema. Probali smo i preko agencija da tražimo, pa smo videli par u kraju koji su jeftiniji (ali recimo kuhinja bude ultra mala i u dnevnu bi jedva stao naš nameštaj itd). Razlog zašto tražimo veći jednosobni ili dvosobni su gosti. Ako čovek hoće da mu ljudi dolaze, mora im obezbediti i gde da spavaju, jelte :-). E sada...moglo bi to i u tim manjim stanovima, ali je problem što smo se mi zaljubili u naš nameštaj...i nekako nam se ne odriče toga. Ustvari...može nam se :). Nakon zilion opcija, sve je palo na 2 stana. Jedan je u zgradi preko puta nas (gde se snimao film public enemies)...onako jednosoban ali ogroman (90 kvadrati) i super izgleda....inače, to je u srbiji dvosoban...ovde se samo spavaće sobe računaju. Nije puno skuplji od onih koji su 30% manji. Drugi stan je čista ušteda....na drugom kraju grada. Tj. nalazi se na samoj severozapadnoj ivici. Stan je ogroman (trosoban po evrposki plus odvojena kuhinja i zatvorena terasa) i ima čak i struju uključenu u rentu. Blizu se nalaze vozovi, sa kojima u relativno ok vremenskom periodu mogu stići do posla. Blizu je radnja i to je to. Kraj je sigruan, ali nema ništa....za sve se pale kola....čak i za odlazak na pranje veša. Morali bih odmah auto nabaciti....jebeni auto kada već moram da psujem....mrzim prokleto prevozno sredstvo. Inače, Danica i ja smo jedini par koji je ikada sleteo u ameriku a da oboje nisu vozači. Da baš nijedan od nas dvoje ne vozi. Zbog toga ćemo morati platiti kaznu u vidu časova vožnje koji papreno koštaju. Zato što si bio siromašan u srbiji, ovde plaćaš penale. Naravno, ako bih i imao auto...izlazak u grad iz tog kraja ne bi postojao...jer meni ne pada na pamet da pijan sedam za volan. Čak smo i to sve voljni da rizikujemo, ali stan nekako smrdi na starost (vidi se da su jako stari ljudi živeli u njemu). Strpali su neku tendu na prozor dnevne, pa nema svetlosti (ameri baš ne vole svetlost) i tepih je dosta prljav (mada su rekli da će očistiti). Ušteda je skoro 3k dolara godišnje i zato se toliko i razmišljamo....a pak sa druge strane jednom sam mlad i sada možemo sebi priuštiti da živimo u popularnom kraju....a za penziju će se uvek naći vremena. Jedino što me u kraju u kom živimo nerivra je što je zajebano se parkirati (Dejan se prošle nedelje vrteo sat vremena i na kraju bio prinuđen da plati parking). Iako je velika ušteda preći u drugi kraj, sa druge strane u ovom kraju možemo kako-tako bez kola još neko vreme....pa ću time uštedeti par hiljada dolara u startu plus par stotina mesečno za ratu i osiguranje :) Hehe...smešna ova amerika, kako god da sračunaš na mostu dobiješ, na ćupriji izgubiš.
Elem, zaboravih da opišem četvrti juli. Danijelina firma je dozvolila radnicima da dovedu porodicu i prijatelje u prostorije firme i odatle posmatraju vatromet za 4. juli. Danijela inače radi u Sears tower na 52. spratu :) Tako smo ti se mi jedini pojavili....i sami u kancelariji posmatrali vatromet sa najvišlje zgrade u USA. Čoveče, on the top of the world :-) Vatromet je bio lep, ali je trajao svega pola sata :(. Posle smo produžili do njih gde smo prespavali i sutradan išli na sabor u gračanicu. Naši tamo organizuju roštiljadu za 4. juli (to se ovde slavi ko kod nas prvi maj). Niko od nas nije tamo nikada bio...pa smo odlučili da odemo i to da vidimo. Bilo je onako kako se i očekivalo. Prodaju se majce obraza, uramljene slike mladića i karadžića itd. Bilo je interesantno videti kako deca naših ljudi koja su rođena ovde, međusobno razgovaraju na engleskom. Interesantno je bilo i gledati kako ta deca igraju folklor (ubijaju). Inače, imanje na kojem se nalazi manastir je ogromno i bez problem se smestilo par hiljada ljudi koji su tu roštiljali. Nažalost, većina ljudi koja je tamo bila...ma sabor pijanstva i kiča. Nije mene to nimalo nerviralo (oguglao sam), mi smo gledali svoja posla....svoj roštilj i lepo smo se bogami i najeli i proveli. Posle smo nastavili kod Danijele i Dejana...gde smo i tu noć prespavali. Baš nam je bio lep vikend. Sada ovaj vikend sam pomagao u organizaciji http://barcampchicago.com Interesantan događaj gde imaš nekoliko prostorija i u svakoj predavanja. Program traje od subote ujutru do nedelje uveče...bez prestanka. Predavanja se prave ad-hoc i svakome je dopušteno da priča 30 minuta. Znači, imaš nešto da kažeš....ubeležiš se na tablu gde je slobodno i to je to. U pitanju je generalno nauka, nisu samo kompjuteri. Desi se nekada da neko drži predavanje o bubnjevima, o puštanju brade i održavanju brkova, astronomija, fizika, hemija itd..ima žene ima sve :). Sve u svemu, dosta zanimljivo i jako mi je drago da sam deo te organizacije. U subotu uveče je žurka posle predavanja, a pivo je džabe :-) Nadam se dobrom provodu....

Posto je blog malo kasnije objavljen (kao i uvek, vise vremena oduzmu slike, nego pisanje) okacio sam i slike sa barcamp-a.

Slike iz Srbije su ovde
Slike sa barcampa su ovde

A evo i jedan mali filmic

Povratak u Srbiju

2009-06-10T14:01:00.000-07:00

Ponekad se stvari suviše brzo dešavaju, pa čovek ne stigne na vreme ni sve da zapiše. Ovaj blog trpi sve više iako se stalno trudimo da održimo tempo jednonedeljnog pisanja. U svakom slučaju sklopile se kockice da šef iz Kanade dolazi u posetu Srbiji, pa eto i meni prilike da zamolim da malo dođem i radim iz Novog Sada, a potom produžim sa godišnjim. Iako još nisam planirao da se vraćam, sada se ukazala prilika da ostanem mesec dana....pa ko veli da iskoristim. Danica nažalost nije mogla doći samnom :-( Ovo je inače dosta uobičajena pojava kod emigranata koji idu preko bare, da prvi put dođu odvojeno. Kupio sam kartu bukvalno deset dana pred odlazak i sve je bilo na frku (ko i uvek). Neki od vas su znali da dolazim, ali većini nisam javio (a u tu grupu spadaju i moji roditelji :)) Hteo sam da bude malo iznenađenje. Diverzija je bila postavljena, brat je javio mojoj mami da dolazi u subotu prepodne (kako bi ona bila kući i sa skuvanim ručkom očekivala nekog :). Ja sam se u petak javio pre poletanja čisto da čujem kako je (to je bilo 19h u Srbiji). Krenuo sam u petak 17:15h po lokalnom vremenu, a u Srbiju sam stigao u subotu oko podneva. Jat-leg je stvarno zeznut kada se leti ka istoku. Negde oko 20h je počeo da pada mrak, da bi već oko 22:30h počelo da sviće. Oko jedan ujutru sam sleteo u Pariz gde je već bilo 8h. Stvarno interesantno iskustvo. Pri sletanju na Surčin preleteli smo ceo Beograd, a meni je on delovao kao selo....šta amerika učini čoveku po pojmu veličine. Sletanje iznad LA ili Čikaga uvek traje prvo 15 minuta letom iznad grada. Čim smo sleteli prvu stvar koju sam video bio je jedan smešan lik u IMT traktoru iz '70-ih godina koji je čekao da pokupi kofere...a ja počeo da se smejem ko lud...odmah sam nekako pomislio "evo ih naši" :) Carinik me je naravno zaustavio da me pretrese, ali nije pravio velik problem (uspeo sam nekako da se izvučem...tog dela sam se najviše plašio). Sačekali su me AxeZ i Dragana (kojima se ovim putem još jednom zahvaljujem), kao i Ivanina mama koja je došla da pokupi paketić od ćerke. Moram priznati da sam ovde iz nekih nepoznatih razloga bio skroz pogubljen. Sve je poznato...ali nekako i strano....bog te mazo, naviko si se tamo. Još čudnije, nisi se vratio u Srbiju, nego došao u Srbiju. Već odavno poznata činjenica da moj dolazak donosi kišu nije ni ovde izneverila. Već 20 minuta nakon sletanja počela je da pada kiša, koja nije prestajala par dana....a ni od tada još nije bio nijedan potpun dan bez kiše. Mislim da ću na povratku uzeti dodatni posao kao dodol....prizivam kišu po pustinjama amerike :-) Došli smo do mamine kuće pre 14h...i ja sam je ispred kapije nazvao sa AxeZ-ovog mobilnog. Prvo sam joj rekao da sedne i da imam jaaako lepu vest....a to je da sam ispred kapije. Moram priznati da je iznenađenje u potpunosti uspelo...rasplakala se od sreće :).
Prvi utisci su bili skroz čudni. Odrastao sam u tom stanu i osećao sam da mi je to sve poznato...ali je bio i neki čudan tu osećaj, kao da nije moje. Doduše, nakon svega 2-3 dana sam se skroz privikao i sada je kao da nisam ni odlazio...ustvari...malo je drugačije. Stvari koje su umele da mi idu strašno na živce, sada nekako posmatram dosta hladno i ravnodušno. Jedan primer, krenuo sam u trafiku da kupim neke stvarčice. Trafika se nalazi preko puta mene, ali je od kiše koja pada čitavih sat vremena, ulica već bila skroz poplavljena. Ranije bih počeo da psujem i grad i ove što zidaju zgrade kako su uništili puteve, a nisu popravili itd. Sada sam samo gledao kako da pređem ulicu i ostalo me nije interesovalo. Već prvo veče je stigao Dragan, skupila se ekipa i otišli smo u R na hladan jelen :) E tu tek nastaje pravo čuđenje. Društvo je počelo da me zadirkuje jer sam kanda pokupio beogradski akcenat. Kanda moja prilagodljivost sredini nije uvek tako dobra...voleo bih ako išta da zadržim svoj jezik i akcenat koliko god mogu. Naravno, počeo sam i ja da koristim amerikanizme (kako se ovo zove?) od reči...na šta su me takođe zezali. Trebalo je par dana da aklimatizujem akcenat nazad :)
Od tada je prošlo evo već skoro dve nedelje. Vreme užasno leti (pogotovo sada dok radim svaki dan do 18h). Nisam se stigao još svima ni javiti (nadam se samo da se nećete naljutiti ako ste jedan od tih....trudim se maksimalno da sve vidim). Do sada sam išao na koncert Atheista (i video legendu nik slotera lično :)), bio jedan ceo dan sa Ljiljom i Nemanjom na mačkovom sprudu (e ovo je falilo), stigao malo da se okupim sa drugarima iz osnovne (pravićemo još jedno veće okupljanje), naravno....ekipa iz firme i doživljaji sa njima koji su mi nedostajali (a sada su još i pojačani Stankovim prisustvom), lugons..stigao sam na poslednje predavanje pred letnju pauzu, što mi je bilo jako drago. Jedva čekam taj godišnji odmor, a onda ću malo i u Sentu da obiđem sve tamo. U petak....12.jun idem na koncert osmi dan u Route66...yeah. Slike za sada nisam okačio, nisam ih još ni svukao sa aparata...pa ću objaviti ovaj blog bez njih da nebi kasnilo previše :).
Ajd uzdravlje... :)

Memorial Day / Dan Mladosti

2009-05-28T06:56:00.000-07:00

Memorial day se ovde slavi u znak sećanja na sve američke pale borce od prvog svedskog rata pa na ovamo. Ovo je takodje i neradan dan, te smo resili da ga iskoristimo na najbolji moguci nacin... izelt. Secanje na pale američke borce i dan mladosti. Putevima boraca krenuli smo ka nacionalnom parku Starved Rock.
Čudan je sam dolazak do parka... ideš autoputem kroz ravnicu, ničega ni nalik na vidiku, dodješ do info štanda za nacionalni park, daju ti mapu i kreneš... kada ono sve od drveta stepenice... popločani putići... neverovatno. Ideš tako korz šumicu i dodješ do prelepih vodopada i stena. Putevi do vidikovaca su popločani, ovo su takođe i zaštićena staništa beloglavih orlova. Za razliku od njih, putevi do vodopada su bili mnogo interesantniji, ali i bltaviji. Malo je reči koje mogu da opišu tu prirodu. Posetili smo 2 vidikovca i dva vodopada... za ostalo nismo imali više vremena, jer je polako krenula da pada noć.
Ajmo sada malo zanimljivih cinjenica o ovome mestu, Sarved Rock je stanište indijanaca, a tragovi o tome vode čak i 8000 god. P.N.E., inače je pre toga tu bio glečer otale dolaze i lepe stene. Francuzi su rešili da sagrade tvrđavu i time označe da je to njihova teritorija, ali indijanci koji su ipak bili tu prvi su uspeli da isteraju francuze. Ovo je izuzetno značajno strateško mesto na reci Illinois. Tvrđava koja se tu nalazila je rane 1720 uspela da nestane, ostale su samo poneke stepenice. Prve mirovne poduhvate na ovoj teritoriji je sproveo popa La Salle. U to doba jedinica trgovine u ovome područiju je bila koža dabra. Od 18 kanjona na ovoj teritoriji mi smo posetili kao što sam ranije spomenula samo 2. Beloglavi orlovi su bili istrebljeni sa ovog staništa, ali su 1997 pokrenuli ponovno nastanjivanje i dobili zvanje nacionalnog parka, a samim tim i zaštitu države. Ovo mistično i magično mesto je stecište preko 20 različitih vrsta ptica. Pored prelepe prirode starved rock je poznat po mnogobrojnim bizarnim ubistvima. Brošure koje se dele na info štandu su zastarele i na njima i dalje piše da je guverner države Rod R. Blagojevich. ;)
Na povratku smo svratili u malo mestašce u kome je Abraham Linkoln održao svoj prvi govor, malko se islikali ručali i put pod noge, nazad kući. Magična priroda, svež vazduh i dobra šetnja su nam svima tako dobro došli da smo u povratku kući skoro svi bili totalno očarani i uspavani.
Slike slede ovde

Sedam meseci

2009-05-18T09:47:00.000-07:00

Mala retrospektiva na ono sta nam se izdešavalo u poslednje vreme. Krenuli smo konačno mic po mic da izlazimo, idemo na koncerte, posećujemo žurke i uživamo. Za ovih mesec dana bili smo na jednoj underground žurci (nezna se ništa do par dana pred žurku) organizuju je slobodni umetnici, a te žurke su im način finansiranja. Ova žurka konkretno je druga u nizu i nije nešto preterano uspela, jer ... naravno da je padala kiša. Planirano je da bude veći deo žurke bude na otvorenom tj. krovu zgrade, a drugi deo da bude u zatvorenom sa lokacijom u staroj industrijskoj zoni. Dođeš na zadnji ulaz, ime ti je na spisku, dobiješ narukvicu da možeš da se šetaš. Unutra smo mi jedini izgledali kao da ne pripadamo, drugar koji nas je pozvao, nije rekao koji je to tačno tip žurke. Upali smo na jedan suludi rejv gde su svi u nekom excentričnom over the top fazonu, od pankera do go go plesača, slikara koji su radili body paint na devojkama bez top-a itd. Prođe se zatvoreni deo i izađe se na krov... a tu jedan šank sa isključivo makrobiotičkim napitcima od raznoraznih klica, do trave ... one prave engleske ili kentucky blue zavisi kako kad... ljudi to uzmu i melju i piju... ovo mi ni dan danas nije jasno. Postoji na više mesta po gradu, a i u popularnom lancu napitaka od svežeg voća ovo kao neki extra napitak... piti travu, ne i dalje ne razumem. Šank je služilo pored te trave i gomila drugih napitaka servirana u kokosu, sa različitim namenama, ali se nismo upuštali u eksperimentisanje. Sve u svemu jedno interesantno iskustvo. Pored ove žurke imali smo nekoliko poseta blues barovima sa našim novim drugarom Srđanom. On je glavni krivac našem oživljenju iz "mrtvih", gotovo 3 meseca pre toga nismo nigde izlazili ni ništa... samo kuća ... a ko bi i izlazio po večnoj zimi, koja dosta dugo ovde traje. Osim žurke i raznoraznih izlazaka bili smo i na koncertu Tarje Turunen u House of Blues. Mala koncertna dvrana House of Blues je pravljena u stilu starih pozorišta sa balkonima i ložama na 3 sprata. Nije bilo nikakvog obezbedjenja, vec direkt publika na podijumu do bine. Dve predgrupe i na kraju Tarja :). Ono što se nije moglo zaobići je količina sedih glava na ovome koncertu. Kolja je prokomentarisao crnac na metalu e sada sam video sve, moj odgovor na to ... bakuta japanka ... na metal koncertu e sada sam videla sve ;). Bili smo u nekom 4 redu bilo nam žao da se guramo sa bakama i dekama. Na kraju koncerta dobili smo karte za iduću nedelju i koncert Napalma... Nemanja izvini, ali nismo mogli otići bio je tornado watch. Tako to ovde mal' mal' pa neko nevreme, minus temperature, a tek pre par dana je krenulo konacno lepo vreme - čitaj ima preko 15 stepeni u toku dana konačno :D. Srđana smo upoznali sa našim lokalnim kafanicama ... proteklih par nedelja sa njime smo bili jedan dan na foto sešnu... videćete sličice. Ovaj vikend smo iskoristili za mali izlet do Indijane... čuvenih dina i maloga mestašca Valparaiso. U ovome putošestviju smo prešli jedan od najvećih mostova sa najskupljom putarinom u okolini od samo $6. Most su uspeli da privatizuju pa nemaju nadležnosti nad putarinama koje se tu naplaćuju, nešto me podseća na nekoga... never mind. Usput smo prošli Geri koji je trenutno grad duhova, a poznat je po tome što je Dučić tu sahranjen, pre nego što su ga iskopali i vratili za srbiju. Super izgledaju plaže (dine) uz jezero i Chicago negde daleko sa druge strane jezera. Posle kratkog stopa na dinama nastavili smo put Valpariso-a, jednog idiličnog malog gradića sa simpatičnim starim zgradicama i puno sitnih prodavnica, što se ovde retko može videti. Nismo uradili svoj domaći zadatak i pogledali šta tačno treba ovde da se poseti, pa samim time šetnja po ovom graiću nije imala nešto puno smisla, osim interesantne arhitekture, ali eto bili smo malko van države. Sada planiramo nova putošestvija, za memorijal day ... ali otom potom.
Umalo da izostavim.... bili smo na Geek Social Networkig event-u. Koncert i druženje svih vrsta geekova uz projekciju najnovijeg Star trek filma....Upoznali smo na tom dešavanju i dečka koji je rođen u Srbiji, ali je ceo svoj život u US .. lepo se izdivanili i povezali :). Svi učesnici su takođe učestvovali u tomboli i naravno kako mene uvek nešto hoce... dobila sam Poster novog filma Terminator, podlogu za miša i Geek majcu powerd by M$ ;). Nisam nosila na sve žurke i dešavanja foto aparat tako da fali fotografija
Slike slede ovde, ovde i ovde

Surfin' USA 2

2009-04-22T17:59:00.000-07:00

Kako ko meni bilo jako hladno ;)

Neću ponavljati one događaje koje je Nikola vec opisao, bez obzira što se jedna stvar iz dva ugla ne može isto posmatrati. U decembru sam upoznala Žanu i Zokija, a kada sam Kolji objasnila da dva dana nisam spavala jer smo non stop pricali i svašta nešto radili nije mi baš verovao. Sada ih je upoznao i totalno mu je jasno zašto, kako, zbog čega i sve po redu. Taj put u LA za mene je svaki put neka nova avantura toliko ne zamisliva da ja ostajem svaki put bez teksta.
Elem priče koje fale u prethodnom blogu slede dalje
1. Ready, set & go - i da je samo tako lako. Taman se spakovali, izašli napolje da proverimo kakvo je vreme kad ono čarobnih 3 stepena, ali ima nešto sunca pa je ok. Odemo na bus, presednemo na moju taličnu plavu liniju naravno da nam pobegne ispred nosa, jedva stignemo na aerodrom, omašimo gejt ali nema veze. Moja avantura tu tek počinje, kao svaki savesni gost ja ne mogu praznih ruku da idem nekome u kuću, te sam ponela umesto standard kafe, vina, bombonjere štagod već... jedan divan porcelanski set za suši. Nisam htela da rizikujem da se to sve porazbija u kargo-u, pa sam ponela sve to onako fabrički upakovano u svom ručnom prtljagu. Pored seta našlo i par sitnih stvarčica, moje papuče nešto garderobe i ona upakovana majca u obliku aviona (pogledaj sliku 1 iz prethodnog bloga). Na rengenskom snimku suši set izgleda kao ubojito oružije naročito to što su tu neki štapići i oni mene stave na detaljan pregled. Nije to toliko strašno koliko je ono šta je usledilo. Tipični rednek krene da mi raspakuje ručni prtljag, a pritom ti ne smeš ništa da pipneš niti da pripomogneš. Trebalo mu je nekih 25 min da samo prokljuvi kako se guma u koferu otkopčava. Zatim je lepo uzeo neki štapić sa nekom tkaninom na kraju i detaljno prešao sa time preko seta i one majce upakovane u oblik aviona... to je upresovano i vakumirano pa izgleda mnogo sumnjivo. Kada je završio sa time stavio je tkaninu na testiranje i vidim ja mali onako monitor i ispisuje svašta nešto, krene testing for c4, antrax, itd. Zanči sumnjiva sam kao terorista sa svojim suši setom, ajde nekako pretrpim to sve, idemo dalje, daj da što pre jedemo, jer je ostalo još samo 45 min do leta. Odemo u neki expres restoran ja ne mogu da odolim piletini u sosu od narandži. Taman dok sam jela zadnji zalogaj padne mi u krilo parče mesa i isfleka mi moje nove pantalone :(. Ovo nije ni delić onoga šta je usledilo u avionu. Taman sve stigli došlo vreme ukrcavanja i super relativno brzo smo ušli. Smestim svoj "teroristički" kofer iznad glave, sela lepo, uzela svoju knjigu.... kada osetim nešto mi hladno sedište... hm kako to... stavim ruku izmedju dupeta i stolice kada ono sve živo je mokro. Da li se neko upiškio ili je neko prosuo nešto nemam pojma, ali moje celo dupe je bilo mokro. Pozovem stjuardesu da joj objasnim šta se dešava i ona kaže nije problem zamenićemo sedište imamo višak istih, što Kolja nije baš najbolje razumeo pa je mislio da će da me sele negde. Odma se on pobuni kako želi da oboje sedimo zajedno, stjuardesa opet ponovi to o menjanju sedišta i kako imaju višak istih uze i iščupa sedište. Sva sedišta su na čičak u avionima i tako se lako vade :D. Meni su dali da se poslužim toaletom u biznis klasi da bi se sredila (jeste duplo veći wc nego ovi za obične smrtnike). Smirim se ja nekako posle svega živoga. U letu je usledio najduži zalazak sunca ikada... citavih 3 sata smo bili u zalasku sunca :D.
Sada Fast forward, docekali nas domaćini, ugostili, pili jedva spavali plaže, šetnje sve po redu...
2. Surfin' USA - Kolja uživa u talasima pacifika, pirka vetrić ... Žana i ja sedimo grickamo čips i komentarišemo čuvare plaže, i našu pamelu. Kada u jednom momentu samo čujemo gužvanje kesa i krik galeba... i onako ne veruješ očima. Galeb je nama iza leđa uspeo iz torbe u jednom potezu da otme celo pakovanje čipsa... snimci su na Koljinom prethodnom postu. Krenuli onako lepo da kljucaju kesu otvorili je, i bezobrazno se svađaju. Ko je glavni ko se prvi dočepao kese ko šta... gledam u looodilu i ne verujem i dlaje. Drugari naši galebovi lepo uhvate za jedan kraj i tresu kesu... ajde lepo u kontejner baci kada završiš reče Žana. Ali nije to kraj... drugu kesu čipsa... mi stavimo u zip lock pakovanje dok smo se prosetali nešto po plaži. Ne lezi vraže... oni uzeli i tu drugu kesu i krenuli kljuc kljuc... neces vala... ovaj put ih je Žana oterala. Neverovatni su kako se prikradu, kako su domišljati i kako tačno znaju šta je kesa čipsa bila otvorena ili ne. Moj zaključak je da znaju da čitaju.
Dalje ide Fast Forward druženje uživanje .... svašta jako jako lepoga.....
I na kraju u pravome Hollywood stilu mi samo ostaju reči Humphrey Bogarta

Surfin' USA

2009-04-17T06:35:00.000-07:00

Ponekad prođe dve nedelje i ja nemam šta da pišem na ovom blogu. Ovog puta to nije slučaj, baš naprotiv, u prethodnih nedelju dana mogao bih svaki dan da pišem bar dve strane. Sada je malo teže to sve nekako sumirati. Šta reći osim "bilo nam je predivno", ili je pak "nestvarno" prava reč. Pa da krenemo polako...
Petak jutro, prognoza na TV-u "Danas je predivan dan u Chicago, svo loše vreme preselilo se u LA"....a meni u glavi pesma "..everywhere you go, always take the (good) weather with you...". Počeo sam da se već smejem, jer mi je već odavno poznata činjenica da se svet vrti oko mene (hehehe...koji egotrip). Na svu sreću, nije bilo tako strašno. U Kaliforniji loše vreme je 20 stepeni i malo duva vetar, što je i dalje daaaleko bolje nego u Chicago. Spakovali smo se i krenuli na aerodrom dosta ranije. Prvo nam je bus proleteo ispred nosa, a potom je sledeći putovao 45 minuta relaciju koju uglavnom pređe za 15. O mom baksuzu za osmicu sam već odavno pričao, ali nisam spomenuo Danicin baksuz za plavu liniju. Nije nas izneverio ni ovog puta...voz nam je pobegao ispred nosa. Stigosmo na aerodrom, omašili terminal. Na karti mi ne piše koji je terminal, a na aerodromu jednostavno nema zaposlenih ljudi. Nikakve informacije...ništa. Šta da radim, vidim jedan ulaz na kojem je upozorenje da je strogo zabranjeno nezaposlenima da uđu....pa se uputim direktno tamo. Odmah me obezbeđenje zaustavi na vratima, taman da ih pitam šta mi treba :-) Lepo nam oni objasne da nam je terminal na suprotnom delu aerodroma....trči, jurcaj...stigosmo nekako. Prolaženje kroz kontrolu je isto bilo zanimljivo, ali će o tome Danica više reći. Onog trenutka kada smo uzleteli iz Čikaga, ostavili smo lošu sreću za nama i sve je nadalje išlo ko po loju.
Sletanje u LA je jedan od najlepših prizora u mom životu. Nažalost, moja kamera to nije mogla da snimi. Sletali smo noću, a grad ispod je delovao tako nestvarno....wow. Jednostavno veliki gradovi se dobro vide i sa velike visine, a avion ih dosta dugo preleće....taj prizor je bukvalno neopisiv. Naši domaćini su nas dočekali na aerodromu i odmah smo odjurili do njihovog stana da što pre započnemo ludi vikend :-) Stančič u zgradici koja podseća na grčko primorje, miris okeana, palme na sve strane. Za večeru kajmak (ali pravi, ne onaj kaj-mak), kobasica, slanina, vruć lebac i ćevapi :-) Tu je naravno i domaća kruška za aperitiv, a posle pređosmo na pivo. Razgovoru nikada kraja....pa smo tako dočekali jutro. Svega par sati spavanja i odosmo u provod. Prvo promenada u Santa Monici koja pomalo podseća na La Ramblu, pa na plažu. Peščana plaža široka oko 300 metara, spasilačke kućice iz kojih očekuješ da svaki sekund izlete Mič Bjukenon i Pamela, zatalasn pacific i Santa Monica pier sa strane i galebovi na sve strane. Ispred plaže male slatke kućice. Predivno je slaba reč da to opiše (kao i većinu stvari koje smo tamo doživeli). Malo smo oladili noge u okeanu, pa nastavili šetnju po pier-u uz neki meksički slatkiš čije ime ne mogu da zapamtim. Posle smo odšetali do originalnog hotela Kalifornija...opevanog u pesmi Eagles-a. Sada mi je i jasno što odatle ne možeš otići :). Posle ovog usledilo je obilaženje Beverly Hills-a, Rodeo dr, Sunset blvd i Santa Monica blvd. Velike buržujske kuće ne vredi ni komentarisati...eh da mi je par miliončića da tu živim :)
Usledilo je ručak, spremanje, zagrevanja, pa izlazak u Hollywood, na bulevar zvezda. Celog života gledamo taj bulevar zvezda na televiziji, kao i Kodak theatre na dodeli oskara. Nekako sam uvek mislio da je to neki napucani kraj, međutim istina je sasvim suprotna. To je jedan od lošijih krajeva Hollywood-a, a ja sam ga valjda video u najgorem trash izdanju u jedan ujutro vikendom. Parkirali smo se baš ispod Kodak-a i već na stepenicama do gore primetim gomilu pijanih ljudi koji teturaju. Kada smo izašli napolje, a ono...gomila pijandura, na jednom ćošku neki pankeri traže koji dolar za piće. Preko puta liquer store ispred kojeg se loče najstrašnije....ma spadali smo u 10% ljudi tamo koji nisu totalno navareni. Još smo kao razmišljali da uđemo u neku diskoteku, ali više je bila za pijane klince, pa smo preskočili (što je dobro, jer se uskoro zatvorila). Flaše na putu, meksikanci prodaju hot-dog na ulici koji ne mirišne uopšte primamljivo...ma sve što ne očekuješ od bulevara zvezda. Naravno, preko dana to sve drugačije izgleda. Koliko me taj prizor razočarao, toliko me i oduševio...jer je ipak nekako prirodan..nije izveštačen i napucan (osim za dodelu oskara :)). Krenuli smo dalje za potragom kluba u koji da izađemo, međutim bilo je već kasno i svi su se zatvarali. Stali smo na kratko ispred nekog rock kluba na sunset blvd koji je bio totalno u glam fazonu. Ispred kluba je stajala gomila ljudi (jer se klub zatvorio), sve metalci, ali kao sa slike. Odeća im je sa takvim stilom, kao da su svi neke rock zvezde. Ovde brale i motoraši izgledaju ko sa postera Harly Davidson. Sve ima stila...i to mi se jako sviđa. Žao mi je što tu nisam napravio par fotki ljudi, jer ih je vredelo videti. Naravno, vratili smo se kući i pijanka je trajala do jutarnjih sati :).
Nedelja je bio dan za obilazak plaža. Vožnja pacific coast highway (popularno zvan PCH) sve do Malibu. Prošetali smo jednom od najpoznatijih plaža za surfovanje na svetu (Zuma beach, Malibu). Gomila surfera u vodi koji kao mali pingvini čekaju talas da bi na njemu surfali do obale. E to je život :-) Potom smo otišli do jednog restorana ispred kojeg su bila parkirana sve neka napucana kola (lamborghini, ferarri itd) i u koji nas nisu pustili jer tobož nismo imali rezervaciju. Tip je bio malo smešan jer je rekao "prebukirani smo, bašta ne radi...a unutra su sve porodični ljudi koji su došli da slave uskrs". Kakvi crni porodični ljudi u dvosedima. Vidiš jednog paparazzo ide i slika kola....ma sve je jasno...neko uleteo i platio da se zatvori restoran. Malo smo tu popizdeli i otišli do susednog restorana koji ima pogled na okean i u koji primaju i običnu raju :-). Naravno, na meniju razne papazjanije od morskih plodova. Jedeš i gledaš okean ispred sebe...i plaže na malibu. Posle ručka, idemo u potragu za Hollywood znakom. Ja sam uvek mislio da se to vidi iz celog LA-a, međutim nije tako. Dosta je teško naći onaj pogled koji se pojavljuje u filmovima. To je jedan mali putić na hollywood hills. Naravno, google nam je bio u pomoći, a i Lola (Žanin i Zokijev GPS za kola). Čovek bi pomislio da tamo sve vrvi od turista, ali nije tako baš zbog činjenice da je taj pogled teško naći. Kada smo stigli nismo znali šta je lepše, pogled na znak ili kraj u kome smo se našli. Jedan miran kraj sa jako divnim kućicama i predivnim pogledom...po meni mnogo lepši od Beverly Hillsa. Naravno, ni tu kuće nisu bagatela...i tu ima poznatih glumaca i sl. Posle toga je usledila večerica, pa ponovo pijanka. Zoki je morao na posao, pa je ranije legao....a Žana i mi smo legli kada je on ustao :-)
Ponedeljak je bio dan za kupanje. Ja sam uprkos lošem vremenu odlučio da se odvažim i upustim u avanturu kupanja u okeanu. Poneli smo male daske (za surfere amatere) i pravac Santa Monica beach. Ulazak u vodu je bio zeznut, ali kada se jednom navikneš... Bacao sam se sa onom daskom po talasima, a bogami bacali su se i oni na mene. Ko je tu bitku dobio...ne znam, ali znam da je meni bilo preterano. Obožavam talase. Na plaži se u to vreme događala zanimljiva stvar o kojoj će Danica više reći, jer je bila prisutna. Nakon kupanja otišli smo da se presvučemo na pier. Ja onako sa šorcem u ruci i obmotan šarenim peškirom ulazim u muški wc, jadan nemajući pojma šta me čeka. Mušli wc ima par pisoara i dva prava wc-a, od kojeg je jedan jaako mali da bi se ja presvukao, a drugi je za invalide. Rekoh, sačekaću taj za invalide da se oslobodi. Ljudi u wc uglavnom ulaze i obave šta treba, ne osvrćuči se na okolinu...svi osim mene koji čekam na taj invalidski wc. A u invalidskom wc-u neki tip onako viri mu glava iznad sa pogledom na susedni wc. Još meni u glavi "kako ovaj to piša...šta radi on jebote". Otvaraju se vrata od wc-a i meni u vidik upadne tip koji sa oproštenjem onaniše. Pomerim se nekako u stranu da to ne vidim i čekam...kad u to proviri ovaj sa penisom u ruci i zove me da mu se pridružim. Istrčao sam iz wc-a psujući čitavu američku belu bolesnu naciju, na šta me Žana odvela u susednu kućicu u kojoj je policijska stanica. Tu sam ti ja lepo panduru objasnio sve u detalje šta se desilo, gde me ovaj odmah pitao da li hoću da ga tužim. Dok je policija stigla do wc-a, ovaj je već utekao.
Ok...ovo mi nije trebalo.
Vratili smo se kući i popili još jednu kaficu. Zoki se taman vratio sa posla i onda smo svi zajedno se uputili na Mulholland Drv. Osim istoimenog filma od Davida Linča, pogled sa Mulhollanda na LA se često pojavljuje u filmovima...uglavnom tu neki baja dovede đevojku da je zavede :-) Pogled je stvarno predivan...a Zoki je sa svojim foto aparatom uspeo da uhvati deo čarolije. Posle smo otišli kući i ovog puta malo ranije legli (oko 2-3).
Utorak je bio dan za Universal Studios.
Još kao klinja sam gledao na televiziji kakve sve atrakcije imaju u tom zabavnom parku (ako se to tako može nazvati) i oduvek sam želeo da to vidim. Šta da kažem, uvek sam bio pompezan po pitanju tehničkih dostignuća. Odlučili smo da odemo prvo u posetu studijima, dok je još rano i nema gužve...a i sam vodič preporučuje da se to prvo obavi. U pitanju je vozić koji vas vozi kroz hale u kojima se snimaju poznati filmovi/serije, kao i spoljne scenografije (ufff...koji glup prevod). Dok se vozimo, vodič priča koji su se sve filmovi tu snimali, a na ekranu se puštaju isečci istih. Osim prolaženja kroz scenografije, ima tu malo i interakcije, pa vam tako krenu rušiti most na kome se vozić nalazi (interesantan efekat), ili još bolje uđete u tunel koji deluje kao da se okreće i oko vas su bube iz filma mumija. Na jednom delu rade scenu poplave, dok na drugom vodič/mojsije diže vodu da vozić prođe i sl. Prolazili smo kroz razne scenografije, od meni interesantnih je bila kompletna wisteria lane ulica iz serije "Desperate Housewifes" (Očajne kućanice), zatim scena rasturenog Boeing 747 iz filma War of the Worlds (Rat svetova) itd. Lista je poprilično podugačka.
Nakon zanimljivog obilaska scenografije usledila je radionica specijalnih efekata (kroz 3 scene prikazuju kako se rade specijalni efekti u hollywood-u). Tu je Danica bila dobrovoljac i glumila je u par scena, dok sam ja davao glas za neke filmiće hihihi. Nakon toga smo otišli na vatrene efekte iz filma "Backdraft". Ovo je stvarno bilo ludo, jer smo stajali kao u nekoj fabrici koja je krenula naglo da se pali, gomila eksplozija koje na kraju kulminiraju kranom koji se otkači i krene da pada na publiku, kao i rušenje mosta na kojem publika stoji (onako malo se izlomi....čisto da probudi adrenalin). Sve je naravno urađeno jako realno. Posle smo otišli do Jurassic parka da malo oladimo. U pitanju je vožnja čamcem kroz park i pećine, koja se na kraju završava padanjem niz tobogan u vodu....da ne kažem da si na kraju skroz mokar :-) Ali ono...u kaliforniji smo...osuši se čovek brzo. Nažalost većinu ovih vožnji nismo pravili snimke, delom zato što je negde zabranjeno, a delom zato što većina vožnji ima neko polivanje vode uključeno. Otišli smo dalje do Terminator 2. U pitanju je bioskop gde ti daju one cvikere za 3D (ali ne one koje smo ko klinci u srbiji koristili za ajkulu i strava u ulici brestova...daleko bolji efekti od toga). Ovde je bila mešavina filma sa 3D scenama (npr.....T1000 direktno izlazi iz platna sa onim istopljenim rukama koje mašu tebi ispred nosa...to bukvalno tako izgleda), zatim pravih glumaca, specijalnih efekata...robota...ma ludilo. Posle toga smo otišli na još moderniju varijantu Shreka 4D. Isto je u pitanju takav bioskop, samo još moderniji...sedišta se pomeraju, prska te voda kada ovaj kine u filmu, kada jašu kočijama sve se trese, kada je magla...osetiš i ti maglu. Jako je ovo teško opisati, ali verujte mi kako je to sve usinhronizovano, osećaj je neverovatan. Ako vas ne interesuju scenografije, hollywood i sl....zbog ovog i dalje preporčujem da posetite Universal. Posle ovog smo gledali kaskadersku predstavu Waterworld, gde je ceo grad ko na filmu urađen. Jurnjava čamcima, skakanje, eksplozije...sve je tu :) Inače, celu scenu rade poznati kaskaderi iz serija CSI, CSI:MIAMI i sl. Nakon toga, otišli smo na Simpsons ride. Ovo je takođe bilo fantastično. Ceo doživljaj otkada čekaš u red dok ne sedneš na vožnju. Inače, svuda gledaju da vas zabave dok čekate u redu....i to su dosta dobro organizovali. Kod simpsonova vas uvode u priču vezanu za vožnju...naravno sve na šaljiv način. U pitanju je vožnja gde max 8 ljudi sedne u neka kola, koja su na hidraulici. Ta kola se dignu i svuda je okolo platno, kao da si u crtanom filmu. Potom krene luda roller coaster vožnja. Naravno, hidraulika na kolima radi svoj posao, da se osećaš kao da si stvarno u filmu. Opet, teško je opisati...treba doživeti.
Nakon ovoga je usledila kuća strave :-) Osim raznih vožnji, u Universalu je ceo taj park odrađen sa scenografijom iz filmova, a određeni glumci su i obučeni kao poznate ličnosti i šetaju parkom. Tako vas može mumija usput ćapiti iza leđa, ili pak Merlin Monro da pozira ispred vas :-)
Tu su i blues brothers koji imaju svoj show na svakih sat vremena. Ceo taj park se nalazi na brdu i izgrađen je u dva nivoa, tako da ima fenomenalan pogled (pogotovo dok se šetate između nivoa). Ispred grada je napravljeno šetalište prepuno svetlećih reklama i tematskih prodavnica i kafića. Naravo, ne može se sve stići videti u jednom danu...jer je park ogroman.
Posle obilaska Universala usledila je još jedna neprospavana noć uz tamburaše, piće i polemiku do jutra :)
LA je bio jedno predivno iskustvo zahvaljujući našim domaćinima Žani i Zokiju koji su nas tako divno dočekali, ugostili i sve nam pokazali. Imali smo jedno predivno druženje, koje jedva čekam da se ponovi...sa velikom nadom da će idući put biti uskoro u Čikagu.

Slike iz LA-a

Snimci iz LA-a

Za one koji vise vole embedded:

PS> Izvinjavam se što ste ovoliko dugo čekali na blog, ali prebacivanje slika, komentarisanje i kačenje videa je odnelo dosta vremena... Uglavnom je to uvek razlog kašnjenja bloga.

Od kafane do kafane

2009-04-05T18:56:00.000-07:00

Nedelja veče....pada sneg. O da, niste pogrešili, ne čitate neki blog iz arhiva. Danas je peti april :-) Kad će više to proleće. Nadam se da će napokon stići proleće u Chicago nakon našeg izleta u CA gde je trenutno leto :-)
Beše ovo uzbudljivih nedelju dana. Prošli petak nas je Vlada ponovo pozvao na neku žurku. Standardna procedura, poneseš pivo, uđeš kod totalno nepoznate osobe u stan (pri tom se vlasniku ni ne javiš, jer nemaš pojma ko je vlasnik), nađeš nekako kuhinju da strpaš pivo u friz (ako ima mesta), otvoriš pivo i gledaš ima li poznatih :-) Naravno, kada Vlada dođe upozna nas sa vlasnikom kojem onda čestitamo rođendan. Poznati ljudi sa prethodne žurke, neki prilaze i pitaju te "Ko je ovde gazda?". Onda nam je nekako lakše...nismo jedini padobranci na žurci. Ustvari, ovde valjda svi tako prave žurke, pozovu prijatelje i prijatelje prijatelja....i let's party. Žurka je bila naravno super...detalje nećemo na blogu. Sutradan nam je došao novi poznanik Daniel iz Barselone da okuša Danicinu sarmu. Prvo što je video kada je ušao je pingvin kojeg mi je Danica poklonila i pitao da li je to Tux? Čovek je hemičar, a eto koristi linux već jako dugo. Tek smo tada imali teme za priču. Radnu nedelju ćemo da preskočimo, tu nema ništa zanimljivo, osim da sam ove nedelje konačno uspeo da pobedima Sanga u ping pongu. Ostatak je već uvek isti: trči za prokletom osmicom, osmica ponekad pobegne ispred nosa, ako nema vatrogasca da spašava, ideš na voz. Radi radi radi. Povratak sa posla, trčanje sa mosta da bi uhvatio osmicu...klackanje do kuće. I sada neka mi neko kaže da ne treniram ništa...sprintam svaki dan za prokletom osmicom ko nenormalan :)
Stigao i drugi vikend. U subotu sam išao na opensource konferenciju koja se organizuje svake godine na univerzitetu (naravno, usput mi je pobegla osmica ispred nosa). Bilo je super, upoznao sam dosta novih ljudi, kao i večih faca u opensource i linux svetu. Na takvom jednom mestu shvatiš u potpunosti zašto si u Americi i šta je ono što si želeo od ove države (osim boljeg standarda). Napisaću posebno pismo o tehničkim detaljima vezano za konferenciju (da ne smaram sve sa tim), koga više interesuje može pogledati na sajtu flourishconf.com
Posle konferencije krenuli smo do druge zgrade univerziteta na pivo i pizza. Čim smo izašli iz prve zgrade osmica je begala...na šta sam joj ja pokazao šipak...hehe ne trebaš mi sada, džabe ti. Družio sam se najviše sa standardnom ekipom linux udruženja iz Čikaga, koji su imali i svoj štand. Moram dodati još jednu zanimljivost koju sam video, a to je štand vojne akademije, za kojim su bile dve devojke. Nije mi bilo baš najjasnije šta oni tu traže, pa rekoh da ispitam. U pitanju je letnji kamp koji akademija organizuje i na koji se studenti mogu prijaviti. Za vreme leta odeš malo u prirodu, malo trčiš i vereš se, malo učiš da programiraš i elektroniku. Interesantna stvar, moram priznati. Dobio sam i dosta poklona, između ostalog i Sun microsystems klompe, koje su odlične. Majce naravno nije ostalo u mojoj veličini (Ameri isto kanda ne kontaju da treba praviti 20x više xl i xxl majci od ostalih).
Nakon piva i pice, Danica i ja smo otišli do Miloša i Karoline. Tu smo malo pili i diskutovali (ko što je obećao na forumu :)). Posle smo se svi zajedno uputili do kluba "Boem" u Čikagu, gde je svirao Čikago Band. Kada sam ušao, nisam mogao da verujem...kao da sam ušetao u klub B u Novom Sadu. Pevaljka ala Karleuša arlauče poznate nam narodnjake, tip sa milion sintisajzera i mikrofonom oko glave....klasika. Bilo je interesantno videti takvu atmosferu i onda skrenuti pogled na prozor kroz koji se vide tipične američke kuće. Mislio sam da ću imati onaj isti osećaj kao i svaki put kada zalutam na takva mesta. Ustvari, mislio sam da ću imati malko drugačiji osećaj, umesto "Hoću da pobegnem odavde" da imam "Aha da, od ovog sam pobegao". Međutim, nisam se tako osećao...bilo je više zezancija kao 2 puta kada smo se napili sa Damirom i završili u aquariusu. Imaš neki osećaj da nisi tako daleko. Nemojte me pogrešno razumeti, nije me nostalgija tako udarila da počinjem slušati narodnjake, jedino što kada uđeš na takvo mesto u Čikagu...pa...nekako manje iritira nego ranije. Pomalo i žalim većinu ljudi koje sam tu video...izgubljeni u vremenu i prostoru, nesposobni da se uklope. U svakom slučaju, mi smo se dobro zezali :-) Srđeviću, nemoj sada da prođe opet par meseci da se ponovo vidimo.
Nedelja, standardno igranje RE5 sa kumom preko mreže. Joooj....sutra opet posao...ma nije to što je posao, nego prokleta osmica...:-(

Slike sa zurke

Slike sa izlaska

Slike sa konferencije

Ocajna Kucanica

2009-03-26T08:18:00.000-07:00

Posle tri meseca i nebrojeno mnogo poslatih prijava za posao (sada pricamo o cifri koja je blizu hiljadu) ja jos uvek trazim posao. Jedino polje na kojem sam napredovala je kuvanje. Sta sam ranije znala da napravim hm... recimo da sam znala da zeznam i jaje na oko... pre neki dan sam pravila sarme po prvi put u zivotu... o ukusu moze Kolja da svedoci :). Prosli vikend smo po prvi put jeli burek :D huh... meni su oci bile vece od stomaka pa sam uzela 3 tepsije bureka, samo nam je jogurt falio. Sto se tice mog kuvanja do sada sam usavrsila raznorazna nasa i internacionalna jela shto je kao neki plus. Ja bih radije bila babasera nego se igrala domacice, ali sta je tu je ne mogu od ovoga da pobegnem.
Svasta sam nesto ocekivala kada dodjem ovamo, ali da cu postati domacica kada se preselim u ameriku stvarno nisam. Sve zivo sam isporbala od direktnog odlaska u firme, kontaktiranja agencija za zaposljavanje do redovnog prijavljivanje... i nista nije upalilo do sada, imala sam jedan intervju u Millenium parku (nema potrebe za podrsku sada su mi javili da sam odbijena). Sve svoje "strane" sam iskoristila, od one inzenjerske do administrativne, ali do sada nista se nije dogodilo. Ako neko misli da ja sada ono kao uzivam grdno se vara, trazenje posla je za mene puno radno vreme. Ustajem svako jutro u sest ujutro, kafa dorucak, i trazim poslove i prijavljujem se na njih puno radno vreme, ako imam nesto da kuvam to obavim, ali od ponedeljka do petka ja sam za kompjuterom i prijavljujem se na poslove. Ponekad pomislim sta sam se ja koji ocin selila vamo? Svi misle sada kao amerika propada, ali nije bas tako, ako imas posao onda mozes i relativno normalno da zivis. Kada pogledam, kozni namestaj, tv, ogroman krevet, SPS3 i sve te divne predmete smo mi uspeli da uzmemo od samo jedne plate za par meseci.
Nekako smo malko nostalgicni, nedostaje nam drustvo, nedostaju nam zurke po Novom Sadu, nedostaje nam mnogo stvari, ali sa druge strane ne bi u Srbiji nikada mogli da sa nasim platama uzmemo namsetaj, zivimo kao podstanari i svu tu silnu tehniku... ali nikada.
Inace ovde zima nikako da prodje za vikend se ocekuje sneg, ajde malko tog lepo vremena... cudno koliko je hladno i vetrovito.
Par slicica

Irac na jedan dan

2009-03-19T08:40:00.000-07:00

Zeleno volim te zeleno, zeleni ljudi na ulicama od ranoga jutra, zelene kuce i barovi, zelena reka. Tako otprilike izgleda Chicago za vikend pre St. Patrick's Day-a.
Subota jutro budimo se ... spremanje na brzaka i pakujemo se za paradu ... treba stici na vreme nishta da se zaobidje. Izlazimo na ulicu i gomile ljudi stoje u redovima za kafu. Bahanalije su krenule josh od petka vece i to se ne prestaje ceo vikend sve do samoga praznika. Reke ljudi idu ka centru grada obuceni u zeleno, ali ono onako smaragdno da bi stigli na bojenje Chicago reke u zeleno i naravno na paradu. Mi nismo omashili da se okitimo malko .. onako praznicno videcete na slikama dole. Nema veze da li si irac ili ne bitno je da imas taj duh u sebi. Javi ti se zelja za noshenjem kilta, dokolenica i sviranje gajdi uz zeleno pivo i fish 'n' chips.
Nazalost nismo uspeli da vidimo kako konkretno boje reku.. neko nam je usput ispricao da ispustaju neki narandzasti prashak i u dodiru sa vodom reka postaje smaragdno zelena. Zatekli smo reku tako cudesno obojenu.Ulice uz reku su za ovu priliku pretvorene u pesacku zonu policija te ljubazno zamoli da samo uslikas (sebe, reku i sve po redu) i nastavish dalje... da se ne bi stvarala prevelika zadrzavanja.
Cudnovato zelena reka stvarno probudi neko odusevljenje kao da je magicno nesto u vazduhu. Posle zelene reke nastavili smo u potragu za paradom. Naleteli smo usput na najveci funkcionlani mobilni telefon na svetu i sa njega mozes da zoves ljude najduze 2 minuta... ali oni zadrzavaju pravo da tvoj poziv uvrste u reklamni materijal. Nikola je nazvao Dejana ali se nisu bas najbolje sporazmeli jedan je prico na engleskom drugi na srpskom, a ja se nisam mogla prestati smejati tako da je to sve uslovilo relativno los snimak.
Na paradu smo stigli taman na sami pocetak. Nazalost sa pogresne strane smo bili... na mestu gde se ona zavrsavala. Uspeli smo videti dosta dobro mnogoborjne marsirajuce bendove sa raznih fakulteta i shkola. Gajdashi su i dalje bili najimpresivnija stvar koju covek moze da vidi.
Pregladneli posle parade smo navrnuli u nas lokalni bar gde se sluzilo fish 'n' chips na fejk novinama... tradicionalno jelo za ovaj praznik sa naravno zelenim pivom. Bolju ribu u zivotu nisam jela tako socnu a tako meku prste da polizes. Naravno pijani ljudi su se teturali ulicama sve opste narodno veselje na sve strane. Nedelju jutro smo na tv-u videli intervju sa jednim od glavnih gajdasa iz one parade na kojoj smo bili, fazon je da lik nije irac vec iz Holandije, ali je bitko kako on to kaze da je ovo Amerika i da svako radi ono shta mu se prohte :D (tako on svira i uziva u Irskoj kulturi).
Dobra je mnogo stvar biti irac na jedna dan u americi.
U nedelju smo ugostili Ivanu i Zareta, a Kolja je bio glavni shef za terijaki piletinu ;)
Nas celukupan dozivljaj okolo ovog praznika se zavrsio sinoc uz zvuke tradicionalne irske muzike i Riverdance (Nikola Hvala ti na ovome :D).
Slike Od St. Patrick's Day

Ćevapi, nameštaj i tornado

2009-03-10T12:34:00.000-07:00

Nedelja jutro, vreme odvratno, kišno i tmurno. Odlučili smo se da kupimo novi nameštaj, jer iz "govanceta" (naš futon) svaki dan ispada po neki deo i vidi se da neće još dugo. Našli smo neku garažnu rasprodaju, gde devojka dosta povoljno prodaje kožni nameštaj godinu dana star (garancija važi još 9 godina). U pitanju je trosed, dvosed, fotelja, otoman, sto za kafu i 2 stočića. Superiška, samo se to sve nalazi na 2 lokacije. Tu dolazi Žare u pomoć sa kombijem. Čovek kada je došao ovde je znao šta ga čeka i odmah je kupio kombi :-) I tako smo ti mi krenuli prvo malo do Žareta na druženje, pa onda na ručak, pa onda na selidbu :). Vreme odvratno, u sred dana skoro mrak, vetar duva ko i obično...kad odjednom se prekine redovan prenos na radiju u kolima. Žare pomislio da mu radio riknuo, kad ono "This is a tornado warning...". E lepo, samo mi još i tornado treba :-) Uvek sam taj tornado gledao kao nešto na Discovery kanalu, daleko od nas....kad eto... Pošto su nabrojali mesta gde će da protrese, rekoh super.....neće on u grad, na šta me je Žare obavestio da je prošle godine prošišao preko jezera 100 metara od naše zgrade. U svakom slučaju, ovaj nas je obišao i raspalio negde na granici Illinois i Indijane, gde je porušio par kućica i neke prikolice...nije niko srećom stradao. Generalno, ne udara tornado u centar grada, ali kada izađeš na čistinu...bogami Illinois nije baš bezazlena država što se toga tiče. U svakom slučaju, nas je pogodila žešća kiša. Za ručak smo taj dan otišli u bosanski restoran na ćevape...ala smo se prebili :-) Restoran je lepo uređen u američkom stilu, međutim svi pričaju srpski i imaju čak i meni na srpskom. Porcije su ogromne i nije mnogo skupo. Peku domaći somun...ma milina. Generalno, ima više tih srpskih/bosanskih restorana, ali svega 2 su dobra...u ostale se ne preporučuje ići (čak znam i ljude koji su se otrovali).
Nakon dobre klope usledio je najteži deo posla....selidba. Otišli smo prvo do devojke da joj platimo i prebacimo fotelju i stočiće. Ovo nije toliko dugo trajalo, međutim tu se već moglo videti da ovo neće biti lak posao. Kiša je toliko napadala da je poplava svuda, pogotovo ispred naše zgrade gde treba sve to da istovarimo. Inače američke kući i manje zgrade imaju hodnike širine pola metra...ali bukvalno. Uglavnom postoji prednji i zadnji ulaz u stan...ne znaš koji je uži i gori. Zadnji ulaz navodno za to služi, jer se tu možeš lepo uparkirati u "back alley" (one male ulice između zgrada gde uvek ide dim iz betona i izgleda jezivo...i u realnosti tako izgleda :-) pogotovo kada pacovi iskaču iz kontejnera...doduše ovo iskustvo smo samo jednom imali ). Stepenice su drvene...ma haos...kada su u Americi već pravili sve veliko, šta im bi da ulaze naprave tako malim. I tako mi odosmo na tu drugu lokaciju i ubismo se dok utrpali nameštaj u kombi nismo. Jedva je stao, morali smo vaditi trosed, pa na njega dvosed u kocku, pa zajedno ugurati u kombi kako bi stalo. Na svu sreću, dok smo se vratili kući stala je kiša, pa je i poplava nestala. Lepo smo to sve istovarili i prešli na sledeću fazu....kako sada namestiti sobu :-) Nakon 800 varijanti koje smo pokušali na kraju smo našli neko relativno ok rešenje...a to je da se i sa troseda i sa fotelje može gledati tv (dvosed je izuzet, jer ako već dodje toliko gostiju da nam dvosed treba, pa nećemo majku mu tv gledati). U principu ona užasna peć nam je najviše smetala...i na kraju smo napravili neki koncept koji doduše najviše od sobe zauzima, ali je jedini normalan moguć raspored (u svim drugim kombinacijama samo je fotelja ili samo trosed bio usmeren ka tv-u). Eto....sada imamo naš prvi kožni nameštaj...nije loš start :-)
Bio nam je U2 sinoć par blokova od nas. Jeo sam svoje nokte, šta da kažem. Kada sam dolazio ovde baš sam mislio kako ću gledati preterane koncerte, a sada sam shvatio da ako stvarno želiš preterane koncerte....e onda je za to Exit festival, Beograd, Budimpešta, Bukurešt i sl. O da....verujte mi tako je. A evo i zašto: Na leto će biti zajednički koncert Elthon John i Billy Joel-a. Ja sam prvi dan prodavanja karata pokušao da uzmem kartu, ali najjeftinija je koštala 250$. Kada sam se kasnije raspitao, rekli su mi da se karte od 50$ rasprodaju u prvih 10 minuta...maximum. Tako sam ja ostao bez te poslastice...elthon john 2 bloka od mene...a ja ne mogu da gledam. U2 je juče boravio u Chicago u jednom poznatom klubu, na žurci zatvorenog tipa. Karte su delili na radiju...i to svega par (šansa da ih dobiješ je manja nego sedimca na lotou u srbiji). Naravno, započeće svoju novu turneju baš ovde u Chicago.....oduvek sam jako želeo da ih vidim. Juče je počela prodaja karata i najjeftinija je bila 333$...i to je bilo 3-4, pa onda ide 500$ i naviše...govorim o GA floor....kod nas zvani parter. E sada, da nisam u Chicago, nego da sam recimo stanovnik Hrvatske (gde će U2 takođe nastupiti), karte bih kupio za bar 10x manju cenu i ne bih morao da se bijem prvi dan prodaje za iste. Koliko god karte za koncerte bile skupe u Srbiji....ipak su u odnosu na Srpsku platu daleko jeftinije nego što su ovde u odnosu na američku platu. Gore sam naveo cene karata bez 1001 provizije koje bi došle nakon kupovine. Tako da...što se koncerata tiče, verujte mi Srbija je mnogo bolji užitak od Amerike. Jeste da ovde više njih dolazi, ali to je još gore....znaš da su tu, ali ne možeš da ideš..užas. Ovo se naravno odnosi na velike zvezde....za manje zvezde se uglavnom mogu i mesec dana unapred kupiti karte.
Slike novog nameštaja su ovde

In Memoriam

2009-03-09T16:08:00.000-07:00

Moja baka sa tatine strane umrla je kada sam bio još jako mali, svega par meseci, međutim imao sam tu sreću da sa mamine strane imam dve bake. Jedna je bila mamina mama, a druga mamina tetka Vaja, koja se nikada nije udavala i nije imala dece, pa je bakinu decu prihvatila kao svoju. Kada sam kretao za Ameriku, njoj je to nekako najteže palo, kao da je znala da se više nećemo videti. Još se sećam koliko je plakala kada smo Danica i ja bili zadnji put kod nje. Ja sam nekako bio ubeđen da ćemo se još videti....ali...pogrešio sam.
Iako znam da su obe bake stare, nekako mi je bilo teško da prihvatim da neće stalno biti tu...uvek su bile tu...otkad znam za sebe. Svega par dana ranije sam je nazvao. Opet sam mislio da ću je još koji put čuti i da to nije zadnji put....opet sam pogrešio. Žao mi je samo što nisam stisnuo ono snimanje razgovora, pa da nekako imam ubeleženo...makar taj zadnji razgovor sa njom. Sam razgovor je tekao uobičajeno...ali je imao neki čudan ton. Kao i uvek, jedva sam čekao da se razgovor završi, ne zato što ne želim sa njom da pričam, nego zato što ne znam šta da kažem...kako da kažem "Biće bolje" kada znam da neće, ili pak "ozdravi", kada znam da je to skoro nemoguće. Šta uopšte reći? Jedino što sam mogao da kažem je da odgovaram na njena pitanja vezana za moje zdravlje. Da joj kažem da mi je ovde lepo i da smo se snašli. Da joj kažem da ću uskoro doći, iako znam da ona to neće doživeti...pa opet...čak je i u meni ta nada postojala da ću je još jednom videti.
Imala je lep život, doživela je zavidnu starost i na kraju krajeva, nije se puno mučila. To su stvari koje trebaju da nas teše, da nam daju neko logično objašnjenje za sve...ali na kraju krajeva, kada nam neko drag umre....njega više nema. Najteže je to što ću jednog dana imati decu, koja nju neće poznavati...a činila je toliko velik deo mog života...

Godisnjica braka

2009-02-28T14:04:00.000-08:00

Prosto ne mogu da verujem da je proslo već godinu dana. Bila je to najluđa noć u mom životu...ispalo je baš onako kako smo želeli....ma i bolje od toga :-) Kada se čovek osvrne na to, oseti neko posebno uzbuđenje, ali i malu nit tuge, zato što se to već desilo....zato što je prošlo. Ja sam uvek nekako bio nostalgična osoba, a ovaj odlazak u ameriku je to samo pojačao. Ne mislim da je ranije bilo bolje ili da mi je sada bezveze, nego jednostavno čovek valjda pamti najbolje trenutke svog života i ponekad se nama nostalgičarima stvori nenormalna želja da se vratimo u neke od njih. Iz godine u godinu starimo i stalno imam neki osećaj da je ona prethodna godina bila nekako bezbrižnija. Često to nije tačno u nekom finansijskom smislu, ili osećaju sigurnosti, ali jeste tačno na neki drugi način koji je rečima teško opisati. Kada si dete, nekako si zarobljen. Ne možeš da ideš gde hoćeš i kada hoćeš. Svaki dan ideš u školu gde te dočekuju neki profesori kojima je cilj da te upecaju u neznanju i zeznu ti život kako god znaju i umeju. Međutim kada se setim detinjstva, ne sećam se tih momenata, nego upravo onih u kojima sam se osećao bezbrižno. Raznih avantura kada odemo tamo gde nam roditelji ne dozvoljavaju, kada otkrivamo svet, kada nam nije potrebno da se napijemo da bi se dobro proveli, kada nas sve živo uzbudjuje i kada mašta radi 200 na sat....jer kada odrasteš, možeš biti svašta...i pevač i glumac i astronaut i milioner i opasan baja :-) život je pred tobom, pun neizvesnosti. Pet godina u tom periodu predstavlja čitavu večnost.
Mnogo toga se za ovih godinu dana izdešavalo. Daleko više nego što sam mogao kao dete ili mladić da sanjam da mi se može desiti za godinu dana. Pa kako je onda tako proletelo? Otkud takav osećaj? Jel vreme stvarno brže prolazi? Moguće da onaj letnji raspust od 3 meseca koji sva deca imaju najviše utiče na činjenicu da nam se onda godina čini duža.
Možda je cela ova imigracija najbolje bekstvo iz monotonije...iako mi prethodna godina deluje kao da je proletela, ova četiri meseca mi deluju kao večnost. Kada pomislim kako sam se osećao kada sam stigao...deluje mi ko pre 100 godina...jer se sada osećam nekako...domaćim. Možda su čoveku takve promene potrebne malo češće u životu :-)
Kažu da se tradicionalno za prvu godišnjicu poklanja papir, a moderno sat. Iako uopšte nismo marili za to, slučajno je ispalo da smo poštovali tradiciju :-) Ja sam dobio od Danice gomilu kupona za različite usluge (od pravljenja palačinki, do masaže nogu :)) i predivan novčanik, dok je ona dobila od mene karte za koncert Riverdance koji su na poslednjoj turneji trenutno i biće 19. marta u Čikagu. Nismo stigli da ih vidimo u Srbiji, sada ćemo ih videti u Americi (za razliku od us***ih maidena). Osim toga, otišli smo u jedan suši restoran (koji ne služi alkohol i u koji sigurno ponovo nećemo ići...a i ja više neću čitati kritičare, jer nemaju pojma).
Osim godišnjice, ja sam prošli vikend imao Ubuntu Bug Jam sa lokalnom Ubuntu linux zajednicom. Skupili smo se u jednoj firmi i popravljali bugove. Bila je super zabava na geeky način :-) Takođe, prošli četvrtak sam išao sa udruženjem linuxa na neki Tech koktel koji se organizuje svake godine. To su kokteli gde napišeš na cedulji svoje ime i čime se baviš, okačiš je na košulju i tutnjaš kroz masu. Cilj je da se spoje ljudi u istom poslu (oni koji traže posao, oni koji zapošljavaju...generalno sklapanje poslova i sl). Najlepši deo celog koktela je džabe pivo i ulaznica (mada sam ja donirao 5$). Upoznao sam dosta zanimljivih ljudi i rekrutera. Kada smo već kod teme rekrutera, ove nedelje su opet bili veliki otkazi u našoj firmi. Otpušteno je gomila ljudi u Kanadi, baš sa projekta na kojem ja radim. Vezano za taj projekat, ostao je glavni programer u Kanadi i ja sa ove strane bare. Ceo projekat se seli u Srbiju (što se razvoja tiče), glavnog programera sele na drugi projekat...tako da ja ostajem jedini sa ove strane bare. Zašto su mene zadržali ne znam....ali ni ne želim da pitam. U svakom slučaju, ko zna koliko ću još ovde da trajem... Ne mogu oko toga da se nerviram....nije u mojoj moći da bilo kako utičem, biće kako bude.

Evo malo slika:
Slike sa godišnjice
Slike sa ubuntu bug jam
Kako izgleda magla u Chicago

Crno / bela tehnika

2009-02-17T06:25:00.001-08:00

Ako je bela tehnika u crnoj boji onda to postaje crna tehnika ili kako sada :D. Konacno smo opremili kuhinju skroz na skroz ... uzeli smo sitnu belu ili ti crnu tehniku koja nam je nedostajala. Naravno da nije bilo Žareta i Ivane mi to nikada ne bi izveli... lepo nas ljudi strpali u auto odvukli do wallmarta (ovoga puta u belačkom kraju) i vratili kući. Sada konačno imamo peglu, mixer, toster, secko i neku skalameriju za pravljenje sendviča (Koljina igračkica). Sreća, sreća radost ... juče sam manijakalno krenula da seckam sve povrće koje sam imala u frižideru čisto da se oproba kako radi mashinica. Nikola je pravio sendivčice na svojoj igračkici, a jutros smo po prvi put jeli tost wooohooo. Žare i Ivana su nam pozajmili i usisivac ... da nam se nadje :D
Nekako polako ali sigurno se kućimo. Shvatili smo da moramo da se selimo, jer ovde brate mili plaćamo renut ko svetog petra kajganu, i dalje je to jeste jeftino za ovaj kraj jer su početne kirije za stan ko naš dosta dosta veće, ali je sve generalno skuplje ... namirnice po prodavnicama i sve po redu.
Evo četiri meseca smo tu. Došao je februar i tu su odma... dan zaljubljenih, prijave poreza, naša godišnjica ... i mnoge druge interesantne stvačice. Žana nam je sredila poresku prijavu ŽANA HVALA :)
Za dan zaljubljenih smo bili u nekom turskom restoranu i odvalili se od hrane onako pošteno muški. Predjelo, supa, salata, mesa i dezert je stvarno huh....
Ovde je celokupna industrija posvećena samo tom jednom danu toliko razvijena da to nije normalno koliko stvara pritisak kod ljudi. To mora da budu bombonjere, ruže srca, mede .... sve je ružičasto u ljubavi i zaljubljeno. Čula sam priče koliko je to ovde... izkomercijalizovano, ali nisam mogla da verujem. Kada voliš nekoga to ćeš mu pokazivati svaki dan, a ne samo jedan dan u godini kada je to neko tako rekao.
Moj trenutni status: Domaćica sa master diplomom.
Šta više da kažem, barem da znam da kuvam ko svet nego ovako mučim sebe, mučim mog muža.
Nisam još uvek našla posao ... neko je rekao da je teško naći posao ovde, ali nisam htela da verujem... uvek sam nešto kao razmišljala jao ma ko zna šta ti ljudi traže i kakve poslove. Tamo se kao kasirka možeš uvek zaposliti, e pa nije tako.... ovde sve isto ide preko veze i sistem je isto kvaran i izopačen možda čak i gore nego u Srbiji. Ko zna koji me posao čeka kada mi neko dade ovoliki raspust.
Stigao mi je ček na $4000 koji mogu u đubre da bacim, jer se meni samo ti sa raznoraznim prevarama javljaju samo. Ne mogu ni da objašnjavam koji je to sistem.... ako vam stigne tako novac ne uzimajte ga jer sam omožete u zatvoru završiti ... eto to je moj savet.
Polako ali sigurno ulazimo u ovaj sistem... krenuli smo da se budimo u 6 sati ujutro... ja sam krenula konačno da vežbam... nadam se svakodnevno :), jako je bitno izorganizovati i izplanirati celokupnu nedelju unapred. U suštini da bi ovde nešto ozbiljno postigao moraš biti overachiever - To perform better or achieve more success than expected. Čudno kako u srpskom jeziku ne postoji reč za to ili samo ja ne mogu sada da je se setim.
Slike sa dana zaljubljenih i tehnike su ovde

Žurka, žurka...

2009-02-10T12:52:00.000-08:00

Prošla nedelja je za promenu bila uzbudljiva :-) Prvo sam bio bolestan, ali sam se izlečio za samo 2 dana...jer ovi lekovi ovde...jaki su ko otrov (da te što pre izleče da možeš da šljakaš).
Upoznali smo nove prijatelje. Ovde je način upoznavanja veoma interesantan. Danica je nešto bila kod doktora, a medicnska sestra...naša...isto dobitnik zelene karte, došla sa mužem par meseci pre nas. Takođe ovde nisu imali nikoga, a i sada znaju jako malo ljudi u gradu. Naravno, odmah smo se sutra čuli sa Ivanom i išli zajedno u kupovinu. Odvela nas je na drugi kraj grada gde ima neka velika radnja za koju ti treba kartica (kao Metro kod nas). Prvo smo otišli do gazde njenog muža po tu karticu, pa onda u šoping. Sve u svemu, vozali smo se dosta dugo, što je ovde uvek interesantno :-) U prodavnici smo ostavili malo bogatstvo...jer ima stvarno jeftinih stvari, ali je sve na veliko. Pa smo uzeli toalet papir za narednih godinu dana, parmezan za narednih 6 meseci, čarape, par litara tečnosti za pranje ruku itd. Uzeo sam konačno i novi žilet, neki Gillette fusion sa 5 oštrica i vibratorom...ma ludilo. Takođe smo konačno naišli na kroasane....i to neke preterane. Nisam kroasan ko svet jeo otkada sam napustio Srbiju. Moram priznati da mi doručak ovde najviše fali. Ovde nema šanse da doručak jedeš "usput". Jednostavno, nema pekara ko naših....ovde sve neke krofne, muffins i sl stvari, koje mi ne padaju na kraj pameti za doručak da jedem. Ako pak odeš u restoran (za šta nemaš vremena), onda je doručak posebno ludilo...od palačinaka, do jaja i kobaje na 1001 način...a često ljudi uzmu kombinaciju svega toga..u jednom tanjiru :-) Ručak je skroz druga priča...i tu je izbor daleko veći nego u Srbiji, ali doručak....fale kroasani i burek...šta drugo reći. Ja kući uglavnom za doručak jedem neke instant ovsene pahuljice sa orasima, suvim grožđem i medom....ludilo kako je dobro :-)
Za vikend nas je vlada zvao na neku žurku, koju je organizovalo njegovo društvo sa fakulteta. Žurka je bila ko iz američkih filmova, velika kuća i jedno 150 ljudi. Hrane, pića....svega. Prvi put smo se onako ludo proveli, kao što smo to umeli u Srbiji. Ostadosmo do 5 ujutru, a koliko sam čuo žurka je trajala do 7. Bilo je interesantno upoznati ljude iz raznih zemalja, pošto su većinom bili strani studenti. Ja sam se najviše zapričao sa jednim gitaristom - metalcem (prvi metalac kog sam sreo ovde), koji nam je obećao da će nas voditi po klubovima Čikaga gde se vošti metal. Inače žurka je imala sledeći koncept, u dvorištu pušači, prizemlje igranka, prvi sprat šank, klopa i opuštanje, drugi sprat društvene igre za pijane mase (twister :)). Igrao sam prvi put twister u životu...i pobedio :-) Našeg Vladu su bili zalili nekom čokoladom...ma bilo je sve u svemu baš lud provod. Bilo je i dosta naših. Krenusmo oko 5h kući...i ono, nema busa, ajd zvaćemo taksi...medjutim danica se već zapričala sa jednim parom (on portugalac, ona iz Kazahstana)...koji su se ponudili da nas odbace....naravno da smo prihvatili :)
Bilo je interesanto pričati sa devojkom iz Kazahstana. Ona pita: "Jer znaš gde je to?"....ja odgovaram "Naravno da znam"....mislim se, nisam ti ja amer...na šta ona kaže "Znaš za Borata". I onda u sebi mislim, bože kako li je tek ovima iz Kazahstana kada dođu ovde. Nas samo mešaju sa Sibirom (amerima kada kažeš da si iz Srbije, 50% njih odgovori "wow....tamo je baš hladno"...zato što brka Srbiju i Sibir). Mogu misliti šta ovi trpe, jer ameri verujem da stvarno misle da je u Kazahstanu onako kako Borat prikazuje. Ma koliko nam on bio smešan, taj čovek je napravio sprdačinu od čitave nacije...
Sinoć smo bili kod Ivane i Žareta na večeri. Malo smo se družili. Moram priznati kada sam čuo koliko oni plaćaju stan, da zvuči primamljivo da se selim u drugi kraj....jer bih za razliku u ceni stana, mogao otplatiti kredit za kola. Jedino što bih onda još duže putovao na posao, a ne bih mogao kolima jer mi firma u centru...tako da bi mi commute oduzeo 3 sata dnevno....i ovo mi je puno, a kamoli još to....eventualno ako bih našao nešto blizu voza.

Evo malo slika sa žurke ovde

Konacno krevet

2009-02-03T15:48:00.000-08:00

Evo mene nakon duzeg vremena malo da pišem. Svaki put obećam da neću praviti tolike pauze....kad eto. Da budem iskren, nije mi teško da pišem, nego mi cimanje ono prebacivanje slika i komentarisanje istih. Verujte mi da mi to vise vremena oduzme od pisanja samog bloga. Kod nas su se razne stvari izdesavale. Pa da krenemo redom.
Bili smo na koncertu The Killers....yeeeee. Sta da kazem, osim da je bilo super....nabacili smo i one narukvice za prve redove, tako da smo bili u drugom redu :-). Bas sam se setio kako sam godinu dana pre toga sedeo u Gusanu i slusao njihov novi album...ko bi rekao da cu ih godinu dana kasnije slusati u Americi. Takodje sam i pomislio kada sam dolazio ovamo, kako je to jedan od bendova koje treba videti, jer ne dolaze cesto u evropu (bar ne u nase krajeve). Naravno, propustio sam dosta bendova....jer ovde valjda svi dodju u januaru....i onda....mrtvo do proleca. Ono sto je interesantno bilo je to da se koncert odrzao u sportskoj hali univerziteta (u toj hali je trebala i Ceca da svira...ali hvala bogu, nisu joj dali vizu). To je dosta poznat (citaj: skup) univerzitet, ali kako se grad gradio, odjednom je taj deo postao jedan od najlosijih kvartova grada. Studentima se cak savetovalo da ne prelaze iz jednog u drugi kraj univerziteta sami i sl. Na svakih nekoliko metara se nalazi ogromna bandera na kojoj je rotaciono svetlo na vrhu i ima dole jedan veliki taster. To je alarm za uzbunu, namenjen studentima da pritisnu ako dodje do neke neprijatne situacije. U zadnjih nekoliko godina se ovaj kraj poboljsao. Grad je poceo da rusi zgrade okolo, gradi nove i prodaje stanove dosta skupo. Tako da, sada taj kraj vise nije tako opasan, kao sto je bio. U Čikagu su tako na raznim lokacijama od četrdesetih do šezdesetih gradili zgrade za siromašne. Ti su se kvartovi kasnije pretvarali u poznate ratove bandi i kriminala, gde ni policija nije mnogo ulazila. Jedan od najpoznatijih u americi je Cabrini-Green (http://en.wikipedia.org/wiki/Cabrini-Green), inače kvart kroz koji svaki dan prolazim kada idem na posao, a ko je gledao horor film "The Candyman", zna o čemu se radi (inače, tu je baš i sniman film). Ono što mi nije jasno je kako to da su svi ti projekti nekako blizu centra? U svakom slučaju, danas su ti krajevi većinom srušeni (u cabrini živi 3x manje ljudi nego pre 10 godina) i kompletno izolovani (svuda naokolo su kamere sa plavom rotacijom i policija stalno prati sta se desava). Okolo se grade zgrade sa skupim stanovima...što bi naši rekli "pobeljuju kvart". Moram priznati da pre 10 godina Chicago je bas bio zeznut za zivot.
Kupili smo krevet....konačno....woohooo. Najbolji krevet u kojem sam u životu spavao. Svaki feder je posebno obavijen, tako da se madrac oblikuje prema tebi i ne osetiš uopšte vibracije, ako se druga osoba vrti u krevetu ili ulazi/izlazi. Krevet je jako visok (tako to valjda ovde), što je malo čudno. Visina je skoro do kukova kada stojiš....mnogo dobro kada ujutru ustaješ :-)
Isto veče kada nam je krevet stigao, futon (aka "govance") je pukao. Da nije baš tada stigao krevet, ne bismo imali na čemu da spavamo.
Ja sam pazario novu igricu za playstation, Fallout 3 - collector edition. Dobio sam bio gift card od firme za bozic, pa mi je prodavnica dala neki kupon....i na kraju sam dodao samo 10$ :-) Uspeo sam da nabavim collector edition (dolazi uz lutkicu i torbicu) za iste pare koliko normalno kosta igra....zadnji primerak u radnji :)
Ja sam vec dva dana bolestan (ponovo). Vec sam poludeo, ko kilavi janko....svaki cas me uhvati neka viroza. Ovo je vec 3 put otkada sam ovde.

Evo nesto slika ovde Nazalost, sa Killersa nema nista, jer aparat je bilo zabranjeno unositi...ja sam slikao sa mobilnim, ali su slike uzas. Videcete zadnju sliku zamrznutog prozora...tako to izgleda na -40.

Job Blues

2009-01-20T11:29:00.000-08:00

Ravno trideset i tri dana nemam posao. Ne da se ne lažemo nemam posao od kako sam stigla ovamo... ono prehodno necu ni da uzimam za nešto što se može poslom nazvati. I tako posle nekoliko stotina poslatih biografija na razne adrese i tri meseca i pet dana od kako smo došli ja još uvek tražim. Nije sada da nešto izvoljevam pa hocu ovo ili ono. Ne meni se nisu ni javili... mislim oni ozbiljniji, oni koji su mi se javili su samo sitne šrevare i budalaštine sa radom na procenat bez osnovice. Evo danas sam bila na intervju za kasirku u lokalnom marketu .... super je protekao intervju, ali znam kada kažu da će se javiti za sedam dana ili do kraja nedelje to je "šifra" da nisam dobila posao. Nije da ja neznam šta da kažem na intervju-u itekako dobro znam šta treba da kažem jer sam provela dosta vremena istraživajući šta i kako i gde i kako se držati i koje termine koristiti i sve po redu. Šta je tu je moja diploma i moje obrazovanje i radno iskustvo nisu dovoljni već će oni... lepo da me uzmu za početak samo part time pa onda ako se pokažem će mi dati full time poziciju. Jao ne mogu više ni da gledam na spisak poslova na koji sam se prijavila u principu se minimun na pet do deset poslova prijavim dnevno... E da otišla sam i u agencije... oni su tek paćenici... pitaju me da li si se prijavila na career builder (lokalni sajt za zapošljavanje) ja ih gledam i ne verujem... pa ne bi bila ovde da nisam pokušala sve moguće alternative.
Inače koje sve prevare postoje to je neverovatno... evo samo par primera... prijavim se ja lepo za administrativnog asistanta za jednu kompaniju koja prodaje sex toys i sve lepo sa rezimeom ... nazovu oni mene za pet minuta od slanja da su oni sve to lepo primili, ali su upravo popunili poziciju za koju su se oglašavali ... nego ako ja hocu da pokrenem svoj bussines i krenem da valjam sa svog sajta te igračkice a oni da mi budu veleprodaja... šta kao ulaganje je minimalno...
Primer broj dva... super sam im za tu poziciju ... taman kako treba ali nemam znanje iz nekog programa za knjigovodstvo.... ako hocu mogu da od te agencije za zapošljavanje dobijem džabe cd sa knjigom o tom programu samo trebam da platim šiping. Lepo ja ljudima odgovorim da mi ne treba cd ... kada nemam program... ali da sam izuztno kompjuterski pismena pa ako je neophodno uzeću privatne časove. U međuvremenu saznam da ta firma uzme pa za tu porudzbinu ti skine svu svotu novca koju imaš na računu lepo i potencijalno ti pokradae identitet. Posle par dana na moj mail stiže odgovor da je klijent te agencije za zapošljavanje ipak našao nekog drugog ali ako ja hocu da pokrenem svoj biznis može da im se javim.
Primer broj tri... javi mi se firma koja je jako zainteresovana za mene ... kažu da hoce da me prime sve šta treba da uradim jeste da primam čekove na svoj lični račun od njihovih klijenata i ostavljam sebi 5% ... zvuči poznato--- > pranje novca. E da i povr svega mogu i u zatvoru završiti jer neznam odakle to stiže. Ali šta da se radi odavde su krenule sve prevare pa tako i ove .... ko je budala primi se... ja sam bila jednom, ali od tada se i guštera bojim.
Primer broj tri... super plaćen posao virtuelne sekretarice ... plaća se 23 dolara na sat, samo što nisam stigla još da nađem u čemu je caka. Znam samo da je ne legitimna firma jer nema ni zaglavlja korporacije ni imena firme ni ništa. Uguglala sam ženu koja mi je posalal to da hoce da radim za nju ... ispostavilo se da je to ime i prezime strip junaka koji rešava misterije... ovo je inače jedan od osnovnih znakova da se radi o teškoj prevari. Sada kada su me iskontaktirali sa svim mogućim prevarama mislim da je krajnje vreme da se javi neko sa pravim poslom za mene.
U međuvremenu ja počinjem svoj privatni bussines :D "Od autora ... "Tebe slavimo" (ikona koja je osvojila nagradu kulturno prosvetne zajednice Vojvodine 2000. godine ... sa naznakom van konkurencije... trenutno se nalazi u arhivu Vojvodine)... "Smrt bogorodice" (ikona koja je osvojila prvo mesto na takmičenju "Pravoslavlje danas" ) ... stiže sveže i novo!" Krećem ponovo da slikam ikone ako je neko zainteresovan za kupovinu, neka se slobodno javi. Ovo je nešto sa čime sam osvajala prestižne nagrade u Srbiji... slikam organic bojama na prirodnim materijalima vizantijskim stilom. Od reprodukcija do oreginalnih radova. Toliko od mene za sada. Dršte mi palčeve za taj posao...

Zima, zima...pa neka je...

2009-01-18T16:23:00.000-08:00

Ove nedelje smo preživljavali najhladnije dane koje je Čikago ikada osetio. Temperatura se spuštala i do -28 celzijusa, što je sa efektom vetra (koji stalno duva) oko -40. Prozori su nam se bili smrzli iznutra. Opšti haos u gradu, deca nisu išla u školu itd. Ja sam u petak uspeo da izdejstvujem da radim od kuće. Meni je ovo nekako bilo zanimljivo iskustvo, pošto nisam nešto zimogrožljiv. Iskreno, ako bih mogao da biram između dva ekstrema (ovoga i plus 40), onda definitivno biram -40. Osećaj je veoma interesantan. Izađeš napolje i za 5-10 sekundi...tj...čim ti zune vetar u lice, dlake na bradi se smrznu (pogotovo što ima šal okolo, pa se sve lepo kondenzuje od disanja i stvori voda koja se smrzne). Imaš osećaj da su ti dlake na bradi male iglice. Lice ako nije pokriveno...heh...možeš imati žešćih problema. U početku ni ne osetiš da je tako hladno...ali čim si malo duže napolju (duže od minut)...shvatiš o čemu se radi. Ruke ako su nepokrivene se smrznu za dvadesetak sekundi. Jednostavno, svi smo se kao deca igrali napolju u snegu dok se ne smrznemo, a na ovoj temperaturi se taj efekat postiže za nekih pola minuta.
Na to sve dolazi avantura sa autobuskom linijom 8. Ovo najneverovatniji bus koji sam u životu video. Svaki dan ja kada se vraćam sa posla ja moram da trčim za njim. Uvek se sretnemo na istoj raskrsnici i onda ide sprint od 100 metara. Uglavnom te vozač vidi i sačeka (nisu kao oni naši). Ovo se uvek dešava, ma kad god se ja vraćao sa posla (6,7,8 sati...nije bitno). Do sada sam imao samo 2-3 izuzetka, kada sam ga čekao pola sata....oba izuzetka su se desili na temperaturama nižim od -15. Ovaj zadnji put je bilo baš zeznuto.
Ne znam, čujem da se ljudi smrzavaju u Srbiji na preko -10...ono kao...ludilo...ovde se čovek valjda navikne da je -15 ok. Pretpostavljam da je onima u Sibiru -25 ok.
Uspeli smo nabaviti kartu za The Killers i idemo u utorak. Karte su već odavno rasprodate, ali je Danica uspela da nadje od nekog lika 2 karte, koji je odustao...čovek nije hteo ni da zaradi na tome. Tako da smo kupili karte za prvi sektor od bine po normalnoj ceni, inače su ih na ebay prodavali i za 150$ po karti (mi smo platili 59$). Jako sam uzbuđen zbog ovoga, jer ih dosta slušam i baš sam razmišljao kada sam dolazio ovamo, da bi bilo super ići na njihov koncert (ne dolaze baš mnogo u evropu).
Sada tek vidim koliko smo se nekako ovde već odomaćili i koliko život prelazi u monotoniju, kada više ne znam šta ovde da pišem :-) Bojim se samo da ne krenem da se ponavljam i postanem dosadan. Generalno, ja lično ne osećam neku monotoniju....ali tako nekako zvuči. Na proleće će verovatno biti mnogo interesantnije (mnogo više kretanja).
Danica još nije našla posao. Svi su nekako u Srbiji mišljenja (a i ja sam bio), da se u Americi posao lako nalazi. Pa onda dolaze i oni saveti tipa: "Radi bilo šta za početak...". Nema "bilo šta"....nema nikakvog posla. Ne možeš dobiti ni "bilo šta" posao. Evo sada se nadamo da će Danica u utorak uspeti da dobije posao u velikom lancu marketa...da će sa svojom master diplomu uspeti da dobije mesto "pakivača kesa"....mada se i toga bojimo, jer nema profesionalnog iskustva u "pakovanju kesa", kao ni položen sertifikat za to (nisam siguran da postoji, ali poznavajući do sada ameriku, ne bi me čudilo). Jel shvatate ironiju?
Ja ne znam šta oni silni studenti rade u Americi, ali verujem da na neke poslove samo njih primaju...i samo u sezoni...i da je to neko logično objašnjenje....mada moguće je i to da Čikago nije najbolje mesto za traženje posla i da je drugim krajevima amerike bolje.
Mnogi me naši pitaju "da li se oseća recesija?". Pa recimo da je na to odgovor ovako, u Chicago po zvaničnoj statistici ima 7% nezaposlenih. To je podatak koji pokazuje koliko je vlada srbije mala beba u lažima u odnosu na ove frajere. Ako ćemo po našem dosadašnjem viđenju i iskustvu, nezaposlenost je 70%......jer posla nema, a i kada ima, za jedno radno mesto nagrne 1000 njih. Ono što se razlikuje između krize ovde i krize u Srbiji je to da...ako imaš posao...ti i dalje dobro živiš. I dalje postoje otvorena radna mesta sa 150.000$ godišnje platom itd. Čim se "uvališ" negde...tebi je dobro, standard je ok (zavisi od toga šta radiš). Čim nemaš posao, troškovi su ogromni, a posla nema. Nemati posao u Srbiji je daleko lakše nego nemati posao ovde. Naći posao u Srbiji je 100x lakše nego naći posao ovde. Ali ako imaš posao...e onda je ovde bolje....pogotovo ako radiš ono šta voliš. Imaš daleko više šanse i da se dokažeš i da naučiš, da upoznaš razne poznate stručnjake u svojoj profesiji....i naravno, radni uslovi su bolji. Ako si velik stručnjak u nečemu, ovde ćeš naći mesto koje će te tvoje sposobnosti da iskoristi i da te za to plati pošteno, dok u srbiji ipak je daleko od toga. Možda se to najbolje može opisati u muzici....ako si virtuoz u srbiji, ali ne sviraš narodnjake...nećeš se mnogo leba najesti. Ovde ipak nije tako.
Slike koje sam poslednji put zaboravio da okačim su ovde
Opet ima slika koje nisam okačio...ali nešto moram ostaviti i za drugi put :-)

Happy New Year - Part 2

2009-01-04T19:10:00.000-08:00

Pošto je Danica većinu stvari opisala, ja ću gledati da budem kratak...kao i uvek :-)
Sa internetom sam se zezao do 31. decembra. Majko moja mila....da mi je neko pričao da je internet u Americi i podrška tako očajna...ne bih verovao. Kasnili su 21 dan, barem 15 puta smo ih zvali telefonom...svaki put bar 45 min priče. Užas. Prvo došao jedan lik i izbrljavio kablove, pa smo imali čak 2 dana internet, pa opet nestao...pa došao drugi lik, koji nije ništa pametno napravio...jer mu ništa nije bilo jasno. Tek sutradan je došao ponovo (ali zbog nekog drugog stanara) i onda mu je bilo jasno da je prethodni lik pobrljavio kablove i isključio nekog da mi mene priključio...ma čitava zbrka. Još nisam siguran da li sve radi kako valja. U svakom slučaju odmor mi je prošao dosta nervirajući se što nemam internet, što ne mogu da se čujem sa svojima zbog toga i što...pa eto....što me AT&T zeza i što se 2x dnevno sa njima svađam preko telefona. Jednostavno, takve su stvari u Americi...uglavnom sve radi iz prve, ali kada ne radi....joooj....muka. Pre par blogova sam dao link na temu gde sam svoje muke detaljno opisao....tu se da videti kako to izgleda...kao u filmovima...pričaš sa mašinom, pa te prebacuju sa jednog lokala na drugi...ma užas.
Nego, da pređem i na vedriju stranu. Danica je već pomenula da je izgubila mobilni...osim što sam poludeo zbog toga, uspela je jedna činjenica da me iznenadi. Ameri su nam sutra za 30 sekundi zamenuli karticu, iako je prepaid. Ovde je i to na ime (sve se špijunira...hihihi), tako da su samo uzeli novu karticu i otkazali staru. Nije to neka komplikovana stvar, ali me fascinira činjenica da su to uradili odmah i džabe....nisu pravili od toga veliki problem kao kod nas. Ja sam joj uz rođendanski poklon pokonio i punjač za stari mobilni koji je zaboravila u Srbiji. Čim je taj mobilni upalila sa karticom iz Srbije u njemu...za 20 sekundi (ali bukvalno) je već neko zvao da se raspituje za doček nove godine u lavirintu :-) AAAaaaa.....baš mi nedostaje ta ludnica.
Kao što ste već mogli čitati, opremili smo se u IKEI. Sada nam je ostalo krevet, pegla i daska za peglanje da možemo da vodimo normalan život. Naravno, fali još gomila stvari (mixer, usisivač i sl), ali ovo je nekako neophodno....od toga krevet predstavlja najskuplju stvar i ako se Danica ne zaposli...bogami...još mesec dana ćemo spavati na "govancetu"....nemojte mi zameriti na jeziku, ali tako zovemo naš futon :-) U neudobnijem futonu u životu nisam sedeo, a kamoli spavao. Ali i to će valjda uskoro da se promeni....sve je to faza i avantura koja se jednog dana priča deci....i opisuje na blogu :-)
Nova godina je protekla začuđujuće lepo. Očekivao sam da ćemo je dočekati kao penzioneri...nas dvoje, sedimo na "govancetu" i gledamo tv......ali na svu sreću nismo. Prvo smo pričali sa društvom koje je u Senti čekalo novu godinu. Oni su se taman spremali za grad, pa smo imali jedno sat vremena video konferenciju. Ovo mi je bilo jako drago...ali ujedno mi je bilo još teže što nisam tamo.
U svakom slučaju....Danica i ja smo se spakovali i otišli u onaj pub o kojem je već Danica pričala...i lepo se proveli. Nije najluđa nova godina koju sam imao u životu, ali nije ni loša....imala je neki svoj šmek. Uostalom, ako nisi sa svojim društvom nova godina može maksimalno biti...prosečna, ma gde se nalazio. Ovde svakako nema tog duha...po meni čak ni za božić. U predgrađima je malo drugačije. sa Dejanom i Danijelom smo se provozali kroz predgradja na putu do IKEA i videli kako ljudi uređuju kuće. Ono je stvarno bajka. Šta su ljudi sve u stanju da naprave....od deda mrazova, irvasa...ma ludilo...cela kuća okićena u lampicama.
Drugog smo Danica i ja odlučili da se malo promuvamo po gradu. Bili smo do Sears Tower-a (sa 527 metara visine, to je najvišlja zgrada u americi, a dugo je bila i najvišlja u svetu). Nismo se ovog puta penjali gore...to ćemo idući put. Posle smo otišli na ručak, pa malo šetnja po milenijum parku. Ne zvuči nešto naročito, ali meni je nekako taj dan baš prijao. Sutra nazad na posao...i sve po starom....baš je proletelo. Baš me interesuje koliko bi čoveku trebalo vremena da kaže....e baš sam se odmorio, spreman sam da radim. Meni ovih dvanaest dana nakon 2 godine nije bilo dovoljno....a valjda odmor i nije odmor kada ostaneš kući (uvek nešto radiš).
Slika sa nove godine i ostalih dogadjaja su ovde

A evo malo i videa koji smo snimili vozeci se braon linijom...prolazeci preko reke Chicago (imam jos dva videa iz ove voznje, koje cu staviti u iducem blogu)

Kratak blog o t-shirt

2009-01-04T18:45:00.000-08:00

Pre koji dan mi je Dragan ukazao na blog Eric Sink-a na kojem čovek poklanja majice i šalje džabe, ali samo na teritoriji Amerike. Zapravo, majice nisu džabe, kada primiš majicu, treba da se slikaš u njoj i tu sliku okačiš na svoj blog i staviš Ericov link. I eto...ja to upravo uradio. Ono što je interesantno je činjenica da mi je ova majica stigla za manje od 2 dana. Svaka čast

Eric, tnx for the t-shirt....it's great.

Happy New Year - Part I

2009-01-03T09:32:00.000-08:00

Srećna Nova godina svima kojima nisam stigla da čestitam. Jao ljudi moji kako mi nedostaje ta frka ta loodinica to uzbuđenje oko nove godine. Ovde se to jako slabo oseti... veća je frka oko božića i to je to. Nema onog pravog novogodišnjeg duha, malko je to ovde plastično i prazno.
Naše avanture krenule su dva dana posle božića kada smo otišli u kupovinu sa Dejanom i Danijelom. Glavni cilj je bio posetiti Ikea i tržni centar u Šaumburgu, ali pre toga navrnuli do prodavnice na kojoj stoji natpis "PRODAVNICA". Naravno da smo se slikali pored natpisa :). Kako smo ušli u prodavnicu, lik za kasom nas je pitao "Vi niste odavde?" na inteligentna pitanja se uvek odgovara istom merom:"Ne mi smo iz Čikaga :D". Sreće i radosti u prodavnici, od plazma keksa do smokija, bajadere i svega po redu. Odma smo pokupovali suvi vrat, madjarski kulen i ajvar .... stvari koje se retko mogu naći ovde i nastavili put ka Ikea-i. Šta da kažem do tržnog centra nismo ni stigli ... ostavili smo pozamašnu sumu novca u Ikei ali zato smo se nakupovali svih oni sitnih stvarčica koje čoveku trebaju za opremanje doma... od prese za luk do stičića za kafu. Pod nekim interesantnim okolnostima uspela sam da izgubim Nikolin telefon. Džigericu mi je pojeo zbog toga. Naravno uređena prodavnica kao ova ima i sektor lost & found tako da sam ostavila opis telefona i otkazala karticu. Javili su mi se 31. dec. da su našli telefom i da imam rok od 30 dana da ga pokupim :).
28. Dec. 2008. - Moj rodjendan. Namerila cica da pravi tortu i to ni manje ni više nego pesak tortu. Dok sam pronašla puding ccc... naime ovde sve od pudinga instant pudingam koji se prave sa hladnim mlekom do želea pravi jedna te ista firma Jell-o i tako jedan relativno lak zadatak mi je oduzeo nekih sat vremena u prodavnici dok nisam našla puding koji meni treba. Torta je super ispala ali je niko nije jeo za rodjus. Nekim čudnim sticajem okolnosti navrnuo mi je samo Srdjević. Nije bila žurka, ali je bila dobra sedaljka. Dejana je uhvatila kičma... pa on i Danijela nisu mogli.. Karolina je bila na nekom drugom rodjusu... koleginica sa bivšeg posla je u Poljskoj. Nema veze nama je i dalje bilo fun. Ja pekla neke instant mini pice... praktično i simpatično... malko kulena sira i pršute po naški :). Ono šta me je najviše iznenadilo i obradovalo jeste da me je neko zvao za rođendan... i pitao da li ima dočeka NG i ove godine u Lavirintu i da li ima karata još. Lepo sam liku objasnila da organizatori privremeno nisu u državi... tako da neće biti dočeka nažalost. Za tih par dana između rodjendana i nove godine sam poloodela od ljudi koji me zovu za produžetak školovanja, kupovinu magazina i sl. Neko od divnih firmi za traženje posla da li monster ili career builder ili ko god već je prodao moje podatke lepo i sada me maltretiraju svaki dan.. a ja ko na iglama čekam da mi se jave za posao. I tako sve u svemu NG prošla bolje nego što sam se nadala. Otišli smo do lokalne kafane... gde smo se združili sa ekipom koja tu radi. Izbacili nas iz iste u 2 sata ujutro. Ovde je neverovatno da nisu menjali cene nisu ništa promenuli... samo je kafanica okićena i daju se veći tipovi. Dobili smo svu prateću opremu za doček... šešire.. rkalice... klepetalice duvalice ... i trakice za bacanje... na kraju su mi poklonili i helijumske balone kada smo kretali kući. Čudno je jako kako sve prodavnice ovde rade redovno... ne oseti se da je nova godina... svi rade normalne su cene... butici otvoreni do 10 uveče... jako jako čudno. Nema tog duha kao što se osetilo u NS baš mi nedostaje nešta ta Dunavska i Zamaj Jovina okićene tako ... nešto smo postali polako sentimentalni. Čula sam da je Exit organizovao poselo na sajmu i razne stejdževe po gradu... Još jedno podsećanje zašto neću da se vratim.

Merry Christmas

2008-12-25T17:47:00.000-08:00

Evo mene nakon dužeg vremena da se malko javim. Izdešavalo se dosta toga...uff....treba se sada svega i setiti :-) Pa da krenemo, dok je Danica bila odsutna imali smo proslavu božića u firmi. Već pred kraj radnog vremena smo počeli zalivati sa pivom, da bi kasnije prešli na šampanjac....i to ni manje ni više, no originalni Dom Perignon deset godina star...oko 150$ boca :-) Moram priznati da fino udara :) Primili smo i lepe poklone od firme...termos za kafu sa logom firme, malo slatkiša i gift cards za best buy i starbucks :) Posle smo otišli na večeru u neki španski ekskluzivni restoran. Hrana je bila fantastična (pogotovo predjelo). Nemam pojma ni šta sam naručio...znam samo da je među sastojcima pisalo "fufu" i da mi je to bilo toliko smešno, da sam morao poručiti :) Veći restoran od tog nisam u životu video...ima nekoliko sektora različito uređenih...neki je više u varijanti bara, deo gde smo mi bili je više za jelo....ali je ogromana hala. Dopalo mi se i to da (za promenu) nije imao televizor :) Posle večere par nas je otišlo u noćni život. Konačno sam bio u klubu gde ima svirka i gde nema (verovali ili ne) nijedan televizor....ufff...kakvo olakšanje. Naravno, do takvog kluba se može doći isključivo kolima, jer se nalazi u nekoj industrijskoj zoni. Slike sa ove večeri ću poslati čim pokupim od kolege (ja nisam slikao, jer je aparat bio sa Danicom na putu za Nešvil :)). Bile su dve svirke....pa....gledao sam i bolje...autorski bendovi su bili u pitanju, tako da su mi pesme bile totalno nepoznate.
Većinu vremena ovde provodim posao-kuća-poslovi oko kuće-playstation u slobodno vreme :)
Generalno, dosta vremena mi prolazi u odlazak na posao i dolazak. Dnevno izgubim minimum sat i po, a često i 2 sata. Fora je što sam u NS-u u zadnje vreme radio u centru i što sam većinu stvari tamo obavljao, pa sam se nekako na to i navikao. Pre koji dan je bus bio skoro prazan i stigao je za 10 minuta....toliko je ustvari potrebno vremena da se stigne do moje firme, tako da ona nije ustvari bas toliko daleko, samo je prevoz užasan. Autobus staje na svakim (ali bukvalno, bez preterivanja) 10 metara...u zavisnosti da li ima nekog na stanici i da li neko želi da siđe. Tako da kada je bus pun....majko mila. Voz ide dijagonalno i po ovim temperaturama ga izbegavam. Recimo da je firma južno od mene...ja moram da idem na zapad na stanicu, da bi voz otišao skroz na jugo-istok, da bih kasnije opet morao zapadno 300 metara do firme....jedino što kod te šeme znam da mi sigurno treba između 50 min i sat vremena, jer voz nema zastoj u saobraćaju :)
Tako da je dan u šemi, ustanem 6:30-7h, doručkujem i spremim se...putovanje...stignem na posao pre 9h...radim do 18h (nekada i duže)...kući budem oko 19h. Vikendi često prolete, jer nam do prodavnice i nazad (kad idemo u nedeljni šoping) treba oko 3-4 sata. Od toga sat i po putujemo tamo-nazad....a sat i po smo u prodavnici :) Nedostaje mi jako da mogu posle posla da odem 100m u svoju kafanu ili LUGoNS kada je okupljanje...da sretnem prijatelje i popijem po koje pivo :) Pogotovo što si ponekad baš u tom fazonu (kada je posao prošao jako uspešno ili neuspešno). Eh kada bih mogao ovde živeti, a u Novom Sadu i Senti izlaziti...
Inače, firma nam je dala raspust...tako da sam na raspustu od danas do 5. januara. Nisam toliki odmor imao već 2 godine i bio mi je preko potreban. Nameravam da ležim i igram sony. Dosta mi je avantura i planiranja i trčanja i ludila... Poznavajući sebe, teško ću to ostvariti (pogotovo sa praznicima koji dolaze)...ali trudiću se. Ovaj vikend imamo već planove....ali sam od nedelje free.
Celog života sam gledao one američke božićne filmove i sanjao da jednom budem ovde u sred toga. Moram priznati da sam ovde video najmanje tog božićnog duha. Danas je eto božić...i iako nema žive duše na ulici, marketi, restorani...ma sve bre radi. Sve su to indusi, meksikanci i sl. Robovlasničko društvo u punom jeku....nema odmora za radničku klasu.
Proslavu nove godine na centralnom trgu (koliko sam čuo) organizuje samo NY. Chicago to nikada nije imao. Vidim par reklama za neke žurke, ali nema te groznice kao u NS. Samim tim ni ja to ne osećam (ali nimalo) i to strašno nedostaje, jer je ovo uvek bilo moje omiljeno doba godine i nova godina mi je uvek predstavljala veliku radost (pa pobogu...organizovao sam je u svojoj kući bar 3 puta, a posle toga sa Danicom "Lavirint" tri puta). Kada već spomenuh Lavirint...eh....ljudi šalju pisma, raspituju se...hoće li biti ove godine :) Čuo sam da Exit pomaže gradu organizaciju nove godine, biće disco stage, hard rock stage....zvuči poznato? :-) Čuo sam i da dovode Neđu Kostića....o bože...vrati radikale :) Nedostaje mi užasno organizacija te nove godine...moram priznati da mi je to bio najveće uzbuđenje (i gubljenje živaca) i posao koji sam najviše voleo da radim. Da sam samo znao da će se karte rasprodati, ceo posao bi bio čist užitak...ovako su se malo gubile godine života u živcima...ali šta ćeš i to je deo posla. Nadam se jednog dana povratak tako nečemu...možda čak i ovde u USA.
Sinoć je ovde bilo badnje veče i mi smo pekli proju, pili eggnog i gledali Batman-The Dark Knight na Blue Ray. Film je fantastičan, a naravno odmah su se i prepoznali poznati delovi Čikaga...hehehe...Čikago je Ghotam City :) Posle sam gledao i kako je snimano i lokacije...onaj deo gde stalno jure ispod metroa (bruce se tu spuca sa lambordžinijem da bi zaštitio onog lika što hoće da otkrije batmanov identitet)...e taj voz što jurca iznad...to je braon linija kojom idem na posao i redovno prolazim tuda :) Tačnije, danicina bivša firma je pola bloka odatle :) .
Danas smo pravili neko fino kinesko jelo i tako...uživamo. Kada sam već pomenuo filmove, interesantno je da se u Čikagu najviše reklamiraju filmovi koji su ovde snimani :)
U subotu bi trebali da idemo do prijatelja u predgradja...otići ćemo usput do IKEA, a i malo da vidimo one kućice u predgradjima kako su okićene...kaže Dejan da su kao iz filmova.
Umalo da zaboravim, raditi ovde kao radnik u nekoj od trgovina pred božić mora da je prava noćna mora. Znači u svim radnjama se stalno vrte božićne pesme po ceo dan....da poludiš....i to još od početka decembra.
Probleme sa internetom još imam....ako neko hoće (ima živaca i volje) može da pročita moje jadikovanje na forumu ovde
Jao...pa ja nisam pričao o temperaturama....ufff..baš se toga dosta izdešavalo. Ovo je najhladniji decembar u Čikagu u zadnjih 20 godina. Di baš nas potrefio....ako išta....sada znam kako je najgore...a i to nije tako strašno. Temperature su ovih dana padale i do -21. Kada se to kobinuje sa vetrom koji duva...dobije se situacija da ako hodaš suprotno od vetra, suze u očima počinju da se lede. Brada mi se smrzne za par sekundi. Jednom sam zaboravio rukavice kada sam išao na ručak. Nisam se baš dobro sporazumeo sa kolegama da zapravo nosimo hranu da jedemo u firmi. Tako sam ja izašao napolje sa hladnim pićem u rukama u ala McDonalds pakovanju....ruka je počela da se ledi nakon 5 metara....nakon 15 nokti su počeli da plave i da boli....užas....morao sam da bacim piće...jedva stigoh do firme...na svu sreću nije daleko. To je bila lekcija za ubuduće :) Snega naravno ima...baš je preključe bila mećava. Ulice se relativno čiste. Vozačima je lako, nama pešacima je malo problem. U centru čiste i trotoar ko svet, ali ima mesta gde propuste. Onda se dešava da imaš dubok smrznut sneg na -18 i jednu liniju kojom možeš da ideš....nogu pred nogu, ko na žici...i to sve džombe...lako se da slomiti noga ako se malo zateturaš. Još veći problem su prelazi, jer onaj debil sa grtalicom očisti put i nabaca sneg sastrane...onda taj sneg ostane na pešačkom...pa krene da se topi, pa ledi...grozno je tih 2-3 metra. Velik je problem i kada se ulazi u bus, jer kreten sa grtalicom i stanice zatrpa. Kad god to vidim, setim se onog vica bosanca u kanadi (otud i koristim reč grtalica :)). Naravno, vozač izađe tada u susret i "klekne" sa busem...da...ovde bus može da kleklne :) Zapravo spusti se na predlji desni točak, da olakša starijim ljudima da uđu (ili meni sa kolicima iz šopinga). Takođe postoji i rampa na izvlačenje za invalide. To ima svaki bus. Busevi su im stvarno preterani što se toga tiče. Sada ću valjda za raspust imati vremena pa jedan blog i o tehnologiji da pričam.
Imali smo probleme sa grejanje i prozorima (nisu dihtovali dobro). Postoji i slika kako nam se fino iznutra zaledilo...možete je ovde pogledati. Jedan dan nam je pala temperatura u stanu na 13 stepeni. Drugi put ću o grejalici pričati...to je posebna tema...ionako je ovaj blog već predugačak.

Nego...

Porodica Novaković vam svima želi Srećan Božić i Novogodišnje praznike. Da u novoj 2009-oj ostvarite sve svoje želje i snove.

Nastavite da čitate naš blog...i šaljite komentare. Jer kao što vi nas pratite i očekujete novi post, tako i mi pratimo ovaj blog i očekujemo komentare....to nam dođe kao neki feedback od vas.
Hvala vam još jednom svima koji nas redovno pratite....jer ovaj blog nam puno znači kao kontakt sa vama.
Do idućeg posta...

90210 & Neshvill :)

2008-12-18T17:48:00.000-08:00

Za sve one koji se ne sećaju to je Beverly Hills :D. Za vikend sam imala jedno divno opuštanje sa Žanom i Zokijem, naravno sa sve nabadalicama domaćom pitom i pidžama party.... Žana me je pozvala da prespavam kod njih za vikend ali je tu nastao samo jedan mali problem nismo spavali nikako. Žana i ja smo ćaskale celu noć uz jako dobro Jamajkansko pivo Red Tape .. podseća na ova naša, a flaša podseća užasno na one od mukodina. Zoki nam je ujutro, kao pravi domaćin, napravio kajganu i ondak je usledilo razgledanje Hollywoda. Bulevar zvezda, Rodeo dr, Beverly dr, za sve one ne upućene glavno stecište svih koji kupuju užasno užasno skupe stvarčice i gde je između ostalog sniman i pretty woman. Slike slede ovde :D Ovom prilikom pride treba da se zahvalim Zani i Zokiju na njihovom divnom tushu koji se moze koristiti kao oni iz Srbije regularno, ljudi moji koji je to osecaj kada se mozes istusirati ko svet.
Još malo sreće i radosti :D Stigla sam čak da pogledam i 3rd. Str. to je jedno prelepo šetalište u Santa Monici, obično bendovi tu sviraju po ulici i prelelpo izgleda ali pošto sam išla direkt iz kancelarije nisam ponela foto aparat nažalost da uslikam fontane u obliku dinosaurusa i sve stvarčice koje su intresting. Povrh svega bili smo u Aple pane-u to je hamburgerija sa najboljim hamburgerima u kraju koji se prave po istoj recepturi kao i davne 1918.
Tek predzadnji dan boravka u safari inn-u sam saznala da je gomila poznatih filmova snimana upravo ovde
Fast fwd. Petak jutro pripreme... poletanje... LA-Denver-Neshvill
Neshvill ... srce i dusa coutry muzike. Jooj loodog li grada. Naravno da je u neshvill-u dozvoljeno da se pusi u skoro svim barovima, .... Josh su im loodje devojke... upoznala sam jedno 3 ribe isto vece... kada smo sleteli... Svi su loodi za muzikom, stilom zivota i za duhom koji nosi ovaj grad. Nekako se oseti da ovo mesto ima josh uvek dushu... i da ljudi ovde misle srcem a ne glavom :). Subota... konferencija o tome kako biti uspesan i bogat u ovom poslu sve zajedno sa vecerom uvece ...
Nedelja... spremanje i polazak kuci... Home sweet home Kako mi je milo i drago bilo da se vradim... konacno sam skontala da mi je ovo kuca... to je jako cudan osecaj... sve nesto imam utisak kao da sam nesto privremeno ovde kada na kraju cove skonta da mu je ovo stvarno prava kuca... cudan je nacin na koji mozak procesira ovaj tip informacija.
Na kraju danas sam dala otkaz i trazim ponovo posao. Bilo je jedno lepo iskustvo i putovanje i svasta nesto ali nije bilo novaca... tako da trazimo nesto novo.

E sada na kraju evo slika ko svet
Ovde, OVDE i ovde

A sada malo...tehnjika

2008-12-09T20:31:00.000-08:00

Prodje više od nedelju dana da ništa nisam napisao...šta ćeš...taki je život, nije da nemam vremena da pišem, nego se jednostavno nije mnogo toga izdešavalo. Naravno, probao sam dosta nove klope, ali me već sramota da blogujem o hrani :-) Ljudi će pomisliti da se u Americi samo jede. Šta ćeš kada sam laloš i voledem da probavam svašta novo od hrane. U petak su me kolege sa posla odveli u kinesku četvrt na dim sum. Kineska četvrt izgleda impresivno (idući put ću napraviti fotografije, sada je aparat kod Danice u LA-u). Interesantno je da se odmah pored kineske četvrti nalaze opet neki projekti (ghetto), tako da je mix crnaca i kineza dosta zanimljiv na ovom mestu :) Inače, ovo je bio moj prvi izlet u južni deo Čikaga. Taj dan je temperatura bila -14...brrr....i duvao je neki vetar...čoveče, oči ti se mrznu, a obraze ni ne osetiš...ljudi idu ko nindže umotani :) Generalno, meni se to više sviđa nego trenutno kako je....danas otoplilo, pa ceo dan kiša, pa uveče na to sneg, pa bljuzga. Sada je fino napadao (mada snega nikad dosta), samo još da ne raste temperatura neko vreme i divota. Ako išta mrzim od vremena, to je onda kiša. U subotu sam bio da posetim linux user group grada Čikaga. Svoje utiske sam opisao na listi uprave LUGoNS-a, ali sam odlučio da pismo (malo izmenjeno) kopiram ovde na kraju bloga. Osim toga, red bi bio malo i o tehnjici da pričam :)...ipak sam ja programer. U pismu sam više opisivao moj utisak o njihovim studentima informatike i moje mišljenje o našem obrazovanju, tako da mi nemojte zameriti što je i koja psovka uletela, jednostavno nisam mogao da se suzdržim.
Elem....danas nam je zbog korupcije uhapšen guverner Ilinoisa, gosn Blagojević.....bez reči... ustvari, imam reči, ali ih ovde ne prenosim, jer bi zvučalo ovako "Gde ja od cele amerike dođoh baš u psovka državu u kojoj je naš psovka psovka psovka političar guvnerner psovka psovka psovka psovka..." :-). Takođe, iako sam rekao sebi da neću da se nerviram oko problema u Srbiji, jer imam dovoljno svojih ovde, nisam mogao da izdržim kada sam čuo da Novi Sad više nema nijedan bioskop. To je stvarno strašno, ali dalo se očekivati. I, naravno, nisu krivi ni divx ni dvd format, niti ceo svet zbog toga....krivi su ljudi koji su zvezda film vodili i niko više osim njih. Toliko je imbecilna situacija sa tim zvezda filmom da ne želim reči ovde trošiti...ne isplati se.
Uveli smo novi internet, pošto ovo što imamo (što je uračunato u rentu)....pa recimo da verujem da ni u avganistanu ne postoji tako loš provajder. Prevarili su me za to najstrašnije (mogu samo na web da idem i to je to....sve ostalo je blokirano)....ali vratiću im milo za drago, samo da nabacim stalni računar, ima da skidam linux dvd-ove svih distribucija po ceo dan...da im zagušujem protok. U svakom slučaju, sutra mi kreće 6 MBita od AT&T-a....dsl modem/wifi router je već kod mene. Nisam nikada pisao o tehnologiji ovde...jedan od idućih blogova moram posvetiti tome.
A sada sledi pismo (i još jednom se izvinjavam na psovkama):

Juce sam bio na sastanku Chicago lug-a, pa rekoh da prenesem svoje utiske :-)
Prvo smo imali predavanja od 15h, a posle smo otisli u jednu kafanu, pa drugu kafanu :-)
Oni nemaju svoje prostorije, nego predavanja drze na institutu za umetnost. Broj clanova lug-a je kao nas (ako ne i manji)...a ako pri tom uporedis da chicago ima stanovnika koliko i nasa drzava...onda smo mi dobri :-)
Jedina razlika je sto su ovde svi clanovi geekovi....ili admini ili programeri (uglavnom studenti, ali ima i ljudi od 50 godina). Sva predavanja su iskljucivo strucna i ne jebu zivu silu :-) Moguce da im je zato i broj clanova tako mali.
U svakom slucaju, likovi su krajnje interesantni. Svi imaju neke otkacene frizove i izgledaju ko neki hakeri iz filmova. Predavanja su bila vise nego interesantna. Ono sto je dobro je da se sva predavanja snimaju i kasnije kace na web (http://chiglug.blip.tv/posts?view=archive&nsfw=dc) ...mislim da bi bilo jako dobro da pogledate neka od njih jer su zanimljiva (pogotovo jedno koje je juce bilo, ali jos nije okaceno). Imali smo tri predavanja (od toga 2 su drzali clanovi, a jedno gost). Prvo je bilo vezano za web development i neki novi cool framework (nitrogen) koji koristi neki jezik iz 89-e (erlang) koji je napravljen u ericsson-u (ovi moji sa posla znaju taj jezik). Cilj je naravno praviti web aplikacije bez gnjavljenja sa html-om i java scriptom. Drugo predavanje je bilo vezano za cross-site scripting (XSS) i odbrana od napada (tu je neki lik sa faksa prikazivao svoj rad koji je bio da izmene konqueror browser i naprave zastitu za XSS...to oni rade na faksu ovde :)). Generalno, nijedan od tih likova nije web developer, sto je bilo interesantno jer su o tome drzali radionicu :). E sad...poslednje predavanje je drzao gost, covek koji 20 godina radi kao admin. Ovde se to zove IT guy :) Imas sistem admina, network admina i storage admina....a ako je to jedna osoba onda je to IT guy (bar sam ja tako shvatio...ili je network admin IT guy). U svakom slucaju, covek danas radi za jednu firmu i posao mu je da kao konsultant pomaze u projektovanju data centra velicine 4000 servera i vece :-) Trenutno radi sa apple-om, hp-om, ibm-om i cisco-om. Kaze da radi kao konsultant jer ima 3 dece i ne moze vise 70-75 sati nedeljno da radi. Ovde se admini inace ubijaju od posla, od toga deo provode radeci, deo eksperimentisu (ali imaju i opremu za to, pa ko ne bi toliko visio u labu). Ovo predavanja obavezno pogledajte, jako je zanimljivo jer covek opisuje bukvalno kako projektovati velike sisteme...od rasporeda ormara, do nacina povezivanja kablova itd. Takodje je dosta pricao o cloud computing-u. Inace lik je poceo da radi sa 19 na univerzitetu, bio je next step admin :) Ovde je next step bio dosta rasprostranjen, jer i ovi moji sa posla ga stalno pominju. Neverovatno je koliko neki raritet kod nas je ovde cesta pojava i kako debilno zvuci kada ja kazem da mi imamo jedan next step sparc V box u labu....kao ono...cool :-) ko da sam mu rekao da imamo 386 sa msdos-om u labu :) A kod nas to egzotika.
Isto tako sam video koliko mi pojma nemamo, nazalost. Nismo mi glupi, nego nam je obrazovanje golo govno....ali bukvalno golo govno. Njihov drzavni faks ovde je daaaaleko ispred nekog naseg pmf-a ili ftn-a. Stvari koje oni tamo rade (i opremu koju koriste), prosto neverovatno. O adminima da ne govorim (ajd programer mozes postati od kuce, samo ti komp treba)...jednostavno ovi ljudi za ucenje koirste opremu kakvu nasa drzava ne poseduje (ili ih ima u nekim firmama 1 komad u produkciji...najo igranje). Jednostavno, nema ni od koga da ucis kod nas. Za admine je ovde raj doci definitivno.....ma dodje mi da se prekvalifikujem :)
Naravno, poznavanje cisco je ovde "is a must" i to cak i na faksu radis, tako da...ko sto rekoh...mi smo za ove losi. I onda kada se setim 80% nasih studenata koji zavrse faks i ne znaju komp da upale kada mi budu sve ponosni "ja imam fakultet"...ma imas ti bre p***u materinu. Ili jos bolje kada mi kod nas kazu kako je americko obrazovanje "lose" i kako su u americi svi "glupi" i kako nas covek kada dodje u usa....u covece...on napravi ludilo...svi se oduseve. Oduseve se mozda jer si 100 u glavu za one iz indije. Naravno, opste obrazovanje po pitanju geografije i istorije je sranje, ali zato znas jako dobro da radis svoj posao....sto je po meni bitnije. Kada sam im rekao kako biflacimo napamet 300 teorema i dokaza za jedan ispit (tacnije pola)....gledali su me kao kretena....ono...koji k***c to radite? Toga ovde nema....oni ovde to vreme provedu na nekom projektu. I sto je najgore sa 22 umeju da drze prezentacije bez mucanja i sranja...a mi prvu tek na diplomskom drzimo u zivotu.
Morao sam da se izjadam, jer se ovde malo osecam jadan....
Najzalije od svega mi je sto nisam imao priliku da ovde studiram ili sto nisam dosao ranije u USA.

Veliki pozdrav iz Chicaga.
Nikola.

PS> Inace kada smo presli u pub, najo prica o linuxu i sl...fudbal, neki gledaju evropski, neki americki....jebote, ovde i najjaci geekovi ne mogu bez fudbala....pa ne mogu da verujem. Mrzim sport, osnovacu drustvo ljudi koji mrze da gledaju sport.

LA confidential

2008-12-07T09:51:00.000-08:00

Kao što svi već uveliko znaju ja sam već nekoliko dana u Los Angeles-u, radim od jutra do prekosutra. Nikako da se nakačim na neki normalan net i postujem ko svet :/ stoga evo kako je sve krenulo:

Novembar 30.

Evo jednog bloga iz aviona, znam da neće biti objavljen odma ali da dan neku retrospektivu na jučerašnji za mene strašno stresan dan. Kada padneš u kandže robovlasničkog (kapitalističkog) sistema postoje razne opsanosti koji se moraš čuvati. Moja brzopletost me je dovela do toga da se zaposlim za firmu koja blago rečeno izrabljuje ljude, rade po ceo dan za procenat koji nekada možda i ne dođe. Teško mi je trenutno jer smo planirali da ćemo stati na noge sa mojom platom barem nekako, kad ono zajeb žešći. Nema nikakve minimalne plate već samo procenat koji je za moje prve dve nedelje bio $60. Definitivno menjam firmu, ovakav nesporazum i zajeb u životu nisam doživela, ali čovek se uči dok je živ. Sada sam još dve nedelje u ovoj firmi, celu noć sam se razmišljala šta i kako da radim. Imam taj put u LA, ali sa druge strane nemam razloge zašto da ostanem u ovoj firmi jer su me tako zajebali. Za ove dve nedelje odlučila sam da tražim drugi posao i šaljem biografije, a da potom ako ništa ne uspe od toga lepo odem u neki od lokalnih butika ili prodavnica i zaposlim se tamo, jer mi je ovo bio najlošiji potez u životu. Trenutno mogu da iskoristim što god je moguće više od ovog puta, moram da napravim što god je više moguće prodaja, da bi mogla da ispoštujem barem malo onaj tv koji smo uzeli i sony playstation 3.
Sada mi samo ostaje da uživam u pogledu iz aviona još nekoliko sati dok ne stignemo i da se u potpunosti posvetim poslu da bi mogla da imam što veći profit (kao da do sada to nisam radila, samo mi nekako nije išlo za rukom). Negde na pola puta polako shvatam opasnosti svih zamki američkog sistema.
Naravno da sam ponela losa kojig mi je kolja doneo iz kanade, mislim da mi sada još više nedostaje. Priroda odavde iz ove perspektive izgleda preterano, prelećemo sve te ogromne pustoši, prelepe planine i sve brazde koje prate to, Možete barem malko pogledati na slikama koje sam napravila, znam da to ne može da dočara ono šta se vidi. Evo za 20 minuta slećemo i nadam se da će mi možda ova promena atmosfere dati malko više sreće sa tim prodajama.

Decembar 01.

E evo ga konačno smo tu i svesni toga. Sedim u bašti lokala koji nam je pored posla, pijem konačno pravi espreso u pravoj šoljici. Čoveče ne mogu da verujem konačno sam uspela da pronađem dobar espreso i da nije u nečemu plastičnom. Ovde je prelepih 25 stepeni celzijusa, a u Čikagu pada sneg. Naravno kakva firma takav i smeštaj takva i organizacija. Umesto u Holiday in-u završili smo u Hollywood in – u i to south side. Nije strašno ništa samo što nas tri delimo jednu sobu na dva kreveta, ja sam se uspela izboriti da imam svoj krevet za sebe :D. Danas imamo puno stvari da naučimo ovde se sve radi na totalno drugačiji sistem, treba se i u to sve uklopiti. Juče nismo mogli da pronađemo gde nam se nalazi smeštaj pa smo na ceremonijalni doček sa ručkom i predavanja došli direkt sa aerodroma. Sinoćke sam bila kod Žane i Zokija na rođendanskoj žurci :D. Malo toplog dočeka nikada nije na odmet naročito kada je sa hajnekenom :D.

Decembar 04.
Nema puno sreće nas u grupi niko nije uspeo u toku jednog dana da napravi više od jedne prodaje, svi su nesto skenjani jbg nema para :(.
Nadam se da će se danas nešto promeniti kada krenemo jer "No one say no on friday". Svu su nešto pokunjeni, ne znamo sa ovim ljudima, kanda su malko retardirani. Kao iz onog filma dude where is my car. Dude! Sweet! mislim ko da pričaš sa nečim što nema veze sa vezom moraš em sporo da pričaš i da objašnjavaš sve kao detetu. Jbg takva je situacija, svi su nešto letargični po ovom vremenu. Jedina stvar koja me ovde jako plaši su novogodišnji ukrasi i džingl bels bez snega, kao iz nekog lošeg horor filma.

Došla je subota, Žana i Zoki su me pokupili posle posla i provozali smo se po Sunset bulevaru Mulolland dr. i Beverly hillsu. Za početak evo nekoliko slika iz aviona i sa prethodnog okupljanja ovde

Kume, ja imam veći...

2008-11-30T08:56:00.000-08:00

...televizor naravno :-)
Inače to je ovde prosečan :-(

Evo konačno mene sa svim obećanim slikama i sl. Ovog puta smo se malčice ponovili. Svake godine u petak nakon dana zahvalnosti, određene radnje se otvaraju u 5 ujutru i taj dan imaju gomilu stvari na veeelikom popustu (dok traju zalihe). U Americi se taj petak zove black friday (verovatno zato što rikneš čekajući u redu) i on započinje božićnu rasprodaju. Ljudi se ispred prodavnica okupljaju već oko 23h prethodnog dana i čekićaju do jutra. Neki ponesu šatore i sl. Takođe tog dana su sve prodavnice ukrašene za božić (i očigledno puštaju samo božićne pesme unutra). Iako nismo planirali neki šoping, prethodnog dana smo se preračunali i shvatili da smo povratili novac koji smo do sada trošili ovde (a Danicina plata još nije ni stigla) i da bi mogli da se počastimo. Od svih tih prodavnica koje prave rasprodaju, BestBuy (poznata prodavnica tehničke robe) nam se nalazi jako blizu. Nije nam padalo na pamet da čekamo u redu toliko dugo (a ja nisam ni mogao od posla), nego...ako ima...ima. I tako ti Danica se prošeta negde oko 8h i naiđe na zadnji TV koji smo hteli u zalihama :) U svakom slučaju, pazarili smo 40 inch (100 cm) LCD TV Samsung 1080p, predivnu žensku torbu za laptop i Sony plastation 3 (i HDMI kablove naravno) :-)
Jooooj....kakvo ludilo. Uz sony smo dobili i blue ray film Casino Royale....čoveče kako to izgleda. Ovde inače imaju i HD kanale preko antene, a cela država se u februaru prebacuje na digitalnu TV (analogna se kompletno ukida). Krevet nismo pazarili jer smo odlučili da to uradimo 15 dec, kada se oporavimo od ovog i kada Danica dodje iz LA-a. Ko veli...ovo je sada na popustu. Sve mi je to delovalo nekako nerealno, otišao u radnju i pazario...bez kredita, bez ičega...i ono kao...za 2 nedelje ćemo se oporaviti :) Ja ovakve stvari samo impulsivno mogu uraditi, suviše mi ovo nerealno bilo....nisam se dovoljno namučio. Naučio sam da se uvek moram toliko namučiti oko ovakvih stvari, da mi prosto...presednu. Danica je pokušala da mi objasni da to ne mora uvek tako biti i da mi se mogu lepe stvari dešavati bez mučenja....ali, nažalost...bio sam u pravu.
Danica je sutra dan saznala da ona nema platu u firmi (kako je mislila), nego samo procenat...i da je za ovaj mesec zaradila....daleko ispod federalnog minimuma....recimo da prosjak ovde više zaradi. Ono što je ona mislila da joj je plata, je ono što se od nje očekuje da proda.
Tako to biva kada se previše sniva...
Mnogo je rasprave usledilo posle toga da li da ide u LA ili ne. Na kraju smo ipak odlučili da ode i vidi to (makar je džabe put dobila od firme), ali kada se vrati ako nema "očekivanu" prodaju...pravac wallgreen, wallmart...šta god. Može bilo koji posao, jedini uslov je da nema reči "marketing", "executive", "manager" i "accountain" u sebi. Trebaju nam pare, ne titule i mudroserstva. Kada se zarade pare, onda možemo eksperimentisati...sada je ovako. Generalno, shvatio sam da ovde ropstvo je i dalje legalno, jedino nije više ograničeno samo na crnce i ne uključuje više da roba moraš makar da hraniš (jer ovo što je ona zaradila, nebi samo nju uspelo da prehrani duže od 2 nedelje...a di je sve ostalo). Generalno, koliko sam ljut na one prevarante od njenih šefova, toliko sam ljut i na nju što je pustila da joj drugi tumače ugovor, što se nije dovoljno udubila u njega i što je govorila stvari sa sigurnošću, za koje nije sigurna. Ali je bar jedna stvar naučena iz ovog. Jednog dana kada budemo imali para, možemo otvoriti firmu i ne plaćati radnike. Raditi isto što i ovaj njen gazda. Očigledno je ovde reč "federalni minimum" nešto sa čime s opropštenjem ne možeš ni dupe obrisati. Generalno, za ovakav posao su ti male šanse kada stigneš, jer te šalju u krajeve gde ti treba specijalna dozvola da uđeš, gde kuće koštaju preko 1 milion dolara i gde ljudi zovu policiju kada vide crnca (nekog lika iz njihove ekipe). Teško ćeš tim fašistima nešto prodati sa stranim akcentom. Možeš verovatno, ali se moraš mnogo truditi. Da ne kažem da je imala dosta prodaja ljudima koji nisu uspeli da prođu proveru kreditne istorije (a žive u takvom kraju)....pa samim tim i prodaja nije bila validna. Treba za taj posao dosta i sreće. Ne želim dalje da ulazim u to....nadam se da će se Danica lepo provesti u LA i da će uspeti neke parice da zaradi. Spavaćemo i dalje na "govancetu" (tako nam se zove futon) ... još ko za koliko, ali šta je tu je. Imaćemo makar ovaj TV i zabavu za zimu....a sada malo štednja. Stvar nije kritična (ako se zadrži na ovome), ali će krevet morati da sačeka.
Ko zna, možda joj malo sada i krene nakon ovoga (dobije malo jači stimulans da ljudima proda to šta već prodaje). Na sve to su nas zvali iz elektro distribucije...pošto nemamo kreditnu istoriju, moramo dodatnih 140$ depozita ostaviti.... :-(
Sinoć smo imali goste. Bili su nam Miloš, Dejan i njihove lepše polovine u poseti. Pravio sam proju sa sirom. Bilo nam je jako lepo....ovakve stvari nam ovde baš fale i mnogo prija kada se ovako skupimo i izdivanimo.
A sada, obećane sličice:
Slike sa festival of lights (parada koja ide i pali božićna svetla po Mičigen aveniji (Magnificent Mile)) su ovde.
Slike sa thanksgivig, zajedno sa slikama naše kupovine su ovde

Nažalost....sada vidim da slike iz ottawa-e još fale...nisam još stigao da ih prebacim (čitaj: zaboravio sam)...tako da će to biti u sledećem blogu, zajedno sa slikama od sinoć koje su još u aparatu sa Dašom sada negde već u LA-a.

Kada kreneš da živiš ozbiljno u Americi

2008-11-28T16:01:00.000-08:00

U podnaslovu svakodnevni život dvoje zaposlenih ljudi u teškom kapitalizmu.

Kalup polako kreće da se oblikuje prema nama, tj. mi prema kalupu. Huh baš dugo nismo blogovali. Da krenem od događaja koji obeležavaju prethodne nedelje. Bila sam po prvi put na kuglanju. Da baš onako kao iz filmova šurnaes traka za kuglanje, iznajmljene patike i jeftine cene oko 5 dolara po osobi za sat vremena. Kada sam kolegama iz kancelarije objasnila da u zivotu nisam kuglala, zaprepašćeno su me gledali kao da sam, ne iz drugog dela zemljine kugle, već iz drugog dela svemira. U pravom američkom duhu nije potrebna neka posebna kondicja za ovaj sport, već samo tehnika. Smisao nije čak ni u igri već u aktivnostima koje prate ovakav tip okupljanja, ispijanje piva u velikim količinama i grickanje pilećih krilaca. Glavni deo večeri je naravno granny bowling, specijalna tehnika kuglanja koja zahteva da se kugla podigne sa puno uzdisaja i baci sa obe ruke i mučeničkom facom. Kada osoba koristeći ovu tehniku pogodi sve kegle ceo tim tapše grenny po dupetu u znak odobravanja. Fotografija sa ovog okupljanja (team night) nažalost nemam, jer je foto aparat za to doba bio kod Nikole u Kanadi.
Nisam mogla da dočekam da se Nikola vrati iz Kanade... doneo mi je svašta lepoga :D od javorovog sirupa pravog kanadskog preko raznoraznih zimskih čajeva i djakonija do malog preslatkog krpenog Los-a koji mi je trenutno najbolji drugar. Tih dve nedelje što smo bili razdvojeni mi je užasno teško palo. Nisam ni sanjala da cemo biti dve nedelje razdvojeni, potom tako kratko zajedno i onda ponovo dve nedelje odvojeni. Nekako ono čega sam se najviše bojala pri dolasku ovamo je bilo da ćemo se non stop razdvajati zbog posla se polako i obistinilo.
Evo treba da krenem da se pakujem u nedelju, ranom zorom, putujem za Los Anđeles - (nag)radno putovanje sa firmom na dve nedelje, a posle toga nastavljam direktno dva dana u Nešvil na kongres.
Imamo još dobrih vesti. Stigao nam je konačno zeleni karton, ta prelepa kartica sa hologramima na sve strane i malom koverticom koja služi za čuvanje iste jao sreće i radosti. Neverovatno, ali su nam oboma izdali zelene karte do 2018. godine, od svih ljudi do sada smo čuli da obično nosiocu zelene karte izdaju na deset godina, a supružniku na dve godine i posle dve godine produže na još deset. Izvadili smo konačno i naše non drives ID, ili ti Lične karte. Otišli smo da otvorimo i združeni žiro račun, i da konačno gradimo našu kreditnu istoriju. Čoveku ovde u proseku treba 7 godina da bi izgradio dobru kreditnu istoriju. Ovo je izuzetno bitno jer bez kreditne istorije čovek ovde ne postoji, ne može gomilu stvari i povlastica da dobije i jednostavno nije čovek.
Svake srede kao što sam već rekla imamo veče kada se svi iz firme družimo i obično oni koji mogu dovedu svoje bolje polovine na ta druženja. Ovu sredu ja sam dovela Nikolu :D, nije mi jasno zašto, ali svi su imali neku neobjašnjivu potrebu da Nikoli objasne zašto mene cene kao osobu i šta im se to sviđa od mojih osobina. Da li je to neki način iskazivanja kurtoazije ili čega nije mi jasno, i svi su naravno nasmešeni odmah i sve po redu, nisu to oni o kojima smo ranije pričali fake smajlovi ali... nešto mi tu nije štimalo.
Juče smo proslavili Thanksgiving sa mojim kolegama sa posla. Oni su rešili da prave Dan zahvalnosti za sve "bezkućnike". Ovaj praznik ima za svrhu besomučno prežderavanje u nekoliko tura sa pauzama za dremku i poneki film.
Na meniju za ovaj praznik kod Tori i Brajana uz pomoć glavne kuvarice Boni su bili za
-Predjela: ranorazni egzotični sirevi sa pršutom i kobasicom urolanom u biber uz dodatak voća i krekera, čips i umak od pavlake i belog luka
-Glavno jelo: ćurka pečena sa glazurom od putera i jabuka
-Prilozi: Slatki krompir zapečen sa suvim grožđem, salata od boranije sa slaninom i maslinama, krompir pire klasičan, i salata od ananasa i svašta nečega (ne mogu više ni tačno da se setim kako se zove) sve služeno sa mesom, umaka od ćurećeg pečenja sa šećerom zakuvan da se zgusne i nadev od ćurke (koji se sastojao od govile različitog voća i povrća).
-Dezert: Naravno pita od bundeve.
Glavno jelo i prilozi znam da zvuče nekako slatkasti, ali su svi jako dobro iskombinovani i skopljeni u preteranu kombinaciju ukusa. Moram priznati da do sada nisam imala priliku da uživam u toliko različitim ukusima sa toliko kontrasta. Moram im se svima ovom prilikom zahvaliti bez obzira na to što ovo ne mogu da pročitaju. Celokupan užitak upotpunili su i preslatki kućni ljubimci dva boksera koji se ponašaju kao dva deteta i moraju da pozdrave svakog gosta sa skakanjem i ljubljenjem po celom licu. Nešto sam se sada puno raspisala, nije ni čudo kada tako dugo nisam pisala. Slike možete pogledati u sledecem blogu.

Back to Šikago

2008-11-22T09:36:00.000-08:00

Eve mene nazad u USA. Pre nego što večeras odemo na festival Magnificent Mile gde će biti milion svetiljki, rock koncerti i na kraju vatromet, rekoh da malo i ja sumiram utiske svojih prvih mesec dana ovde, a i utiske iz Kanade. Mnogo vas me pitalo kakvi su ovde izlasci i sl. Pa recimo da je to karika koja nedostaje. Ne želim da preaudiciram, jer nisam bio noćnim klubovima, diskotekama i sl...ali ovo gde smo do sada bili nam se nije baš nešto preterano svidelo. Naravno, mnogo toga zavisi i od društva, a mi u većini slučajeva izlazimo sami. Kao prvo, svaki pub u kojem smo bili (osim jednog-dva u Otavi, ali to nije Čikago) se svodi na isto. Gomila 500 inči plazma turbo mega giga TV-a okolo celog bara (pokrivanje 360 stepeni). Osim u WC-u, ne postoji mogućnost da sediš bilo gde u baru, a da ti tv ne zauzima 80% vidika. Na tim televizorima je naravno njihov fudbal (u Kanadi je hokej). Sezona traje 365 dana u godini (ako nije fudbal, biće bejzbol, ako nije to...biće hokej). Utakmice prate svi...mlado, staro, muško, žensko....svi (osim nas koji smo tek stigli vamo). Prosto ne mogu da verujem da je filmska industrija nastala u Americi, čovek bi očekivao da je to ovde najpopularnija stvar...ali nije...daleko je ispod fudbala i bejzbola. Ja nažalost spadam u one koji su i u Novom Sadu čudaci...jednostavno ne pratim ni fudbal, ni košarku, ni tenis, ni odbojku, ni vaterpolo...ama ništa od toga...lično smatram bilo kakvu vrstu zabave (igranje video igre, čitanje knjige, gledanje filma, programiranje, akovanje linuxa, surfovanje webom, odlazak na koncert/pozorište/opera/balet, odlazak u kupovinu namirnica, bacanje đubreta, kuvanje, pranje, čišćenje snega, pisanje ovog bloga, instaliranje windowsa, podešavanje dial-up modema, čitanje udžbenika iz sociologije, kartanje, igranje čoveče ne ljuti se i ostalih ne/društvenih igara (uključujući i FRP) itd.) daaaaleko zabavnijom od gledanja bilo kakvog sporta (da ne pomenem i to koliko je zabavnije provesti to vreme igrajući taj sport, nego gledajući ga). Naravno, kada ovo amerima pomenem oni demantuju i kažu da nisu svi barovi takvi, samo irski pub-ovi. Onda ja pitam da li ima Irski Pub negde sa Irskom muzikom umesto velikih crnja koji našminkani trče za nekom loptom i skaču jedan na drugog usput....e to ne umeju da mi kažu, jer ih to ne interesuje. Onda ih naravno pitam da mi navedu neki pub....i dobijem uvek 2-3 ista imena u Čikagu, poprilično udaljena od mene i za njih mi uglavnom trebaju kola. A čak i da odem to je bluez i jazz za kojim baš i nisam nešto oduševljen. Inače, muzika u ovim NFL/Irskim pubovima je stvarno super...jedini je problem što niko ne obraća pažnju na to....to je sporedna stvar. Do sada smo prošli bar 20 pubova u okolini (negde ušli, negde samo videli spolja situaciju) i svi do jednog su bili kakve sam opisao...samo je jedan u malo manjoj meri takav. Deluje mi da jedan blizu nas možda nije takav...ali još nismo imali vremena da ga istestiramo :)
Sve se nadam da smo u nekom pogrešnom kraju gde su mladi japiji kod kojih je NFL popularan i da negde drugde ima dobrih mesta za izlazak. Danica ima malo više sreće od mene, pa joj je ekipa na poslu dosta mlada i vole da izlaze zajedno...pa ćemo i to videti. Cilj je naći što više društva. Još jedna stvar koju sam slušao u Srbiji je da ameri vole da se odvaljuju od alkohola...e pa ovako...ja još nijednog pijanog amera video nisam. Ama baš nijednog. Nadvuanog jesam, ali pijanog...najo. Video sam ih u Kanadi, ali tamo sam video i preteranu rock svirku, ali u Chicago...najo. Još jedna stvar je da ne treba zaboraviti da smo ostavili pušenje kada smo stigli ovde....pa nekako i sam izlazak je lošiji...uvek ti fali nešto...verovatno bi mi i u srbiji bez cigare izlazak bio bar upola lošiji.
E sada...utisci iz Kanade. Iako dosta stvari deluje isto....po meni ipak postoji velika razlika između Kanađana i USA...ali to može biti i samo subjektivno mišljenje, bazirano na mom iskustvu, ne želim ovde da donosim neke zaključke bez dovoljno podataka. Jednostavno, meni deluje da su kanađani za nijansu "prljaviji". To bi se moglo prevesti i kao "opušteniji" ili "jednostavniji" ili kako god. Takođe mi se svidelo činjenica da je emigracija kod njih deo neke njihove kulture. Kod njih je emigranti čine većinu populacije i to im spada u neki ponos...svi su došli od nekud. Samim tim i restorani neke nacionalne kuhinje deluju mnogo više kao da si baš u toj državi (uključujući i higijenu :)), u Čikagu su mi svi malo amerikanizovani. U Kanadi su više ti restorani pravljeni za ljude te nacije da jedu tu (ako je kineski, pun je kineza i svi pričaju kineski :)). Naravno, Kanađani su me vodili da mi pokažu najbolje iz svog grada i u tome su uspeli. E sada, negativna strana Kanade je....užasno veliki porezi, prohibicija alkohola i cigara...totalna. Cigare sam video da u radnjama drže u nekim limenim boksovima, jer ne smeju biti izložene (ok, više ne pušim...pa me to ni ne interesuje)....a alkohol ne može da se kupi (čak ni pivo). Verovatno postoje neke specijalne radnje za to, ali ja ih nisam video. Recimo da su samo ovo dovoljni razlozi da mi se USA više svidi :).
Što se posla tiče, tamo je ekipa sa kojom radim već mesecima...uglavnom su mladi i skroz ok. Moram priznati da je odlazak tamo bio izuzetno produktivan što se posla tiče i da mi je nekako daleko više prijalo tamo raditi, nego ovde u Čikagu. Ovde su ipak svi na drugom projektu i osećam se malo usamljeno. Neko može reći: "Bole te uvo, niko te ne kontroliše", ali nije u tome poenta. Jednostavno volim timski rad i da se sa ljudima uživo dogovaram šta i kako...a i da mogu sa nekim da podelim uspehe i padove uz pivo posle :-) Imali smo veliki uspeh ove nedelje (konačno je proizvod pušten u prodaju), pa smo u petak malo i slavili...šef naručio tonu pice i doneo 3 gajbe piva :-) Imali smo i jednu prezentaciju svega što je urađeno i šta treba da se uradi u budućnosti. Stvari deluju optimistične...ali nikada se ne zna...možda ih samo predstavljaju tako.
Na slici smo ekipa iz Otave i ja.
Pogledajte sutra-prekosutra blog ponovo...ovde cu staviti link sa još slika, sada nemam vremena.

Izlet u Montreal

2008-11-19T18:50:00.001-08:00

Još kao mali gledao sam seriju "Les Filles de Caleb" (kod nas poznatija kao Emilie) i bio oduševeljen prirodom Kanade. Inače, to je jedna od dve limunada serije koje sam u životu iz nepoznatog razloga pratio (druga je zlobnica). Iako ne uspeh da odem baš u taj kraj gde je to snimano, bio sam bar u istoj državi (Quebec iliti po naški Kvebek) i rodnom gradu glavne glumice Marine Orsini :-) Znam da ovo malo glupo zvuči, ali mi je kao klincu početkom devedesetih, kada sam pratio tu seriju, taj kraj delovao tako daleko i nedostižno. Kad god pomislim gde bih voleo najviše da živim uvek mi se na trenutak pojavi slika iz te serije, kućica koju su Ovila i Emili imali pokraj jezera u predivnoj šumi. No, eto mene u tom kraju :-) Pre polaska sam dobro proučio grad, zapisao šta sve treba videti i pregledao google earth koliko sam stigao. Jednio sam zaboravio jednu stvar....gde se nalazi autobuska stanica u Montrealu :-) I tako ti ja stigoh...negde. Šta ću...zaustavim prvu osobu "Govorite li engleski?"...najo...sve francuzi. E dođavola, gde mi je sada Vrag da malo parla :). Na kraju nađem nekog ko priča engleski i (naravno) nije iz Montreala, pa me on usmeri na vozača gradskog autobusa. Od tog momenta pa nadalje nisam mogao da verujem na kakvu sam ljubaznost ljudi naišao u Montrealu. Priđem ja vozaču koji sedi u autobusu i čita novine. Pitam ga za smernice (zna engleski malo), kaže on "Sedi, stižemo u centar za 4 min". Ja uđem, rekoh da platim...neda, kaže "mani pare, samo sedi i uživaj". Krenusmo mi, vidim ja ovaj ne staje na stanicama već samo piči. Pita on mene pitanje na koje mi nikada nije bilo teže odgovoriti "Odakle si?". Aaaa...iz Amerike, ali sam i tamo došao pre mesec dana, pa sam u Otavi na poslovnom putu, pa eto mene malo i ovde :) Krene on samnom da divani sve u 16. Odjednom stigosmo negde, on me istovari i pozdravi. Ja se zahvalim, pogledam...broj busa 515, a na stanici staju neki sasvim levi busevi. Ovaj vidim okreće i vraća se odakle smo krenuli. Čovek me lepo istaksirao gradskim autobusom....ne mogu da verujem :-) Samo sam pomislio na one vozače iz GSP-a i uporedio sa ovim...ne...nema šanse. Odem malo da tumaram po centru. Prvo sam otišao u Mcgill college aveniju. Generalno, sam centar čini par ulica koje su prepune robnih kuća...san za ljude koji vole šoping. Ispod njih se nalazi Underground city (podzemni grad). Kada uđeš u robnu kuću, ti si na 3 spratu...prvi i drugi su ispod zemlje i tu se nalazi i metro, a povezani su i sa ostalim robnim kućama, tako da čine čitav jedan grad ispod zemlje. Tu sam naišao i na neki lanac od npr. 50 restorana brze hrane...jedva se odlučih u koji da sednem. Bio bi red kada sam već ovde i da isprobam Poutine, nacionalno jelo Kvebeka. U pitanju je pomfrit preko kojeg se stavi topljeni sir i onda to sve zalije gravy sosom (sos od pečenkine masti). Ukus je kao što se da zamisliti....blagi užas. Fora je da Kanađani u ovim krajevima to obožavaju, a Poutine se u Kvebeku prodaje čak i u McDonaldsu, Burger Kingu i ostalim lancima brze hrane. Inače, Kanađani vole da stavljaju sirće na pomfrit. Tu sam video i da je u toku izložba stvari sa Titanika...valjda ću i na to stići :) Krenem ti ja dalje i naiđem na tourist biro. Tu mi je žena lepo dala mapu i iscrtala kojim putem tačno da idem i šta sve da vidim. Ufff...što volem tako. Sve može da se prepešači, nema muke sa autobusim i metroima. Krenuh onda u avanturu obilaska svega. Otišao sam u stari grad da vidim Notre Dame basilicu. Crkva je predivna. Nisam video puno čuvenih crkvi u svom životu, ali ova je stvarno da ti zastane dah. Ulaz je svega 5$ i uz to dobiješ priču o kompletnoj istoriji crkve i Montreala. Inače u ovoj crkvi se venčala i Celine Dion...čisto ako nekog interesuje :) Ovde sam prvi put zažalio što nemam neki skup foto aparat i što nisam pohađao neke časove fotografije. Definitivno stvar koju treba da uradim u životu. Ovaj mali aparat je dobar za slike iz noćnog provoda, ali za prave stvari...treba i znanje i oprema. Posle crkve sam nastavio da tumaram starim gradom. Prvo sam otišao do luke. Nažalost na ostrvo gde se nalaze eksponati sa izložbe svetskog sajma nisam mogao...daleko je. U svakom slučaju, mogli su se videti i sa luke dosta dobro. U povratku ka centru svratio sam kineski grad. Tu sam morao da probam neki bubble tea (čaj sa mehurićima). U pitanju je neka tečnost (npr. sa ukusom banane), u kojoj se nalaze neke crne bombonice (đavo će ga znati šta je). Ti onda imaš neku debelu slamku i dok uvlačiš tečnost, uvlačiš i te bombonice sa ukusom banane. Lepo je za probati, ali već nakon par gutljaja ti se smuči. Vratio sam se nazad u centar da pogledam izložbu Titanika. Nažalost, nisam smeo da slikam unutra, ali sam uspeo par snimaka (dok me nisu uhvatili) bez blica da napravim. Izložba je bila interesantna, gomila eksponata sa Titanika, prolazi se kroz priču od početka izgradnje istog, pa sve dok nije potonuo. Bilo je čak i par rekonstrukcija kabina i sl. Dosta istorijskih podataka i priče o putnicima. Na kraju izložbe možeš kupiti ugalj koji je bio na Titaniku (koji su izvadili iz mora). Nisam želeo baš da dajem pare na te stvari...nisam toliki fanatik za Titanikom. Karta za izložbu je bila 23$...nimalo jeftino. Svako je dobio kartu u obliku kakva je bila karta na Titaniku sa imenom i prezimenom nekog od stvarnih putnika. Na samom kraju obilaska Montreala, prošetao sam se ulicom St Catherine koja je poznata po 3 stvari: shoping, sex i buffet. U jednom delu je gomila butika, dok su u drugom razni kupleraji, sex prodavnice i buffet restorani (negde čak i sve to na jednom mestu, platiš striptiz i dobiješ besplatan buffet :-) ).
To je to od Montreala. Voleo bih da se jednom vratim i vidim i noćni život po kojem je Montreal takođe poznat. Taj ceo dan je vetar duvao ko sumanut i bilo je ladnoooo (bar nije bilo kiše). U utorak sam se ponovo razboleo, evo sada mi malo bolje kuc, kuc, kuc.
Već sam se uželeo kuće i jedva čekam petak da vidim moju ženicu...

Ah...umalo da zaboravim na glavnu stvar, slike iz Montreala su ovde ... uživajte :-)

Chicago - prvi mesec

2008-11-16T14:05:00.000-08:00

Kako vreme brzo leti, mesec dana sam u Chicago-u. Ovaj moj pobegao od hladnih vetrova. Možda izgleda čudno ali u Ottawi je toplije nego u Chicago-u. Da ne dužim puno za prvih mesec dana uspela sam da se zaposlim :). Radim u Green Light Marketing, firmi koja radi za AT & T B2C (Business to Costumer). Pozicija na kojoj se nalazim (Account executive) nije baš neka, ali od nekud se mora početi. Plata nije bog zna koliko velika, ali postoje lepi bonusi i lepi procenti za koje vredi raditi. Što pre uspem da napravim velik obrt novca za ovu firmu, pre ću uznapredovati i neću se bakćati toliko sa mušterijama, već sa obukom ljudi za ovu istu poziciju. Posle određenog vremena nudi se lepa mogućnost zarade i to je stvarno super :D. Inače je jako jako težak posao kako mentalno tako i fizički. Obilaze se korisnici AT & T lično, pa provodim pola radnog vremena na terenu. Filozofija firme je takva da niko od nas neće večno to raditi već otvoriti svoju firmu koja će se baviti ovom vrstom posla na nekoj drugoj lokaciji. Daju ti keš da otvoriš firmu i dobave ti firmu tipa AT & T, za koju ćeš raditi takav tip posla, što i ne zvuči toliko loše. Na teritoriji US trenutno postoji oko 160 firmi tog tipa i jako je velika potražnja za takvim firmama još. Što se tiče ekipe sa posla svi su jako mladi i komunikativni, a imamo redovna druženja sredom :D. Imam jako veliki probem, svako jutro ustajem u 5 ujutro najkasnije. Bez budilinika, bez ičega sama od sebe ustanem. Dosta sam o tome razmišljala i shvatila da sam u Srbiji u to vreme već uveliko bila na poslu i neki mali klik mi kaži u to vreme "Otvori oči kreći posao!". Dosta o poslu radim svaki dan pa i subotom :(.

Suma sumareta:

Kupili smo nešto nameštaja, posuđa i sitnica.
Još uvek se prilagođavamo na način života ovde, fali nam gomila stvari.
Jako nam fali da odemo na kafu sa nekim .... samo na kafu, ili samo da izađemo u grad na piće i da nam se dogodi neka avantura... toga ovde nema :( svi su kao isprogramirani. Sada mislim da ulazimo u onaj period kada kreće sve da ti fali.
Izbori u hrani, piću garderobi su nepregledni i to je nešto što me uvek može iznenaditi, na šta sve možeš da naletiš, a da pritom nije neki loš plagijat.
Chicago nema veze sa ostatkom Amerike, jedino u ovom gradu možeš da preživiš bez automobila... u ostatku Amerike je to stvarno gotovo nemoguće. I za kraj ljudi hvala vam svima koji pratite ovaj naš blog, jako nam znači svaki vaš komentar.
Ah evo ga konačno krenuo je da pada sneg.

Ottawa - siva i tmurna

2008-11-15T15:05:00.000-08:00

Vreme me ovog puta nije nimalo poslužilo. Prošle nedelje je bilo ok, od ponedeljka će biti suvo, ali zato za vikend...odvratno...kiša i sivilo. I dok sušim ovde svoje stvari na peći (od ruksaka do cipela...sve je mokro), rekoh da ispričam svoj dan. Moj neki zaključak je da ako možete u Kanadu idete u sezoni od sredine decembra do sredine februara. Tada je dovoljno hladno da se čovek može osigurati da su jako male šanse za prokletu kišu, a i gledajući sada ove slike...mogu samo da zamislim kako to sve izgleda pod snegom...mora da je predivno.
Sinoć sam izašao sa Dave-om da vidim malo noćni život Ottawa-e. Prvo smo se našli sa bivšim kolegom na pizza-i, a posle smo otišli u neki lokalni irski pub. Tu je svirao neki band iz Newfoundland-a...moram priznati da su bili jako dobri, a zvuk nikada nisam čuo čistiji u nekoj klubskoj svirci...ih šta ti je amerika (dobri muzičari ovde imaju para za dobro opremu). U svakom slučaju bilo je ok veče (do sada najbolji bar u kom sam bio). Danas sam krenuo u avanturu obilaska Ottawa-e i da kupim kartu za Montreal. Prvo sam obišao Parliament hill (Kanadski parlament, ko ne zna...Ottawa je glavni grad Kanade) koji je stvarno predivan (imao sam osećaj ko da sam u Engleskoj, a ne u Kanadi...nije ni čudo kada su ga Englezi i sagradili :)). Nisam se upuštao u avanturu obilaska unutrašnjosti parlamenta, jer je ovde ove nedelje bio remembers day, pa je parlament posetilo gomila vojnika-guštera i red za karte je bio ogroman, a nigde natpisa koliko košta karta (poznavajući Ameriku do sada...sigurno je bila oko 40$). Inače, Ottawa je malo skuplja od Chicago-a. Pored parlamenta se nalazi predivan zamak, a između su kanali, koji se zimi smrznu i otvoreni su za klizanje (kako to izgleda možete videti ovde). Zato i mislim da je zimi ovde najlepše biti. Posle sam obišao market, koji pomalo podseća na našu pijacu. Pošto se ne snalazim još najbolje sa gradskim saobraćajem, odlučih da krenem peške do autobuske stanice da kupim kartu. Tu sam malo nadrljao. Pešačio sam bar 2-3 km po onoj kiši. Usput sam napravio odmor u indijskom restoranu, tačnije indian buffet. Ako se ne varam buffet je prava reč za švedski sto :)). Platiš 10$ i imaš švedski sto indijske hrane i jedi koliko ti duša ište :). Generalno, sam restoran nije loše izgledao, ali sam ja bio jedini gost (doduše bilo je i neko bezveze vreme između ručka i večere). Videćemo kako će mi stomak to podneti :) Pošto pojma nemam o indijskoj kuhinji, eksperimentisao sam, a na jelima nije pisalo da li je ljuto ili ne....pa sam se par puta opario, ali ništa strašno....samo sam bio sav oznojan dok sam završio :) Stigoh na stanicu sav razvaljen. Em umoran, em pokisao, em oznojan od one indijske kuhinje...ma...grozno. Rekoh kako ću sada stići do hotela, pitaj boga. Naravno, devojka na šalteru je bila jako ljubazna i sve mi je objasnila...a i primila je američke dolare, pa sam tu malo razmenio pare :) Inače, Kanađani često primaju Američke dolare, ali Ameri neće ni da čuju za Kanadske. Tako ti ja pazario kartu za nešto više od 60$...što je ok, jer je na sajtu pisalo 80$. Malo skupo, ali šta ćeš. Iskreno, uopšte mi se sutra ni ne ide u taj Montreal, da nisam kupio kartu, verovatno bi se predomislio. Jednostavno, po ovakvom vremenu mi se samo sedi u hotelu i gleda tv (i piše blog :-)). Ali ajde, bilo bi šteta propustiti. Sutra slike iz sivog i tmurnog Montreala. Ako ova kiša ne prestane do prekosutra da pada...neću otići na posao, već počinjem graditi barku :-)
Slike iz Ottawa-u su ovde

Ottawa...još nije vidjena

2008-11-13T20:28:00.000-08:00

Evo mene ovde već četvrti dan u Ottawa-i, mada još grad nisam video. Planiram za vikend da jedan dan posetim centar grada, a drugi da idem u Montreal, pošto se nalazi blizu. Jedino što sam od ottawa-e video su restorani, a ima ih stvarno dobrih :-) Recimo, juče smo bili u jednom kineskom restoranu koji je bio 80% pun i mi smo bili jedini koji nisu kinezi...čak je i račun bio na kineskom :) Tu sam pio kinesko pivo, moram priznati da nije loše. Danas smo bili u nekom Iranskom restoranu za ručak, a u teksaškom za večeru (koji malko podseća na meksički...nisam još ukapirao razliku između buritosa i teksaškog...ubi me kako se zove njihova palačinka :)). Eto mene opet o klopi...a o čemu drugom, posao vas sigurno ne interesuje :). Nadam se da ću posle vikenda imati nešto interesantnije da pišem. Generalno, iako mi je svaki dan ista šema hotel-posao-restoran-hotel, ne osećam se uopšte loše...baš naprotiv. Nekako mi sve ovo prija i dođe mi ko neki odmor...koji god problem da imaš (osim onog na poslu) ne možeš ga ovde rešiti :). Voleo bih da imam malo više slobodnog vremena, ali to će verovatno biti iduće nedelje. Sutra ovi Ameri odlaze, tako da iduće nedelje ostajem solo bez auta...bojim se da će mi tada biti malo dosadno, no...barem ću se ko svet onda odmoriti. U svakom slučaju, ceo život sanjam da putujem po svetu...pa sam nekako sa ovim putem u duši dosta zadovoljan.
Jedna stvar me ovde dosta iritira i ne verujem da ću se uspeti na to privići. Svi barovi imaju oooogromne plazma televizore na kojima trči neka utakmica (NFL, NHL i sl). Ti televizori se nalaze tako raspoređeni da ne možeš da gledaš negde, a da ti utakmica nije 80% vidokruga. Ameri me uvek tu isprave i kažu...nisu svi barovi takvi, ali ja još nijedan nisam video da nije takav (neki dodše nemaju baš tako velike ekrane...malo su diskretniji). Baš sam jedan dan pomislio "Jao evo bara koji mi se sviđa", imao je samo na jednoj strani monitore...kad...ne lezi vraže...sa moje strane odjednom dođu i dignu platno...projektor...jbg. Naravno, ova priča važi i za Kanadu, ne samo USA. Ovde svi prate te utakmice....svi...ne bitno da li si muško, žensko, geek, ovakav, onakav...svi prate utakmice. Ok...moram priznati da sam bio jedan od retkih u Srbiji kojem je gledanje bilo kakvog sporta spadalo u vrstu najdosadnije moguće zabave.....ali ovi baš preteraše.
Slike od prošlog i ovog bloga se nalaze ovde, a ima i jedan filmić interesantnog aparata za kafu koji imaju u firmi u Ottawa-i.

A sada malo...Kanada

2008-11-11T19:37:00.000-08:00

Pozdrav svima iz Ottawa-e. Eto mene ovde malo na poslovnom putu od 2 nedelje :-) Nažalost, još nisam stigao da vidim sam grad, jer se posao nalazi u predgrađu u nekom velikom tehnološkom parku (Kanata), koji smatraju za silikonsku dolinu Kanade. Pošto nas je doputovalo troje iz USA, radi troškova nisu nas smestili u hotel koji se nalazi u parku (koji je inače dosta nabudžen), nego smo dobili neke apartmane u gradu. Prednost je što smo u gradu i što smo dobili kola, mana je što treba putovati dosta na posao. E sada, ostatak ekipe ide u petak kući, tako da će mene iduće nedelje vozikati kolege. Ovo bi bila idealna kombinacija da ja imam vozačku dozvolu, jer bi tada imao svoja kola ovde i vozikao se za vikend gde hoću. Ispala je čitava komplikacija oko toga, ali su našli neko rešenje. Još jedna situacija u kojoj sam osećao da sam invalid jer nemam vozačku. Inače mesto gde radim je jako lepo (danas sam video veliku crnu vevericu sa debelim velikim repom). Lepo je bilo i upoznati ljude sa kojima sarađujem od kraja marta od kada sam počeo da radim u counterpath-u. Nažalost i ovde me je dočekalo 60% praznog prostora jer su bila velika otpuštanja iste one nedelje kada i u Chicago-u. Danas sam ručao u Libanskom restoranu (sada će Danica da me ubije). Jeo sam neko jelo čije sam ime momentalno zaboravio, ali je bilo dobro...a porcija tolika da sam fino zamolio da mi pola toga upakuju da imam sutra za ručak :) Inače, ovde se to po restoranima radi...i to nije nikakva sramota. Čak imaju i lepe stiroporne kutije za to.
Apartman u kojem se nalazim ima oooogroman bracni krevet (konačno spavam na krevetu :)), dvosed na razvlačenje, sto i stolice, pisaći sto, tv, kuhinju sa mikrotalasnom, tosterom, grejačem vode, kafematom...ma sto čuda i veeliko kupatilo. Ovo su kao neki executive suites.
Nisam spomenuo kako sam prošao na aerodromu. Dođem ti ja lepo na O Hare i pogubim se totalno. Svi se prijavljuju na neke automate, ali moj kod tu ne važi. Odem, čekam red, dođem do šaltera, crnkinja me pošalje na šalter pored. Stanem tamo, ispred mene jedna osoba, kada je završila ovaj sa šaltera me napadne kako sam ja preskočio red. "Jel ti neko rekao da staneš tu?"...rekoh jeste i pokažem na crnkinju, ovaj nju zove...ona naravno poriče...ok..vidim ima neki poseban red za taj šalter. Kada sam stigao na red (opet kod tog tipa), ovaj krene kako jugoslovenski pasoš a srbija...tu krene standardna procedura objašnjavanja i osećaj kao iz filma Terminal. Onda dođem na drugi red. Tu ti jedna tipična amerikanka pregledava kartu i isprave i ideš na izuvanje i kontrolu. Kada sam stigao ja na red, pogleda mi pasoš i mene i kaže mi da sam ja odabran slučajnim postupkom za dodatni pretres. Generalno, uzme ti kartu i odnese nekom liku i dobijes je nazad kada završe sa pretresom. Nije ništa naročito...malo te ispipaju u posebnoj kabini (ali ti prvo saopšte da si odabran...ko da si dobio milion dolara na lutriji), malo te ispitaju i to je to. Rekoh...ok. Slučajno sam odabran...hahaha :)
U Kanadi nisam imao nekih problema (gde sam inače očekivao probleme, jer još nemam zelenu kartu). Carinik mi uzeo papir koji sam dobio od firme, pitao me šta ću tačno raditi u kanadi...nakon 10 sekundi mog objašnjavanja mi je rekao ...prolazi :).
Nažalost, ništa od slika večeras, jer sam zaboravio foto aparat u kolima...tako da...sutra.

Iz USA se moze izaci i pre dobijanja zelene karte (tj. dok si na onoj zameni)
Ako imas zelenu kartu, ne treba ti viza za Kanadu i Meksiko :-).

Najkraci blog

2008-11-06T21:06:00.000-08:00

Danica je danas dobila posao....WEEEEEE!!!!!
Posao joj je jako blizu naseg stana (svega par stanica L-om).
Detalje ce Daša uskoro napisati, da ja ne prepricavam :-)

Potera za poslom

2008-11-05T17:10:00.000-08:00

Već dve nedelje intezivnog traženja nekog relativno ok posla su me ispraksale na sva neoklasična pitanja:
"Šta očekujete od naše kompanije?" Ovo šta sledi su moja razmišljanja, a ne realni odgovori .... šta da očekujem kada krenem da radim znaću šta da očekujem ... ne mogu da kažem googlevill
"Recite mi nešto o sebi?".... Upravo sam se doselila u Ameriku, pre toga sam radila u jednoj lepoj maloj firmici. Diplomirala - Završila master studije u nekom mestu za koje niste ni čuli univerzitet da ne spominjem. Udala se i sve po redu. 5 Godina radnog iskustva od event planinga do office administration. Šta vam treba više
"Koje su vaše slabe strane?" .... Šta da kažem... nemam slabe strane... lagaću .. imam ih svi ih imamo što me to onda dođavola pitaš....
"Koje su vaše prednosti?"... U odnosu na druge kandidate... otkud znam nisam ih upoznala ili možda mislite na fizičko mentalne prednosti..... mogu da vežem petiljku od višnje u čvor jezikom HA! ... Koliko drugih kandidata može to da uradi? Imam gomilu iskustva a prijavljujem se za pripravnika....
"Gde sebe vidite za pet godina?"... Kako na ovo odgovoriti ...na tvojem mestu... ne ne u penziji ... otkud znam gde ću biti za pet godina biti. Da li ću biti u Americi, Srbiji ili gde god već i da li ću biti živa.... Za pet godina vidim sebe na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi ... može tako ;-)
Elem firme su čudne a pitanja još bizarnija. Ali ništa ne prevazilazi odlazak u predgrađa grada Čikaga na razgovor. I tako dođeš do nedođije vozom izađeš i nemaš pojma da li trebaš levo desno pravo nazad gore dole.... Bez obzira na detaljno data uputsva.... kada ti je i put tu na nekih pola kilometra... a trebaš da ideš do prve raskrsnice.... Kaže uputsvo raskrsnice, a ne nadvožnjaka... postoji razlika... ali jbg... i tako se ja motam okolo prepešačim po toj pustoši. Užasno mnogo mi je trebalo da dodjem do Mek Donaldsa i da pitam dalje da put. Sve u svemu nađem firmu... da ne pričam koje su okolnosti... noć veštica ... pada mrak, prazan parking. Da li su ti ljudi u kancelariji još uvek? Pronađem kancelariju pokucam i ima šta da me oduševi ... glas sa druge strane kaže "Trick or Treet?" Weee ima ljudi objasnim kako sam zalutala malko i da sam imala zakazan razgovor pre sat vremena i sve po redu. Odluče oni da me prime i prođe razgovor, ali ništa, nisu se javili. Nisu se ni oni pre toga javili, ni niko sa sajma poslova se nije javio. Imam intervjue svaki dan tako da se dosta praksam, ali jučerašnja avantura mi je sve živo preokrenula. Lepo mi ljudi objasne da ide neka od linija PACE busa tu u njihovo mesto i sve po redu. Ja radi sigurnosti proverim sa Nikolom i njegovom kancelarijom da li se može doci do tamo. Ljudi mi čak i mapu nacrtaju. I krenem ja lepo u 11 pre podne.... Gradski bus (slučano izletim na stanici pre u najgorem kraju Čikaga... nema veze, to iskustvo sam već imala pa šta je tu je. Snima me kamera sa onim rotacioni plavim svetlom, ako mi se nešto dogodi barem će ostati zapis), pa metro do kraja grada tačnije do aerodroma. Potom Pace bus prigradska linija... i stignem ja do nekog tržnog centra i pitam dalje da odem do neke raskrsnice ... ali mi lokalci lepo objasne da nema pešačke staze do tamo gde trebam da odem već da moram da idem još jednim busom. I tako ja krenem i idem i vozi mikana... stigla ja skoro do granice sa Viskonsenom, da dobro ste pročitali GRANICA SA VISKONSENOM... to se sve vodi pod "predgrađem Čikaga". I naravno da sam kasnila na razgovor ... i naravno da me nisu hteli primiti i naravno ... poslovi u predgrađima šta da kažem... a da ne krenem momentalno da psujem. I ko kaže da nema diskriminacije... ima je na sve strane.... Već su me odbili sa nekoliko različitih poslova samo zato što se firma nalazi u nekom od "predgrađa" i do tamo ne ide javni prevoz. Stanovnika u tim "predgrađima" ima skoro koliko i u Srbiji.
Da ne dužim više, danas sam bila na jednom razgovoru koji je dobro prošao za sada... Imam drugu rundu intervjua u trajanju od 7 časova sa jednim od šefova kancelarija te firme, a posle toga imam još jedan probni radni dan. Sve ovo treba da prođe ko svet da bi me tek onda zaposlili kao pripravnika. Nema veze dobra je nagrada na kraju, radi se sa jako velikim fimrama ne mogu ni da spominjem ... jer se više bojim nadati.

Savet: Kada stignete u Ameriku i krenete da tražite poslove, uvek pogledajte gde se firma nalazi, ako je u nekom od predgrađa nemojte to prihvatati ako nemate kola. Nikako nećete stići na vreme nikada, tri dana jahanja do tamo vam treba i nepokretni ste bez kola.

E da za vikend smo bili po prvi put u japanskom restoranu i jeli suši. Jao što je to dobro... Nikoli se posebno svideo wasabi sos. Kuvala sam u Četvrtak prošle nedelje piletinu u slatko kiselom sosu sa ananasom ... super je bilo.. Skontali smo da nema veze ako ne piše na proizvodu da je organski već samo da ne sadrži modifikovane sastojke . Juče je Nikola pravio pasulj :D sa mađarskom kobasicom... polako se prilagođavamo kuvanju ovde i ulazimo u štos sa svime.

Još jedan savet: Što god više poneti začina sa sobom kada dolazite ovamo. Običan lorber je 5 grama $6, svi začini su jako jako skupi, tako da ako išta vredi švercovati to je začin verovali ili ne.

I za kraj kupili smo kočano futon (kauč). Konačno nema više spavanja na podu niti ulubljivanja do zemlje. Našli smo oglas, nazvali lika, otišli do njega pogledali i uzeli. Taksista koji nam je prevozio futon je odma rekao da ga uzima za $25 više nego što smo ga mi uzeli, jer i on traži isto tako. Nismo ga prodali dalje, uz sve zahvalnosti Vladi na pozajmici dušeka na naduvavanje krevet je ipak krevet.
Slike slede Ovde

Halloween iliti Noc vestica

2008-11-01T11:44:00.000-07:00

I dodje taj dan....moj trideseti rođendan. Ufff...ala sam omatoreo...30 čovece. Nekada mi je to bilo tako puno... Kada čovek pogleda decenije, nekako ona druga (od 10-20 godina) najduže traje. Ušao si kao dete, izašao kao čovek. Ova decenija je nekako proletela, a kako drugi kažu...svaka leti sve brže. No...uspeo sam bar neke stvari da ostvarim, koje sam sebi obećao da ću ostvariti do 30 godine. Jedna od njih je da ću do 30 otići iz drzave....:-) Druga je bila da ću završiti faks i naći dobar posao u svojoj struci (a i da ću biti super stručnjak u onome što radim...ovde baš nisam zadovoljan kako sam uspeo, ali verovatno nikaka i neću...taki sam) :-) Treća je bila da ću naći ljubav svog života (i oženiti se njom)...i to se desilo :) E zadnja...zadnja je kobna. Zadnju stvar koju sam rekao sebi je "Ako ne smršaš i ne dovedeš se u formu do 30-e, nikada nećeš". Ja se nekako nadam da ipak hoću, a možda sada budem i više radio na tome...jer nema više onog "ima vremena do 30-e" ;-)
Kako je protekao dan. Ujutru sam došao na posao i zakasnio na razgovor (stigao sam u 8h i 3minute, imao sam razgovor kanadom/srbijom pa se mora ranije doći). Kanda ću petkom morati da se budim u 5:30h, jer u 6h kanda nije dovoljno. Posle toga sam se čuo sa mamom,gde se kod mame internet veza prekinula...i još se nije povratila...tako da nisam mogao nikog više zvati po srbiji (a mama je sada u Senti do srede...tako da do tada ništa). Ok..da skratim...malo posla, malo ping-ponga, malo piva sa kolegama (da proslavimo rođus) i to je to. Svi su taj dan otišli ranije, ja sam ostao među zadnjima do 17h. Onda je admin došao i rekao "Zar ti nemaš neki rođendan da slaviš?...ajd..briši kući". Naravno...planovi za uveče su već bili u toku. Odlučili smo da prvo idemo na paradu kostima u boystown (sve novine su pisale da je to glavni događaj večeri). Tim povodom, morali smo se i mi malo doterati :) Ja sam hteo nešto malo šminke i to je to...ali je Danica odlučila drugačije :) Otišla je u kupovinu...tako da kada sam stigao kući...imao sam šta da vidim. Krenuli smo dosta kasno i stigli (nažalost) skoro na kraj parade. Razlog je bio Danicin intervju, koji je kasnio...ali ona će o tome nekom drugom prilikom. U svakom slučaju, nekako smo upali među učesnike parade, tako da su nas ljudi zaustavljali da se slikaju sa nama :) Iako je bilo neviđeno dobrih kostima...nismo ni mi bili tako loši..privlačili smo dovoljno pažnje :-) Nažalost, na slikama ne izgleda tako dobro, jer blic kvari atmosferu. S obzirom da smo bili u boystown-u, mnogi su mislili da je Danica trandža (transvestit) :-), verovatno zbog visine i načina šminke. Parada je bila divna. Ne znam ni odakle da krenem da pričam. Par hiljada kostimiranih ljudi, ne znaš ko je bolji. Bilo je tako dobrih maski, da čovek ne može da veruje..verovatno su proveli čitav dan stavljajući šminku i sl. Devojke su bile uglavnom u nekom "kurvanjskom" fazonu, pa su to kurva-policajka, kurva-medicinska sestra, kurva-pirat, kurva-snezana, kurva-gejša, kurva-wonder woman, kurva-veštica. Mislim da su nekako medicinske sestre, veštice i pandurke preovladavale :). Malo smo opisivali slike, tako da čitajte opis. Nismo uspeli sve da slikamo...jednostavno ljudi tutnje i dok škljocneš aparatom, maska je ili prošla, ili ti je neko stao ispred. Bilo je stvarno predivno. Fora je u tome da je ceo grad kostimiran. Jednostavno, ako nemaš kostim, totalno ne pripadaš tu (na tebe se gleda ko na nekog turistu). Čak su i voditelji, konobari, ma čitavo osoblje po prodavnicama i sl. bilo kostimirano. Dele se slatkiši i sl, a meni sa kamiona dali čitavu kutiju dvopeka (nešto kao bake rolls). Pazi, dali su mi čitavu kutiju (unutra jedno 15 kesica)...naravno, vuglio sam to neko vreme, ali pošto nisam hteo zbog alavosti da upropastim veče vugleći to...ostavili smo negde. Posle parade, žurka se nastavila po barovima. U jednom su nas slikali za zid (ceo bar ima slike gostiju sa halloween-a). Posle smo se našli sa Milošem i njegovom devojkom i nastavili zajedno provod :). Eto, jednom da imam i takav rođendan :). Moram priznati da mi je taj dan bilo malo teško, jer sam se sećao kako svaki rođendan slavim u Srbiji. Znam da bih sa posla otišao kući, gde bi bila familija na okupu i par prijatelja, a u subotu bi imao linux install day i posle toga pravio rodjendansku žurku. Na svu sreću, moj rođendan pada na halloween, pa je i ovde bilo nekako pompezno i bio je dobar provod :) U svakom slučaju, jedan drugačiji rođendan.
Sada tek polako mi dolazi to da smo se preselili. Do sada mi je ovo delovalo kao neki godišnji odmor, koji traje dve nedelje i u glavi ti je nekako da trebaš da se uskoro vratiš kući...ali oonda se setis da si ti ovde...emigrirao.

Slike od sinoc mozete videti ovde - Prešli smo na google picasa, jer smo imali problema na flickr-u (zbog kojih ovaj blog nije pušten ranije). Ovo ćemo sada probati, pa ako i sa google-om ne bude valjalo....onda će neki hosting da padne.

PS> Umalo da zaboravim. Od Danice sam na poklon dobio divan bade-mantil, što mi je definitivno trebalo jer se ujutru smrzavamo (još nismo provadili kako radi grejanje). Nisam ni spomenuo da je americki sistem grejanja i klima prava praistorija za Srbiju. Takve uređaje u Srbiji sam zadnji put video 80-ih godina. Za njih su klima uređaji i grejanje koje mi u srbiji koristimo daleka buducnost...eto jedna stvar gde je srbija daleko ispred amerike. Naravno, kada amere upitaš nešto u vezi toga, oni odgovore da nove zgrade imaju modernu centralizovanu klimu, a ovo...eto stara zgrada. Jedino mi nije jasno, ako je zgrada iz 60-ih...pa što dodjavola mora i klima biti?

Druga nedelja prodje

2008-10-30T20:35:00.000-07:00

Pozdrav svima. Prođe i druga nedelja. Eh...tako će valjda i godine brzo proleteti :) Već smo se malo aklimatizovali ovde, a život nastavlja svojim tokom, pa i ovaj blog počinje sve više da trpi...no...ne damo se :-)
I tako dok iščekujem svoj rođendan, rekoh koju reč malo da napišem. Stigao nam je i SSN još u ponedeljak. Moram priznati, mnogo brže nego što smo se nadali, a danas mi je stigla i prva plata :-) Što se SSN-a tiče, iako ti otkačiš u obrascu da ti se automatski podnese prijava, na nekim aerodromima to ne urade. Chicago O'Hare je jedan od takvih. Generalno, procedura je veoma jednostavna. Odeš sa pasošem u jedan od office u gradu (ima ih dosta), popuniš neki formular (osnovna pitanja, nikakve komplikacije), uzmeš broj, sačekaš (ja sam čekao svega par minuta), predaš...i to je to. U roku od dve nedelje ti stigne SSN na kućnu adresu (nama je stigao za manje od nedelju dana).
Konačno imamo nešto nameštaja. U prethodnom blogu je Danica opisala kako smo nabavili prvu turu (mnogo hvala Dejanu i njegovoj ženici još jednom za to...stvarno su neverovatno zlatni). Pre 2 dana, stigla je i druga tura. Naime, Danica se prijavila na neku freecycle listu. Jedna divna ženica nam je dala kuhinjski sto, 4 stolice, dve fotelje iz 50-ih i stočić lampu. Ustvari, dala nam je još stvari, ali nismo mogli potrpati u auto, pa ćemo to za vikend (mada je i ona zvala da kaže ako bude imala prilike, da će nam doneti na vrata...prosto neverovatno). Ženica je inače policajac, seli se uskoro na floridu (jer ide u penziju), pa ima malo viška nameštaja....pun podrum. Ovog puta glavni akter je bio Vlada, kojem se ovom prilikom neizmerno zahvaljujemo. Uspeli smo sve to nekako da potrpamo u njegovog golfa. Žao mi je što nismo poneli aparat da to slikamo...konstrukcija je bila...prava rumunska...otvoren gepek, sa kanapima vezana zadnja vrata, kako bi sve stalo zajedno sa nama :-) Bogu hvala na ikei, pre polaska smo ispred bakutine kuće rastavili sve što se moglo rastaviti. Napravio sam i par slika kancelarije gde radim. Ovde je sve u znaku halloween. Sutra su velike parade i zurke, a posebno je ova godina interesantna jer 31. pada na petak. Mi smo pazarili samo jednu kostursku glavu, boje za lice i sprej za kosu...pa napravicemo jos nesto. Mozda sutra bude i neke rasprodaje, pa još napazarimo :) Još nemamo pojma ni gde ćemo ići. U Americi otkada smo došli imamo jedan problem koji nismo imali u Srbiji....prevelik izbor. To je toliko velik izbor, da prestaneš da razmišljaš. Recimo da ako imaš jedna vrata gde možeš ući, onda nemaš izbora, ako ih imaš dvoje, onda ti je izbor mali, ako ih imaš 4-5, onda imaš pravi izbor....e sada....ako ih imaš 4538, e jbg...uđeš na prva pri ruci (ili ako ti neko da neki savet), ne možeš ni da pregledaš šta ko nudi. E ovde je baš tako. Sutra ima bar jedno 800 žurki u gradu...svi nude super provod, svuda dj ovaj-onaj, kokteli ovi-oni...bog te pita. Imaš nekoliko parada (noćas smo videli neke lude bicikliste sa nekom njihovom paradom i nekim čudnim biciklima na sprat). Još jedan primer je supermarket. Pravili smo špagete i trebao mi je paradajz sok ili paradajz pire....jedva nađoh. Ustvari, otišao sam u taj deo i video jedno 80 varijacija. Gnječen, mešan, organski, veštački, ovakav, onakav, ovaj začin, onaj začin....ma daj...hoću prokleti paradajz. Što je najgore nisam iz te gomile ništa ni uzeo, kasnije je Danica na nekom sasvim desetom delu naišla na nešto što deluje da je ono što nam treba :) O biranju samih špageta neću ni da govorim....recimo da za dosta stavki provedeš mnogo duže vremena birajući, nego što si planirao :-)
Još malo pa rođendan...ovoga sam se otprilike danas tek setio. Uvek sam bio pompezan kada mi se približavao rođendan...a sada...eto, još jedan dan. Na svu sreću poklapa se sa njihovim praznikom, pa možda i bude sutra lep provod. Eto...još samo krevet/futon da nabacimo i na konju smo :-)
Slicice mozete pogledati ovde

- Pre dolaska vamo mnogi će vam pričati o tome kako možeš da iznajmiš kamiončić za 20$ na dan i fino sve preseliš. To je tačno....ako imaš kreditnu karticu, a pošto si tek stigao...nemaš je...tako da...zaboravite na tu ideju (bar za početak).

- Prosto je neverovatno kada se nađeš u ovako nekom dalekom gradu gde nemaš nikoga, koliko ljudi koje pre toga nikada nisi sreo su spremni da ti pomognu. Drago mi je da takvi ljudi još postoje...i hvala vam još jednom svima.

Naš prvi nameštaj

2008-10-28T12:07:00.000-07:00

U nedelju smo uspeli da pokupujemo stvari na dva Garadge sejla. Na prvom sam ja uzela kantu za djubre ... konacno da to imamo... i još dve šolje za kafu. Na drugom nismo ni bili licno, već je prijatelj Dejan aka D$D uspeo da kupi za nas mali stočic za sobu na tockice, ili drzac za tv (zavisi ko bi ga za sta koristio), jednu komodicu sa tri fioke na tockice i jedan sto za dvoje. Sve je to bilo na prodaji negde u predgradju (mislim da je Wheaton), ako gresim neko ce me sigurno ispraviti :). Da bi pokupili sve te stvari i videli kako izgleda predgrađe otisli smo Metrom. Naši prijatelji su nas divno ugostili sa pravom šunkom , sirom i kulenom.. pride domaći helb (domaćica je pekla) što bi se ovde reklo organic.
Divoti i sreći nema kraja kada smo doneli nameštaj kući. Isti dan smo se pridružili i grupi freecycle koja ne baca ništa, već daje dalje... po onoj staroj: jednog čoveka đubre je drugog blago . Od jedne tete smo dobili 4 ikeine stolice sa šestougaonim stolom i dve stolice/fotelje za dnevnu sobu weeeeeeeeee... to idemo sada da pokupimo.

...u međuvremenu, tj. juče...
Kao što sam predvidela nisu mi se javili iz firme gde sam prvo konkurisala za posao. tako da sam preduzela raznorazne mere i tehnike za zapošljavanje. Prijavila sam se na Monster.com i otišla na njihov sajam poslova u Holidej in :) - 14. sprat gde se nalazilo 2000 ljudi, od kojih 1500 stoji u redu da uđe na sam sajam. Takav red u životu nisam videla, pa ni u najgore Mloševićevo vreme ... red koji je kao zmija okolo celoga sprata ovog ogromnog hotela.... neverovatno... Na sajmu je vec nekih 15-ak firmi otišlo dok sam stigla da uđem unutra (trebalo mi je barem 1 vremena). Predala sam biografije na 10 firmi. Većina izlagača na sajmu su bile banke i gotovo sve firme su tražile prodavce i ljude na šalteru. To su mi užasno bolidni poslovi (uz dužno poštovanje svima onima koji se bave time) ali ajde dedera, kada sam videla da nemam puno izbora krenula sam svima gde ima iole smisla da ostavljam biografije. Neverovatno je da na tom sajmu ljude koje sam videla su uglavnom stariji od mene i to dosta... Npr. imaju 40 i više godina i nose sa sobom obično 10-ak biografija iz različitih branši i konkurišu za gotovo sve poslove. Upoznala čiku koji ima preko 5 banki sigurno i ima skoro sve moguće sertifikate za microsoft, takođe je bio i računovođa i svašta nešto, ali voli da menja karijere pa je tako ovde došao sa 9 različitih biografija.... :D iz nekoliko različitih branši. Nezaposlenost je ovde užasno velika naročito zbog recesije koja je još uvek u toku. Nadam se da ću uspeti da dobijem posao u jednom dečijem centru gde nisu tražili ono što ja imama od struke, ali je intervju jako dobro prošao. Udaram po svim mogućim frontovim trenutno, pa će nešto da urodi plodom. Prijavila sam se i kod agencije za zapošljavanje.

Prekasno sam saznala za bottomless closet koji se bavi pomoći ženama u tranziciji. Poklanjaju im odela za razgovore za posao. Bez obzira koliko god da ova država izgleda okrutno ovakve stvari su nešto što me izuztno impresionira.

Na kraju, kupili smo hleb da probamo čisto onako kako to izgleda pravi organski bez aditiva i ostalih gluposti. Hleb je kao raj na zemlji. Kuvali smo juče špagete bolonjeze, izuzetno su ukusne bile. Slike ce doci u nekom od komentara

Hrana, hrana, hrana ...

2008-10-26T14:44:00.000-07:00

Eh...ovo je bio zanimljiv vikend, dosta novih stvari, nadam se samo da ću se svega setiti :-)
U petak sam išao sa firmom u jedan mongolski "all you can eat (sve što možeš pojesti..tj jedi koliko hoćeš :))" restoran. Interesantno je da se restoran nalazi odmah do studija Oprah Winfrey (ko ne zna ko je ona, neka google-a). U svakom slučaju, restoran je mnogo interesantan. Imaš ogroman izbor svežeg voća, povrća, mesa, različitih sosova i sl. To se sve nalazi u na jednom ogromnom stolu, zajedno sa kuvanim pirinčem (različitih vrsta), kojekakvim rezancima i sl. Ti uzmeš činiju i kreneš da stavljaš šta ti se sviđa. Kada fino izmiksaš razne stvari, onda staviš i kombinaciju sosova i začina i predaš na pult. Takođe, imaš jedan štapić na kojem piše broj stola i tvoje ime, koji zabodeš u svoju činiju. Oni pokupe tu činiju i peku tvoju mućkalicu na nekom ogromnom roštilju. Kada se ispeče, konobar ti donese za sto. Taj ceo cirkus možeš ponoviti koliko hoćeš puta, i to sve za 10$. Mi smo svi obrnuli 2 porcije. Prvu sam kombinovao na kineski način (malo sam bio pogubljen prvi put :)), a drugu sam stavio kineske rezance, sa ananasom, govedinom, šargarepom, kukuruzom, graškom (ako je to uopšte bio grašak) i dve vrste karija (indijski žuti i tajlandski crveni). Ala je bilo dobro :) Živela Amerika :) Tada sam saznao da je Čikago inače najbolji u USA što se tiče nacionalnih kuhinja. Ovde ima sve... Sada tek vidim koliko je ovde lako ugojiti se...moramo se paziti. Kuvamo što više možemo sami, što manje restorana :) Generalno, Ameri jako vole da idu u teretanu, ali ne zato da bi bili super fit, nego da mogu što više da jedu :) Bar su mi par njih tako rekli...vrištao sam od smeha. Elem, subota je takođe bila zanimljiva. Za doručak smo (konačno) otišli u pravi američki Diner. Sve onako kao u filmovima. Priđe ti odmah neka žena i sipa kafu...i kasnije ti stalno nadopunjuje, nemož joj dokazati da je 2 velike šolje kafe i više nego dovoljno. Naravno, ti platiš samo jednom...dopuna je za dž. Naručili smo neki američki doručak, to je 2 jaja, 2 kobasice, 2 parčeta slanine i 2 palačinke sa šlagom i sirupom od javora. Rasturili smo se tu. Ove palačinke sa javorovim sirupom su stvarno ekstra. Juče je inače počela proslava halloween-a. Sada se sve te džidža bidže mogu naći za jaaako jeftine pare na popustu. To su popusti od 80%. Tako da možeš kupiti neku ekstra masku za 2-3$ koja bi te u Novom Sadu papreno koštala (bar 40e). Mi smo već pazarili par gluposti..čisto da se nađe :). Juče nam je šoping čini mi se bio dosta jeftin..kupili smo puno stvari za 60$. To je 4 pune kese. Uglavnom tako neka kolićina stvari me u merkatoru košta oko 50$, ali smo ovde kupovali i stvari koje tamo nikada ne bismo kupili (npr...veliko pojeftinjenje sira za tople sendviče, jedno pakovanje duplo veće od onog u Srbiji je koštalno malo više od 1$...mi odmah tri pakovanja kupili, sada ne mislimo neko vreme o siru). Naravno, kupovali smo sa karticom za popust i uštedeli nekih 15$. Ovo je već drugi put da štedimo oko 20%, ali biramo stvari koje su na popustu. Zato smo danas kupili hleb od 7$...jes duplo veći od onog u Srbiji..ali 7$. Doduše, moram priznati da je ovo najbolji hleb koji sam u životu jeo...a i navodno nema aditiva i tih gluposti...zato je i skup.
Zanimljiva stvar je bila za ručak. Sada ćemo mi da pravimo jaja sa slaninom. Kupili smo neku slaninu iseckanu na režnjeve (samo takve imaju u američkim radnjama). Još gledali koja je na popustu. Međutim, ono što nismo videli je to da malim slovima pored piše "Maple (Javor)". Kada sam ih stavio u tiganj, a ono krene da mirise na Javorov sirup...majko mila. Pogledam ja bolje, kada ono na slici palacinke sa javorovim sirupom i preko njih slanina. Majko mila....sta sve ovi ameri jedu...
Eh...a tek sinoćni izlazak...e to je bila avantura. Kao prvo, neki pub-ovi već slave noć veštica, iako je to tek u petak. Samim tim na ulicama su bili, batman, superman i cela bratija, kao i razne vile i balerine, ma svega... Krenusmo ti mi u neki novi deo, da malo ispitamo. Kad ono...ne lezi vraže, upadosmo u sam suvi centar boystown-a. Nisam ni znao koliko je to blizu nas. Vijore se gay zastave na sve strane. A pošto je maskenbal...da vidiš tu lepotu. Gejša je matorac od 50 godina, pa onda imaš i sličnu opaticu i sl. Ušli smo u jedan bar za koji je Danica ranije pročitala da je druželjubiv za heteroseksualce. To je bar u koji homoseksualci (tipovi) dovode svoje heteroseksualne prijatelje. Danica je otrpilike bila jedna od 10 devojaka u baru u kojem je bilo bar 500 ljudi. Raspričali smo se sa šankerom koji je bio gay panker :). Tu je bilo interesantno...jako :) Posle mi je neki dvometraš bacao komplimente :). Nakon toga smo otišli u naš stari bar, gde je prelepa crnkinja prišla Danici da joj kaže da je slatka...tako da je i Danica dobila svoju gay porciju za subotu veče :) Ovog puta smo probali japansko pivo i moram priznati da je jedno od najboljih piva koje sam probao.
Osim ovoga, ovi dani su se sveli na moj posao i standardno vijanje nameštaja (igranka bez prestanka, o kojoj više neću ni da pišem). Imam osećaj da ću ovde preskočiti kupovinu auta i odmah preći na kamion...da se više ne mučim :) Ovde je imati vozačku podrazumevana stvar...toliko podrazumevana kao što se podrazumeva da sa svojih 30 godina znaš da čitaš. Možeš iznajmiti kombi za 20$ po danu za prenos robe, a možeš iznajmiti i tim nosača nameštaja i čitavu ekipu za selidbu za milion dolara...ali ono što ne možeš iznajmiti je kombi+vozač kombinaciju (ili ja bar nisam uspeo da nađem). U svakom slučaju...najverovatnije ćemo otići u lokalnu radnju i kupiti najjeftiniji futon sa dostavom za nešto više od 500$.

Eh...eto...nismo pisali dva-tri dana, ali se sve nadoknadilo :)

Naravno, ima i slika...one su ovde

PS> Sada je malo drugacije, jer sam saznao da na u****om flickr-u moram da platim za preko tri seta. Vidim ja da cu morati svoj blog i gallery negde da postavim, ovo sve flickr, picasa i sl. ne valjaju nista

Chicago - dan osam - Noodle Soup

2008-10-24T10:33:00.000-07:00

Juce sam postala zrtva pravog stila američki kupovine.... Trebala sam samo da uzmem jednu karticu za mob sa što manje kredita.... i znam da mi to treba, ali u međuvremenu prodavac me ubedi da meni to ustvari ni ne treba već da treba da uzmem broj koji ce mi biti validan na godinu dana... Umesto da kupim lepo karticu za $15 uzelal sam onu koja je $100 jbg.... Šta da kažem osim prevarili su me!... Mogu da se vratim u prodavnicu i da tražim svoj novac nazad ... Prvi put sam se opekla o to "kupuj na široko i naveliko jer se jedino tako i isplati!"
Naravoučenije: Obavezno ako vam se i dogodi da vas smute za neki super preterani dil... uzmite lepo racu i stvar i vrnite je u prodavnicu bez ljutnje.... "Eto deco tako to biva kada se puno pije" - Jaganjac iz epizode pij to pi**o nemoj da te prebijem. Više ovako trošenje necu da spominjem donosi damo lošu karmu treba ovako stvari izblokirati.... ovu epizodu dobro zapamtiti i paziti na sledeceg dilera u prodavnici :D
Ovaj nastavak nema veze sa prethodnom pričom ali me mrzi da u svaku stvarčicu stavljam u zaseban blog te ovako priča ide:

Ja stvarno nemam pojma sa engleskim jezikom ... ali ozboljno bila sam ubeđena godinama da je Noodle Soup supa sa knedlama, ako nas je neko negde nekada učio.... Medjutim Noodle soup su rezanci sa malo supe i to ne ovi naši tradicionalni, vec neki cik cak rezanci... Ovi rezanci sa supom se mogu spremati na različite načine u mikro talasnoj sa malko vode ili kuvati sa malo vode tako da se na kraju dobije ogromna količina testa sa malko supe. Danas sam se uputila u avanturu kuvanja ovakve supe... lepo pakovanje... sa detaljnim uputstvom. Svaka čast tim amerima za sve imaju izuzetno jednostavna uputstva... Lepo se uzme pakovanje tih rezanaca stavi u kljucalu vodu i doda pakovanje praška koje dolazi sa tim rezancima. To pakovanje daje ukus, masnocu i sve po redu za govedju supu. Na kraju se dobije voda sa rezancima i ukusom govedine ... ovo je loš pokušaj kopije instant supe. Kada sam zavrsila sa kuvanjem skontala sam da mi nemamo kutlaču! Nekako smo to prevideli da kupimo... kako ta supa izgleda servirano možete videti ovde Polako krecem da shvatam koliko mi fale neke stvarčice od kuće šta bi dala sada za pradajiz čorbu sa knedlama ih.....

Na kraju jedna tužna stvar....
In memoriam Mita
Moj Dimitrije aka Mita sa svojih 2,7 godina je uginuo sinoć u Novom Sadu.... Bio je divan mali glodar, najumiljatija životinjica te vrste sa kojom sam se ikada susrela. Voleo je da uskače u ruke i da se mazi ... nikada nije grizao niti cvilao ... Jako smo ga voleli i jako će nam nedostajati.

Chicago - sedmi dan - prva nedelja ode...

2008-10-22T20:19:00.000-07:00

Prođe i prva nedelja u Americi. Bolje rečeno...prolete...
Prvobitne strasti su se malo stišale...život se polako vraća u normalu, ako se to tako može nazvati (šema: posao-kuća-šetnja-spavanje). Vreme je možda da se malo sumira ovo što smo do sada doživeli i prikažu neke pozitivne/negativne stvari. Nameštaja još nema...a kada će...ne znamo :) Krenuo bih prvo o opisu ljudi koje svakodnevno srećem u zgradi, na putu do posla i sl. Neko moje prvo zapažanje samih amerikanaca i njihovog stila života. Kao prvo, žene....nije da ste naše, nego što ste najlepše (ok...i Šveđanke su lepe...pitajte kuma ako ne verujete :)) Osim onih preteranih devojaka koje je Danica videla u firmi gde je konkurisala (koje ja nisam video), jedinu preteranu ribu koju sam ovde video...bila je tip....tj...trandža :) Šalim se (ustvari i ne baš....bila je napucana riba iz daleka, ali kada se približio/la, jbg...uplašili smo se). Ok...ima slatkih devojaka, ali nisam još do sada video nijednu za koju bih rekao...woow. Tipovi su inače skroz druga priča. Gomila preterano napucanih fit tipova na sve strane. Ovo je definitivno raj za Danicu :). Ok dosta o ovome u braku smo :) Eh...a moda...e to tek treba videti. Ovde je moda da ribe nose ogromne crne naočare za sunce stalno....ali stalno (jutro, dan, noć). To je onaj tip naočara koji se može videti u filmovima da žena strpa kada ima modricu na oku ili se previše napila prethodno veče. I naravno, za kraj....svi nose iPod ili ekvivalent (ali obavezno od Apple-a). Takođe je interesantno da svi vugle neku kafu ili sok. Neki kupuju starbucks i sl...a neki imaju metalni termos. Stil života je...bacanje para. Ali majke mi....čak su mi i Ameri to rekli "Ahh...they are Americans, they like to through there money away". Znači iako ima kafe na poslu (za dž.) koja je od starbucks-a, on će ipak otići u starbucks da pukne 3$ za istu kafu :) Šalu na stranu, ali čini mi se da dosta slabo misle o dolaru, za ralzliku od evropljana. Takođe još jednu stvar nisam prokljuvio...a odakle im toliko para? Kanda su svi u konstantnom kreditu...ali i to je stil života ovde. U svakom slučaju...ne deluje mi teško uklopiti se :)
Ok....ajde da malo sumiramo i stavimo šta nam se ovde sviđa:
Kraj u kojem živimo je predivan. Divan je za šetnju i danju i noću. Iako je Čikago izuzetno urbana sredina, ovde se osećam kao u nekom idiličnom omanjem gradiću (danas smo se igrali sa malim zekom koji je bio na travici ispred zgrade...šta dalje reći). Oduvek sam mislio da je ovo jedan veliki...ogromni prljav grad (nekako mi je poređenje uvek išlo sa Beogradom), ali prevario sam se. Daleko je čistiji od Novog Sada (barem centar i ovaj deo gde mi živimo). Ok...ima opasnih delova i sl...ali...ko je ikada u Novom Sadu onako turistički išao u Bangladeš? Mislim...koji ćeš tamo? Ja u životu nisam bio tamo iako ceo život živim u Novom Sadu...e tako i ovde sa tim delovima. Količina prodavnica i ostalog (samo u našem kvartu) je neopisiva. Tek kada sam ovo video shvatio sam da pojma nisam imao šta znači reč "potrošačko društvo". Kako bih pokušao (samo pokušao) preneti sliku...recimo da u našoj okolini od 200-300 metara ima (bez preterivanja) npr. 30 pekara, 50 restorana (od brze kuhinje, do pravih...od toga bar 6 japanskih, 3-4 meksička, kojekakvi burgeri, indijska, kineska, tajlandska, skampi, ovako-onako...specijalizovani za supe...ma nema kraja), 2 robne kuće, 20 prodavnica (veličine naših većih diskonta...neke rade 24h), pa onda prodavnice garderobe, nameštaja...ma ne mogu ni opisati. Recimo da ima 3 (koliko sam ja video) samo prodavnice kostima. Jedna od njih je baš ogromna (ej makice...imaju maske Slipknot-a :)). Prodavnica kompjutera BestBuy koja je veličine Merkatora (samousluge, ne cele robne kuće), bong shop...ma ljudi...ne mogu se svega ni setiti...svaki dan bar tri puta prođem jednom ulicom i svaki put se zabezeknem (otkud ova radnja ovde, nisam ranije primetio) i sl. Pa onda kafeterije, jumba juice, dunkin donuts...ma daj...ne vredi. Svi voze (za nas) dobra kola...ali to je već opšte poznata priča, u to ne vredi ni zalaziti.
Šta je negativno? Hmm...nema kineskih radnji..ili ih mi bar nismo videli. Ima stvari na popustu koje su kod nas skupe (npr garderoba), a ovde možeš naći za male pare, međutim....stvari na koje smo navikli da su jeftine, su ovde užasno skupe. To su upravo te stvari koje mi kupujemo po kineskim radnjama i koje nama u ovom trenutku najviše trebaju. Recimo da im je jedna bezvezna šolja na rasprodaji 5$. Sve te sitne gluposti se kreću preko 20,30, pa bogami i do 100$. Mali jastuk, 15$..set noževa sa stalkom 200-300$. Mi još nismo uzeli ni plastičnu kantu za đubre, jer mi treba vremena da se osvestim, da ću za to morati 20-30$ da dam. Onda recimo, da kupiš perecu ili kafu za poneti, moraš da izdvojiš najmanje 3$. Za dve takve kafe ti možeš u restoranu pored da jedeš...gde je tu logika nije mi jasno. Ne želim ništa da preudiciram, videćemo kroz par meseci kada oboje (daj bože) budemo radili i kupili stvari za normalan život...onda ćemo tek da vidimo kakav je standard...do tada...

Mi smo ovde tek nedelju dana i ovo su neki prvi utisci sumirani. Baš me interesuje kako ćemo razmišljati kroz par meseci, jer sam već osetio neke promene u nama u odnosu na onaj prvi šok.

Savet za danas :)

- U svakoj od većih prodavnica (Jewels, CVS i sl) postoje kartice za popust (kao, član si kluba kupaca i sl). Ove kartice su (uglavnom) besplatne i obavezno ih uzimajte. Za njih nije potrebna (verovali ili ne) kreditna kartica ili ssn. Dele ih samo tako. To je način kako da te veliki brat posmatra (da prate šta kupuješ, čak i kada kešom plaćaš). Mene lično za to zabole, koristim google, tako da već sigurno sve znaju o meni. Generalno, popusti su ponekad jaaako velik...minimum ćeš 10% uštedeti, a na neke stvari možeš i 60-70%.

Mala digresija na ovo. Nismo imali karticu i kupovali smo 2 limenke nekog zelenog čaja (jedan je koštao 99 centi bez poreza). Žena nas na kasi: pita da li imamo karticu? mi kažemo ne...ali hoćemo da apliciramo, i ona nam odmah naplati sa popustom. Cena je bila za obe limenke (sa uračunatim porezom) 1.33$, umesto ~2.20$.

Chicago - sesti dan - prvi razgovor za posao

2008-10-21T12:39:00.000-07:00

Juce sam konkurisala za posao u jednoj firmi. Sat vremena od kako sam poslala mail su me nazvali i pitali kada mogu da obave intervju licno. Ovo mi je prvi pravi intervju za posao i malko je cudno prosao. Firma za koju sam konkurisala se sastoji od tri odvojene firme koje se bave razlicitim delatnostima. Prva od te tri firme je agencija za manekene, druga je agencija za izradu web sajtova, a poslednja je firma za marketing i promocije tako da sam danas videla gde se nalaze sve te preterane ribe... one rade u ovoj firmi :D sve zajedno sa web developerima :D gledaju se preko stakla... nisam sigurna da li ce me primiti jer kanda u deo za marketing prelaze one koje su bile manekenke, ali imaju i malo mozga, ali videcemo sada sta i kako ce biti. Treba da mi se jave iduce nedelje. Drzite mi fige obavezno! Glavni detalj jeste da postoji gomila riba koje konkurisu i koje su pripravnici. Sve su kao iz Viktorija's secret kataloga i svaki pripravnik ima svoj MacBook Pro. Svi pripravnici su tu na tri meseca. Posle ta tri meseca mogu, ako su ok, da ostanu sa firmom koja ih je inicijalno uposlila, ali mogu da nastave dalje sa firmom koja je bila klijent ove firme. Pripravnice su sve za jednim stolom kao OpenSpace i sve lepo zajedno idu na rucak. Verovatno su i drugarice i sl... ima jedna riba koja je non stop tu za stolom i ne socijalizuje se sa ostalima.
Dok sam isla na ovaj intervju prosla sam i N. Michigan Avenue poznatiju kao "The Magnificent Mile", i stvarno jeste to velicanstvena milja. Sve glavne prodavnice (ukljucujuci i hard rock hotel) se tu nalaze. Shto bi rekli from tifany's to banana republic. Sta god vam padne na pamet tu se nalazi u toj ulici. Sada idem da trazim druge poslove... jer nemam pojma da li ce ovo uspeti ili ne (dobro je imati backup).
By the way uvek ce vas neko docekati sa "Hi how are you?" to je retoricko pitanje i ne odgovarajte na njega... jedino mozete reci samo "good" i ne nastavljajte se dalje da pitate tog nekog kako je jer ce vas samo popreko pogledati, kao sto se meni dogodilo.
Mala digresija, sinoc smo pravili nase prvo jelo musaka weeeeeeeeeeeeee
Imamo problem sa hranom ovde, jako je ili zacinjena ili ima previse nekih aditiva. Sve u svemu, ni Nikoli ni meni ne odgovara nesto preterano takva hrana, te smo se upustili u avanturu pravljenja musake. Evo recepta>
Musaka na americki nacin
7-10 organski uzgajanih krompira.
Pakovanje organskog mesa bez zacina
jedna glavica peruanskog slatkog luka koji je takodje organski
8 jaja (e da ovde su jaja mnogo manja i bela! da, ljuska jajeta je skroz na skroz bela!)
Malo sveze naseckanoe zeleni
Pola organski uzgajane paprike
Malo vegete (da ima vegeta da se kupi i ovde :D)
Bibera po ukusu
Segedinske paprike
Mleko
Priprema>
Oljustiti krompir (ovo se cini jednostavnim ali je gotovo nemoguce ako nemate aparat onaj mali nozic za ljuscenje krompira) Iseckati na tanke listice i ovo je gotovo nemoguce ako nemate secko jer sve proklizava. Staviti iseckani luk (u seckanje luka se ne upustati ako nemate blender ili super secko) na tiganj sa umerenom temperaturom i sa malo ulja dodati vegete, bibera i soli po zelji kad krene da se kristalise luk dodati papriku i na kraju iseckane zeleni. Kada je paprika lepo proprzena dodati meso i ravnomerno mesati tok se ne proprzi lepo na kraju dodati 3 jajeta i crvenu papriku. U djuvecaru koja je premazana uljem naslagati iseckani red krompira, potom staviti prethodno pripremnjeno meso. Zatvoriti sve sa jednim redom krompira i potom zaliti sa ostalih 6 jaja i nesto mleka. krchkati sve na 400 farenhajta nekih sat vremena dok ne porumeni. Sluziti vruce :D Ovo sinoc sveze ispeceno je bilo rajski :D u zivotu se nisam radovala musaki kao juce :D (slike mozete videti ovde)

Chicago - peti dan - prvi dan na poslu

2008-10-20T20:00:00.000-07:00

Stiglo i to jutro....prvi dan na poslu.
Ustao sam jutros u 6:45h. Napravio doručak za mene i dragu, ona skuvala kaficu, malo popričali...i polazak. Na svu sreću, bus mi staje direktno ispred zgrade i vozi dosta blizu posla. Međutim, onaj google maps nema pojma...kakvih crnih pola sata....ako se nisam vozio minimum sat vremena...
Generalno, busevi u Chicago-u su extra spori. Stanice se nalaze na bukvalno (ali bukvalno) svakih 5-10 metara. Čoveče...ne udje ni u drugu ko svet, već staje. Druga varijanta je L sa kojom imam dosta da pešačim, ali mislim da je brža varijanta (a čak i da je isto, bar je zanimljivija i zdravija od onog klackanja). Treća varijanta opet uključuje bus...nju ću sutra na povratku probati...
Elem....prošle nedelje su u firmi bila žešća otpuštanja, a odeljenje iz Čikaga je bilo na glavnom udaru. Otpustili su 70% ljudi. Tako da sama situacija u firmi je dosta tužna... Dočekali su me sa rečima "welcome to Chicago office,... empty Chicago office..." Ja očigledno donosim ekonomsku nesreću tamo gde se krećem (prvo americi, sada ovo...). Generalno, office je ogroman... Ima 2 kuhinje, salu za rekreaciju (sa stolom za stoni tenis), dve sale za konferenciju, gomila kancelarija i nešto malo cubicle-a (koji su svi sada prazni). U kuhinji se nalazi frižider sa tonom sokova (u limenkama), vodom i sl. stvarima, kafemat, automat za vodu...to je sve besplatno za radnike, plus gomila grickalica, cokoladica i sl. stvari koje se nalaze po hodnicima u činijama. Sada svaki programer ima svoju kancelariju (koja je by the way ogromna), a meni su dali jednu otvorenu kancelariju (kao corner office), koja nema vrata, ali je velika bar 40 kvadrati :) Na zalost, više bih voleo da sam u nekom od onih cubicle-a i da ovo sve radi onako kako bi trebalo. Svi programeri rade na Linuxu i imas svega par windows instalacija. Sve sami linuxovci....baš je bila lepa zamisao da kasnije pređem na njihov projekat, mislio sam da ću prvi put dobiti posao c++ programera u linuxu, ali jbg.... Možda mi je bolje da se pokorim M$-ovom i Apple-ovom carstvu i batalim linux sa svih mašina...bar ću biti srećniji.
U svakom slučaju, ekipa koja je ostala je odlična. Pošto od rana jutra nije radio internet, a admin (kojeg su zamolili da ostane još mesec dana, inače je i on popio otkaz) je imao pune ruke posla i nije mogao da mi da mašinu, odigrali smo turnir u stonom tenisu :) Posle toga smo išli smo na ručak u neki tajlandski restoran. Oduvek sam mislio da je tajlandska i kineska hrana slična, ali prevario sam se....uopšte ne liči jedno na drugo. Mislim da čudniju hranu u životu nisam jeo.
Bila je to piletina ko u nekom pekmezu (ali je taj pekmez sav u nekim nitima) i kao prilog kikiriki.
Posle toga sam video Lab od naše firme.....čoveče...pa ona sistem sala u ddor-u je malešna naspram ovoga....a ovi otpustili jedinog admina...ko li će to sve administrirati za mesec dana...bog te pitaj. Uspedoh da dobijem svoj laptop (i to matori thinkpad t41) tek u 16h i od tada radim instalacije. Sutra ću dobiti još 2 servera....biće posla. Malo sam primetio da ameri vole da se razbacuju sa lovom na nekim stvarima, a onda na neophodnim stvarima štede....stvarno mi nisu baš najjasniji...

Chicago - cetvrti dan - shoping, shoping, shoping...

2008-10-19T20:43:00.000-07:00

Danas smo išli dosta u shoping, iako nije tako planirano :-)
Od ranog jutra nas je dočekala avantura odlaska u laundry (perionicu veša), koja se nalazi u podrumu zgrade. Iako u uputstvu koje smo dobili piše da mašine koriste kartice, nažalost nije bilo tako, nego ubacuješ novčiće od 0.25$ (quaters). Jedna mašina 1.25$ (znači 5 novčića). Mi smo koristili dve mašine i jednu sušilicu. Za to nam je trebalo 15 novčića....čoveče. Prvo sam pomislio da sigurno postoji neko pametnije rešenje (mašina koja usitnjava novac ili sl), ali najo.... Ljubazno mi je komšinica objasnila da to ne postoji, dok je bežala od mene. A da...nisam napomenuo da se ljudi ovde mene plaše. Nemam pojma koji im je, ali me se plaše (pogotovo komšinice u zgradi (do sada samo samo jednog muškarca video, kanda su sve komšinice)). Moguće da je to zbog brade, možda im ličim na nekog talibana. Ovaj strah nas je danas koštao bar 5$. Lepo ti ja kažem Danici u radnji "idi ti pitaj za karticu za popust, mene se ljudi plaše", ali ona zapela da odem ja. Naravno, crnkinja se sva pogubila kada sam pitao pošto košta i poslala me na drugo odeljenje...gde nije bilo nikoga. Tek kada smo obavili kupovinu, poslao sam Danicu kod iste crnkinje da ona proba. Ova joj rekla "ne košta ništa, evo ovo popuni..." :-) Od sada sa nepoznatim ženama isključivo Danica komunicira.... nje se manje plaše. U svakom slučaju, nakon perionice veša otkrili smo kako radi i mašina za pranje posudja (dugme za paljenje se nalazi na nekom 15 mestu pored prekidača za svetlo i uvek smo se pitali, čemu ovaj prekidač služi?). Posle raznovrsnog šopinga (konačno smo našli sundjere za telo)....čuli smo se sa Milošem, a kasnije i našli. Prvo smo išli u šoping :-) Ovog puta u pitanju je bila prodavnica koja prodaje našu i meksičku robu. Ovo je bila zanimljiva tura...jer smo usput prošli kroz indijsko/pakistansku četvrt. Radnja je dosta velika i mnogo povoljnija po pitanju povrća i mesa. Vrlo je bila interesantna situacija gledati gomilu naših i meksikanaca na jednom mestu u radnji oslikanoj domaćim motivima (ulica Jovana Dučiča i sl), uz zvuke Đorđa Balaševića....i sve to u Chicago-u. Naravno, kupili smo začine bez kojih se ne može zamisliti naša kuhinja, a u Američkim radnjama ih nema (čak ni alternative). To su vegeta i aleva paprika (iz segedina :)). Cena je brutalna, ali za tako nešto ne pitaš pošto je.....treba musaku i gulaš napraviti :)
Posle ovoga smo se uputili ka meksičkom restoranu, a usput smo prošli i pored projects
Nakon večerice i par margaritas (odakle i slika)....završio se i ovaj dan.
Još uvek razmišljamo da li da pokupimo krevet dole sa đubrišta...jer treba izdržati spavati sledećih par meseci na dušeku na naduvavanje....

Savet naučen danas:
- Davati 10% - 15% bakšiša konobarima u restoranu, frizeru, dostavljaču (kada poručiš pizza-u i sl), onom ko radi manikir/pedikir, taksisti. U barovima, ako sediš za šankom ostavljaš barmenu ostavljaš 1$ po piću, a ako te služi konobar/ica, onda standardno kao u restoranu.

Chicago - treci dan

2008-10-19T11:29:00.000-07:00

Ufff.....današnji dan je baš bio iscrpljujuć, prepešačili smo bar 20 km.
Bili smo malo u razgledanju Chicaga. Došao sam na neku ideju da ovde uvek zapišem neke misli, tj savete koje nisam znao kada sam dolazio ovde, a kasnije bi se to moglo negde sumirati, kao što je ovaj:
- U Americi uvek naručujte malu ili srednju porciju, jer su porcije ogromne

Primer ovome možete videti na slikama kako u starbucks-u izgleda najmanja kafa. Sve je tako, gde god da krenes imas malu, srednju i veliku porciju....ovo zadnje izbegavaj. Moram priznati da nikada nisam video toliko puno express restorana i u svakom stalno ima nekoga. Ameri očigledno puno jedu po tim restoranima, a često ih viđam na ulicama sa kojekakvim 1/2 litre kafama, 1l sokovima i sl. Nakon dugotrajne šetnje i razgledanja loop-a i Chicago skyline-a (koji je stvarno predivan), odlučismo da se vratimo kući, kad ono....rekonstrukcija L-a......ne radi voz. E ovde im svaka čast na organizaciji. Došli smo do zatvorene stanice, gde je stajao neki lik i preusmeravao ljude na koju stanicu da idu u zavisnosti od voza koji trebaju da čekaju (i naravno, svakom se ljubazno izvinuo što su radovi u toku). Potom se na svakom ćošku na putu do druge stanice nalazio znak koji usmerava ljude na tu stanicu. Stvarno su odlično organizovani.
Na povratku kući upoznali smo jednog lika iz Sarajeva. Nešto se Danica i ja dogovaramo u radnji, a čovek iza nas kaže "gde ste zemljaci :)". U svakom slučaju, razmenili smo telefone da se čujemo itd. Rekao je ako treba neka pomoć da se javimo. Čovek radi na održavanju u zgradi, pa rekoh ako neko se seli i prodaje nameštaj da nam javi. Nedavno je neki lik dao sofu od 2000$ u dobrotvorne svrhe jer nije znao šta će sa njom.....imam osećaj da u ovoj Americi uvek omašimo vreme....i to za samo dan-dva.
Kad smo se vratili kući, odlucili smo malo da izađemo i osetimo subotnju groznicu u Lincoln park-u :) Ono što mi se ovde nije svidelo je to da očigledno svi ameri prate prokleti sport (pogotovo Baseball). Svi pub-ovi imaju ogromne plasma televizore koji prenose utakmice. Prvi u koji smo ušli je podsećao na naše kladionice, jer je imao bar 20 televizora. Tu su konobarice bile obučene u cheer leaders-ice, a izbacivači u igrače...ma sve je bilo u sportskom nekom fazonu. Masa dosta mrtva...i...nije mi se baš dopalo. Drugi pub je bio više irskog karaktera, ali nije imao neki provod. Treći je bio dosta dobar. Sav je u halloween fazonu, ima dosta mase različite rase i nacionalnosti, samo jedan ili dva TV-a i delovao je mnogo življi. Sva tri pub-a su na slikama :)
mali savet za pub-ove:

- Većina PUB-ova traži ID kako bi utvrdio da li imaš dovoljno godina da uđeš. I ako imaš 40-50 godina i dalje će ti to tražiti. Ovde je pasoš validan umesto ID-a (čak ga više i cene, jer se ID da falisfikovati). Znači, ako izlaziš u grad, a nemaš još ID nosi pasoš sa sobom.

Posle toga smo otišli kući...i spavanjac
Slike od ovog dana možete videti ovde

Još malo stvari koje mi padaju na pamet, a možda nekom posluže:

- WC šolja u Americi je puna vode, tek kada povučeš ručicu, voda se slije, spere i šolja se napuni ponovo (tako da ne mislite da je neki kvar i sl.)

- Transformatore za struju (sa evropskog na američki) potražite u radnjama sa foto opremom (kompjuterske i sl. radnje tipa BestBuy nemaju to, samo sa američkog na evropsko).

- 2/$5 na ceni znači 2 za 5 dolara, tj. cena je 2.5$

- Sve cene su izražene bez poreza, na tu cenu treba dodati porez koji varira u zavisnosti od grada/države.

- Za neke stvari se u prodavnicama možete cenkati (npr. kada kupujete veće stvari, nameštaj, kola i sl...prodavac vam može dati veći popust i sl.).

Chicago - drugi dan

2008-10-17T18:58:00.000-07:00

Ustajemo ujutru u 7:30h (još uvek se navikavamo na vremenske razlike) i kuvamo prvu kafu u šoljama od stirpora u mikroalasnoj u nedostatku ikakvog sudja. Sinoć smo prebacili dušek iz dnevne u spavaću sobu za promenu :-) Spavaća soba je nekako malo hladnija od dnevne, iako su obe dosta tople, a grejanje nije uključeno. Kako ovo radi, još nismo provalili, kao ni programator za AC (ili šta god to bilo). Ovde u Americi ne koriste klime kao u evropi, nego one iz jednog dela na prozorima (kakve su u Srbiji bile 80-ih godina). Stvarno su u nekim stvarima staromodni. Taman smo se javili ljudima u Srbiji (otkrili smo da nekim cudom radi Skype), kada se na vratima pojaviše majstori. Prvi dan smo prijavili da neke stvari ne funkcionišu u stanu...i eto njih. Čim su ušli, jedan je delovao kao "naš". Ne samo zbog akcenta...nego...jednostavno je delovao tako. Nije prošlo dugo vremena, a čoveku je zazvonio mobilni i on krene da priča na srpskom :). Situacija je bila malo cudna....čovek se trudio da ga ne skontamo....ali ne ide :) U svakom slučaju popraviše sve što je trebalo.

E sada kreće prava avantura. Završili smo sa majstorima i krenuli na put walmart-a. Cilj je bio da danas kupimo sve sitne potrebštine vezane za kuću (od šolja i tanjira, pa do četke za wc), a sutra da obavimo ikeu (ako je ikako moguće). Odemo mi na google maps i nađemo najbliži walmart (koji je i dalje jaaaako daleko). Nema frke...pogledasmo autobuse, aha, dve ulice, dva busa...ma nema frke. Naravno, nismo se bas raspitali u koji kraj idemo....sta moze biti dve ulice udaljeno...
Ovaj prvi bus nas proveo pored obale....dosta lepa tura. Stigosmo do drugog busa na pocetku neke avenije (a walmart je negde na trecini njene duzine (broj 4650)). Ono što još nikako da se naviknemo je da u Chicagu ulice mogu biti i po 50 km duzine (cifru sam odvalio, ali stvarno su jaako dugacke). I krenemo mi lepo tim busom, prodjosmo pored Bucktown-a...mnogo lep kraj. I tako ti mi idemo i što dalje odmičemo, sve je interesantnija okolina. Belci izlaze napolje, crnci ulaze u bus. Okolina sve skrnavija i skrnavija. U busu sve više istetoviranih repera i različitih likova. Na kraju ostadosmo jedini belci u busu...i avantura se dalje nastavlja. Nisam rasista, ali da ste videli ove likove u tom busu...mislim da bi se svako uplašio. Pogledam brojeve oko sebe, a mi tek na 3000....o boze, ima li kraja ovoj ulici. Stigosmo nekako nakon sat vremena klackanja i do walmarta. Okolina ne deluje bas najsigurnije, tako da smo gledali sto pre da pretrcimo onaj parking i udjemo unutra. A unutra...........pa recimo da Rodić u Novom Sadu deluje ko trafika naspram ovog. Nije nam trebalo dugo da se totalno izgubimo. Jedino što moram priznati je da je walmart stvarno jeftin i ima svega i svačega. Nakupismo se mi dvoje kolica...jednu stolicu, čitav escajg, teflon tiganj, đuvečaru, ma komplet kuhinju (bez električnih sprava), metle, četke za wc, tanjiri, čaše, jastuci, peškirići, navlake, čaršavi, jednu stolicu :) itd. Spizdismo 350$. E sada treba nazad, naravno busom necemo preneti sve ovo. Pozvasmo taksi, kad ono ko pandure da sam zvao. Jesam li spomenuo da smo u prodavnici bili skoro jedini belci? Pita mene ovaj operater, pa kako se zovem, pa kuda zelim da idem itd. Pomislih, koji je ovom? Dosao taksista po nas sa onim veeeelikim americkim taksijem. Covece sve smo utrpali u gepek. Vozi on nas tako fino i pita, a jeste li vi novi ovde? Kaže on "Pa znate imate blize prodavnice u vasem kraju...imaju isto dobre ponude. Znam da je ovo walmart, ali nije ovde da se ide bez kola. Nije bas...sigurno, a i taksisti ne zalaze u taj kraj" :) Imali smo sreće, kaže, da je on slučajno bio u blizini...inače bi čekali i po 2 sata. Sve je on nama lepo pomogao i dao nam adrese prodavnica za drugi put. Kada smo došli kući pogledali smo koji je to kraj u kojem smo bili....Austin, ....jedan od najozloglašenijih krajeva Chicaga. Vodili smo se onim jug je opasan, a ovo je bio zapad...medjutim u Chicago-u to ocigledno nema veze. Samo kad smo mi stigli u naš Lincoln Park živi i zdravi :)
Posle toga smo otišli u counter....mesto koje je jako popularno ovde, gde sam poručujes kakav burger hoćeš da ti naprave. Imaš izbor od mesa, do svega....pa ti tamo popunjavaš neki upitnik i onda kao dobiješ neku papazjaniju :) Moram priznati da je dosta ukusno, ali i malo skupo (verovatno zato sto to Oprah preporučuje i sl). Sinoć smo videli da je to krcato...pa ko veli...ajd da probamo. Šaljem i jednu sličicu odatle.

Chicago - prvi dan

2008-10-17T18:15:00.000-07:00

Vec duze vremena zelim da pocnem da pisem blog, ali nikako mi to ne polazi za rukom. Pokusavao sam par puta i imam mozda 2-3 bloga u zadnjih 2 godine :-)
Ovo iseljenje u Ameriku u meni je probudilo neku zelju da ovog puta istrajem u tome, prvo zbog toga sto mi je lakse da opisujem svoje utiske na jednom mestu, odakle svi koje interesuje mogu da citaju, a drugo jer mislim da ovo moze biti zanimljivo, a i mozda nekom buducem imigrantu korisno. U svakom slucaju, ovaj blog cemo pisati zena i ja naizmenicno.
Elem, da skratim pricu :-) Zena i ja smo na lutriji dobili zelenu kartu za USA. Odlucili smo da odemo u Chicago, jer sam ja tamo dobio posao (tj. nastavio da radim za istu firmu za koju sam i u Srbiji radio, samo u Chicagu).
Nadam se da cu imati vremena da napravim neki antidatirani blog o pripremama za ovaj put, jer ovde direktno krecem sa prvim danom u USA.
Na aerodromu nas je docekao Milos, covek koji je svojim blogom pomogao mnogim dobitnicima zelene karte, jer su tu pocele da se razmenjuju sve informacije vezane za to, kao i razlicita iskustva. Danas se to pretvorilo u forum: zelenalutrija.com Jos jednom se Milosu ovde neizmerno zahvaljujem jer mislim da i sam nije svestan koliko nam je pomogao. Posle leta koji je ionako dugo trajao, morali smo na granici cekati jos sat i po, jer je bilo gomila emigranata iz razlicitih zemalja (uglavnom azija i bliski istok). Nakon toga, potrpali smo se u Miloseva kola i uputili ka stanu. Posle toga je sledilo raspakivanje i sl. Nazvao sam drugog poznanika iz Chicaga (Vladu), koji nas je obezbedio krevetom na naduvavanje i fenom (posto nije imao pumpu, pa smo se sluzili fenom i ustima :)). Takodje nam je doneo i pokrivac. Njemu se isto neizmerno zahvaljujem, jer bez njega mislim da bih jos spavali na podu pokrivajuci se kaputom. Sledi pismo koje sam bio slao prijateljima nakon prvog dana, koje opisuje neke prve utiske.

Sto se prvog utiska tice....moram priznati da je bilo zanimljivo. Ovde je sve totalno drugacije nego u evropi, ali totalno...od brava na vratima do svega. Malo sam juce bio uplasen (i jos sam) od svega toga....ali se polako smirujem. Moram priznati da su ovde i mirisi i ukusi skroz drugaciji od onih na koje smo navikli. Citav grad ko da ima neki miris....na svu srecu taj miris nije odbojan, samo nekako...cudan. Zgrada u kojoj smo ima hodinke ofarbane u crvenu boju i neke cudne lustere (nisam jos slikao, ali uskoro cu)...tako da izgleda malo spooky :-)
Ovde je inace dosta skupo (recimo da je ovde 100 dolara kao u srbiji 1000 din)...tako da prica o tome kako je amerika jeftina su mitovi i legende. Ima stvari koje stvarno jesu jeftine, ali hrana (ona stvar za koju kazu bas da je jeftina) je skupa, a pogotovo kucne potrebstine (tipa pasta za zube 4-5$ i sl :-) Kreveti i sl. stvari ubijaju, a ikea se nalazi u tri lepe materine. Sto se bacanja stvari tice, tu su ljudi u pravu. Evo jutros sam naisao na predivan krevet sa sve dusekom pored kontejnera u mojoj zgradi. Pazi dusek je 80% beo ko sneg. Jedini problem je sto je juce padala kisa i skroz je jedna stana mokra i propala....jbg....zato se u ameriku seli leti, a ne u jesen.
Ono sto jeste tacno je cinjenica da je izbor ogroman....ali bas ogroman. Sta god da smislis....ima da se kupi. Takodje, tacno je i to da je sve ogromno.....prosto neverovatno. Mislim da je to stvar koja me je ovde najvise i uplasila. Bili smo u jednom parkicu 150 metara odavde gde smo susretali veverice i patke. Veoma je lepo...a te veverice bukvalno skakucu oko tebe :-) stvarno su slatke.
Jos jedna stvar koju ljudi pricaju u srbiji, a nije tacna je hrana. Stalno sam slusao price kako je americka hrana grozna i bezukusna....to su gluposti. Sve do sada sto sam jeo ovde je bilo izuzetno. Jeste tacno da su im jela sa drugacijim ukusima koji nama nisu poznati (sto je i lepota svega, ako mene pitas), ali to ne znaci da je lose ili bezukusno. Takodje imaju specijalizovane radnje za stvari o kojima mi ne mozemo ni da sanjamo. Danas smo bili u nekoj specijalizovanoj radnji za kokice, gde spremaju kokice na 1001 nacin u nekim specijalizovanim pecima. Bili smo i u nekom lancu milksheak-a....koji sve pravi prirodno. Pred tobom ti cedi voce, blendira sa sladoledom itd....stvar je preterana. Takodje, imaju i neke preterane sendvice.....ma milina.

Inace, mozete videti slike prvog dana: http://www.flickr.com/photos/31483745@N07/sets/72157608092685434/

Nikola