Ostatak godine

Po redosledu, ova tema bi se trebala zvati "Gosti, gosti, gosti - drugi deo", ali je toliko vremena prošlo da sam rešio da objedinim teme. Možda bi mi najbolje bilo započeti ovaj blog sa jednom glupom oktobarskom noći. Seli mi lepo da gledamo filmić uz sir i grožđe, kad odjednom nestade struje. Napolju neko loše vreme, rekoh možda je od toga, ali mi čudno što neki delovi stana imaju, a neki ne. Ja odmah pomislim riknuo osigurač ili nešto slično, međutim Danica oseti da nešto smrdi. Krenemo mi da pratimo trag "smrada" do kupatila, gde imamo šta da vidimo. Zapalio se onaj glupi ventilator (upravo onaj što postoji u kupatilu čisto radi poente tandrkanja i nerviranje osobe u istom). Danica zove vatrogasce, ja pokušavam bezuspešno da ugasim požar sa protiv požarnim aparatom. Kada sam shvatio da to nepomaže napustili smo stan, pritisli dugme za uzbunu i izašli iz zgrade. U roku od par minuta svi stanari su bili napolju, a došlo je 4 vatrogasna kamiona i džip, kao i murija. Požar je ugašen u roku od odmah. U Kaliforniji se zbog zemljotresa sve zida od drveta, tako da su požari žestoka pretnja. Ono što je bilo nama interesantno je da smo baš prethodno veče kupovali neki sef da držimo stvari i ja zapeo da uzmem onaj što štiti od požara :-) Na svu sreću (i efikasnost vatrogasaca), požar se nije proširio, ali su oni morali sekirama da rasture plafone u kupatilu i delom u spavaćoj kako bi se osigurali da je sve stalo (takođe su i kod komšinice nešto rasturali). Nama nije puno otišlo stvari (ono što je bilo u kupatilu), međutim najveći problem je bio u tome što sve smrdi. Najgori deo u svemu tome je što smo morali 8 nedelja biti van stana. Toliko im je trebalo da oni sve to poprave, zamene tepihe, okreče ceo stan itd. Tačnije, najveći deo toga su ovde čekanja na razne procedure, propise i inspekcije. No, mi smo za to vreme živeli na 4 različita mesta. Prvo smo bili kod prijatelja Tanje i Vlade 2 nedelje, potom u nekom produženom boravku (ovo baš glupavo zvuči u prevodu, u principu kao hotel samo imaš i kuhinju), pa smo onda bili kod mog kolege u kući dok je on bio na godišnjem i na kraju 2 noći u hotelu. Verovali ili ne, ali imali smo goste čak i dok smo bili u odsustvu :-) U tom "produženom boravku" su nam dali zapravo trosoban stan. Imali smo dnevnu i dve sobe (svaka sa svojim kupatilom i TV-om) i kuhinju. Taman je Atila ponovo došao u naše krajeve, a mi lepo imali sobu viška. No, sada smo ponovo u našem stanu, počeo godišnji i prva stvar koju radim jeste da napišem ovaj blog dok godina još nije istekla :-)
Elem, da se vratimo nazad na leto. Dve nedelje nakon što je mama otišla, došli su nam Ivan i Miloš u posetu. Obojica su naši drugari iz Novog Sada, jedan živi u Švajcarskoj, drugi u Australiji, pa smo odlučili da se započetak nađemo kod nas i svi zajedno odemo na Defcon (najveća hakerska konferencija na svetu) u Las Vegas. Naravno, sva trojica smo linux geekovi i znamo se preko LUGoNS (Linux User Group of Novi Sad) koju je Miloš osnovao davne 2002 godine. Pre odlaska u Vegas, išli smo u obilasak San Franciska (pogotovo noćnog života u istom), kao i silikonske doline (i noćnog života u Palo Alto). Bilo nam je ludo i nezaboravno. Što se Vegasa tiče, zna se...o tome se puno ne priča....pogotovo ne javno :-) Reći ću samo da je konferencija bila veoma poučna i da smo stekli nova prijateljstva. Bili smo na svim žurkama (od bazena do kluba na otvorenom na 50 spratu hotela). Naravno, defcon sam organizuje nekoliko žurki na noć. Danica nam se priključila u subotu, pa smo zajedno svi u ponedeljak išli u obilazak Huverove brane i Grand Canyon-a (nažalost samo onaj najbliži deo Vegasu, koliko se može postići za jedan dan). Ivan je potom produžio na put oko sveta,  a Miloš je ostao još 2 nedelje kod nas u Kaliforniji. Nakon toga nam je u poseti bio Antony (burazer iz Engleske) sa svojom devojkom. Oni su bili na road trip preko cele Amerike i svratili su na par dana kod nas. Nažalost sa njima nismo uspeli puno vremena provesti, jer su bili preko radne nedelje.
Nakon toga smo išli u Čikago za "dan rada" (ovde se to slavi u septembru). Pozvani smo na svadbu naših prijatelja, koje smo upoznali u Kaliforniji, ali su oboje iz okoline Čikaga. Taman eto prilike da posetimo i staro društvo. Šta reći, kad god se sretnemo uvek se zalije... Ne znam ni odakle tu da krenem, ali kao što se da predpostaviti bilo nam je ekstra. Prosto ne mogu da poverujem da smo u Kaliforniji isto toliko koliko smo bili u Čikagu. Vreme baš leti.
Imali smo priliku i prvi put da budemo na venčanju u Americi. Mislim da sam u nekom već blogu Oliverovu prosidbu opisivao :-) Ujedno smo imali i čast da se vozimo prvi put proširenom limuzinom sa mladoženjom. Svadba je bila super, mix naše i američke. Nakon svadbe, žurka se nastavila u okolnoj diskoteci. E tu sam video nešto što sam mislio da u životu neću videti. Ogromna diskoteka u centru Čikaga, unutra dve bine. Na jednoj tuče kolo, a u drugoj trubači (valjda pobednici Guče). Nakon tih trubača, puštala se domaća muzika do 4 ujutru. No, uz ekipu kakvu smo mi imali, bilo je ekstra :-)
Potom nam je došao moj drugar i kolega iz ranih dana Eipix-a, Visla. On je isto dobio na lutriji i doselio se u Ameriku sa svojom ženom. Prvih dve nedelje su bili kod nas. Taman dovoljno da odličan programer nađe dobar posao u ovom delu Amerike :-)  Nakon toga su nam u posetu došli moja tetka, teča i drugi burzer iz Engleske. Sa njima se isto jako dugo nismo videli i baš mi je drago da su nam bili u poseti. Posle moje mame, oni su prvi članovi porodice koji su nas posetili. Naravno, kada se čovek ne vidi tako dugo temama nema kraja i tih par dana je proletelo. U međuvremenu ja sam dobio nalog da poslovno letim za Prag, tako da smo bukvalno svi zajedno otišli na aerodrom. Oni nazad kući u Britaniju, a ja u Prag. Šta reći za Prag. Bio sam toliko blizu kuće, a ipak toliko daleko. I opet sam leteo preko Minhena za vreme Octoberfest-a drugu godinu zaredom, a nisam posetio festival. E Nikola, kazni se :-) U svakom slučaju, u Pragu sam dosta radio, ali sam imao i dovoljno vremena da razgledam. Grad je predivan, ali moram priznati da ti turistički delovi su mi malko pretrpani. Svojevremeno mi je jedan drugar rekao da je Prag najlepši zimi, moguće da je u pravu. Daleko manje turista, a i mogu samo zamisliti kako te zgrade izgledaju pod snegom...mora da je predivno. Kao i uvek, prednost poznavanja ljudi u gradu je i mogućnost da vidiš stvari iz ugla onoga ko tu živi, kao i da posetiš restorane i klubove gde izlaze lokalci. Češka kuhinja je dosta slična našoj Vojvođanskoj ( da ne kažem miksu austrougarske i srpske). Ako već nisam bio kući, bar sam se najeo domaće kuhinje (gulaš, bečka, restovana džigerica i sl). U svakom slučaju, bilo mi je predivno i voleo bih da me malko češće šalju na poslovni put :-) I to bi bilo to....te nedelje kada sam se vratio desio se taj požar. Nažalost, morali smo da otkažemo posetu prijatelja iz Sakramenta koji su ovde isto preko lutrije.
Mislim da sam opisao glavne događaje koje smo imali u drugom delu godine, naravno pored toga bilo je bezbroj žurki i zezanja, proslava mog rođendana, halloween i sl. Kada smo već kod mog rođendana, iako je bio u po radne nedelje, naše društvo je odlučilo da me poseti baš na taj dan i čestitaju. Neki su vozili i po 50km da bi došli na svega 2 sata. Mi smo tada bili u onom "produženom boravku". Hvala vam puno ljudi, mnogo mi je to značilo.
Pošto su majstori morali da farbaju i menjaju tepihe, povratak u stan bio je kao da se ispočetka useljavamo. Sve stvari su u kutijama i sl. Naravno, još nismo sve ispakovali. Da budem iskren, malko mi je više muka toga. Ah, valjda će jednom doći dan da pišem ovde da smo kupili kuću :-) Za sada gledam gde i kako na godišnji. Nekako u ovoj godini nismo puno išli bilo gde. Par tih produženih vikenada i to je to. Toliko smo pravili planove da se na kraju ništa nije obistinilo. I eto, nalazimo se ovde već 4 godine i još nijednom nismo otišli na neko pravo letovanje. To definitivno mora da se promeni u 2013. Za početak ove praznike nećemo biti ponovo kući, nego idemo na Lake Tahoe (jezero na lokalnoj planini svega 3-4 sata vožnje odavde). Tu se nalaze veliki skijaški centri (bila je čak i olimpijada sedamdesetih). Bićemo tu par dana da učimo snowboarding. Ja sam zadnji put išao na zimovanje sa 9 godina, a ni Danica ni ja niti skijamo niti bilo šta vezano za te sportove...tako da...videćemo....ja bih jako voleo da naučimo. Nedavno smo sa Vislom išli na klizanje. Ja se nisam klizao 20 godina, a pre toga sam stalno klizao. Onda je došao glupi rat i nije bilo leda godinama. Kažu ljudi da se to nikada ne zaboravi. Nije baš tako, ali ima neke istine u tome. Doduše, klizaljke koje se ovde iznajmljuju su 10x gore od naših.
Iduće godine bi trebalo da dobijemo državljanstvo (ako ne iduće onda na početku 2014). Vreme baš leti, izgleda mi kao juče kada smo tek stigli. Sa druge strane, toliko se čovek navikne da već odavno vidim sebe kao osobu koja je ovde. Ne znam kako to drugačije da opišem. Dok sam bio u Srbiji, Novi Sad mi je uvek izgledao kao poznat. Kada bih otišao u neku zemlju u posetu sve je delovalo strano, nepoznato, tuđe. Često sam se divio nekim stvarima i čak i poželeo tamo da živim, ali i dalje je to bilo tuđe. E pa, sada ovde osećam ko Novi Sad. Jednostavno, više nije tuđe. Zapravo, mnogo toga se promenilo.

ŽELIMO VAM SVIMA SREĆAN BOŽIĆ I NOVOGODIŠNJE PRAZNIKE.

NEKA VAM 2013 BUDE PUNA NOVIH AVANTURA, SREĆE, ZDRAVLJA i LJUBAVI. 

Ajd....do idućeg posta :-)

Slike iz praga su ovde, ostatak je ovde

Gosti, gosti, gosti - prvi deo (mamina poseta)

Konačno nađoh malo vremena da osvežim ovaj blog. U principu, kao što naslov kaže, imamo mnogo gostiju ovog leta. Prvo je bila mama dva i po meseca, a već nakon manje od 2 nedelje stigli su nam drugari iz Švajcarske i Australije. Naravno, to su drugari još iz Novog Sada, ali smo ko u Bajaginoj pesmi se raštrkali na sve strane. Sada čekam burazera da dođe iz Engleske koji je na turneji po Americi.  On će biti sa nama par dana, a posle mi idemo za Čikago gde smo pozvani na venčanje naših prijatelja, ali smo produžili boravak kako bi se videli i sa ostalim prijateljima.
 Za ovih četiri meseca smo stigli puno toga da vidimo. Kao i uvek, neke stvari čovek prvi put vidi tek kada mu stignu gosti. Stvarno ne znam zašto je to tako, ali znam da nismo jedini kojima se to dešava.
Prvi deo je bila mamina poseta od dva i po meseca. Obilazili smo San Francisko uzduž i popreko, posetili akvarijum u Montereju, bili na jedrenju po zalivu, išli u Santa Cruz, vozili se PCH i CA-9, obilazili sve znamenistosti u dolini, išli u kuću koja se nalazi na špici serije Dinastija (Filloli garden) itd. Usput smo naravno pravili i nekoliko žurki kod nas na bazenu. Po tradiciji svaki put kada dođe mama vodimo je nekud van naše okoline. Prošli put je to bio New York, ovog puta Los Angeles. Prijatelji su nas pozvali da dođemo kod njih sa mamom, a taman su i njima roditelji bili u poseti. Bilo nam  je predivno, a i mama je imala svoje vršnjake da se druži :-)
Do LA smo išli malko dužim putem kako bi usput svratili do Avilla Beach i Santa Barbare, tako da nam je sam put uzeo dobar deo dana. Nažalost, nismo imali vremena da idemo ponovo PCH jer bi za tako nešto trebalo više od jednog dana. Prijatelji su nas dočekali sa gibanicom, a onda je kao i uvek usledila priča i pijanka do jutarnjih sati :-) Vodili smo mamu da vidi Hollywood, Santa Monica itd, a jedan dan smo svi zajedno išli u Long Beach na vožnju brodićem da gledamo kitove i delfine (od toga smo videli gomilu delfina, ali kitovi nisu hteli da nas počaste svojim prisustvom). Ovo je bilo veoma uzbudljivo sa obzirom da se brod cimao žešće dva sata dok konačno nismo stigli do tih delfina, ali isplatilo se. Nisam u životu video toliko delfina, stvarno su fantastični u toj svojoj igri. Bilo nam je stvarno prelepo u LA, jedino žalim što nisam stigao da se okupam u okeanu (baš mi nedostaje, prošlo je dve godine od prošlog puta).
Tih dva i po meseca su proleteli (kao i celo ovo leto uostalom) i došlo je vreme da ispratimo mamu kući. Bilo je teško kao i prošli put (verovatno i teže). To što se nećemo videti možda godinu dana uopšte nije ono što mi najteže pada, već to da kada se idući put budemo videli nećemo biti isti ljudi...bićemo stariji. Svi ljudi stare i sa godinama to nekako sve teže i teže pada. Nekako mi deluje da što smo stariji godine sve brže prolaze, a mi sve više starimo iz godine u godinu. Sve je to normalno i nekako se to starenje ne primeti toliko kada se redovno viđamo sa najbližima. Ono što je problem je kada se ne vidimo tako dugačak period, onda se te promene daleko više osete. Upravo to je najveće prokletstvo kada emigriraš tako daleko.
Od ostalih događanja u tom periodu, uspeli smo konačno malo da sredimo stan. Okrečili smo zidove, kupili nešto novog nameštaja i stan konačno više ne deluje kao nešto privremeno. Valjda nam je uvek potrebno godinu dana da donesemo odluku da li ćemo duže ostati na istom mestu, a do tada mi se nekako ne ulaže previše. Nedavno je i poslednja prepreka prevaziđena koju nisam voleo kod ovog stana. Uspeli smo se dogovoriti sa gazdom da zamenimo šporet iz ranih šezdesetih koji je jedva radio za novi šporet i mikrotalasnu. Sad je kuhinja ko bombonica :-) Pisaću kasnije o ovom projektu više, jer je bilo interesantnih stvari.
Ponovili smo se i što se tiče auta. Izdržali smo koliko smo mogli sa jednim autom, bilo je vreme da se uzme i drugi. Pošto živimo u Kaliforniji, a i već imamo veliki sedan, odlučili smo da uzmemo manji kabriolet. Sada svaki trenutak uživamo otvorenog krova :-)
Kao što sam već pomenuo, ovo leto mi je bukvalno proletelo. Kažu to je tako kada se zabavljaš. Sa jedne strane nisam uspeo da odradim nijednu stvar koju sam namerio ovog leta (i koje sam toliko iščekivao), a sa druge strane desilo se toliko toga da mi je ovo leto učinilo jednim od najboljih u životu (ako ne i najbolje). Što bi mudra izreka rekla "život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove".
Sledi nastavak...

PS> Ovog puta sam odlučio da blog objavim što pre, pa makar još nemao spremne slike. Cilj mi je da počnem malo češće da pišem blog. Ono što je problem sa današnjim aparatima je da čovek samo škljoca, a onda su ti potrebni sati da napraviš mali odabir slika. U svakom slučaju, ovo će me valjda naterati da i slike što pre objavim :-)

Nakon dužeg vremena

Prođoše dva godišnja doba otkada sam zadnji put pisao. Da budem iskren, ove godine u Kaliforniji smo zimu osetili samo po tome što je dan bio kratak :-) Malo je teže nakon duže vremena setiti se svih događanja, ali potrudiću se. Jesen je nekako proletela (a da budem iskren i zima je). Mislim, poznata je činjenica da vreme leti, ali mi se ovaj period nekako čini baš ko da je prozujao. U novembru je kod komšija u poseti bio Srđan, Danicin drugar iz detinjstva, koji je takođe iste godine kada i mi dobio zelenu kartu na lutriji, a on nas je i upoznao sa sadašnjim komšijama :-) Ono što je interesantno je da smo se sa njim zadnji put videli vikend pred odlazak u Ameriku. Tada smo i saznali da je i on dobio zelenu kartu na lutriji i da ce doći mesec dana nakon nas. Istovremeno su kod nas u poseti bili Žana i Zoki, tako da je bilo ludo i nezaboravno :-) Išli smo svi zajedno u razgledanje San Franciska, zezanje, druženje i kako to već ide...jedan predivan vikend. Novu godinu smo takođe dočekali zajedno sa Žanom i Zokijem, i to ponovo kod njih u LA. Išli smo u jedan simpatičan engleski pub u Santa Monici. Verovali ili ne, ali sam opet imao onu infekciju sa okom. Ovog puta je drugo oko bilo u pitanju. Jedina sreća u nesreći je što se ovog puta to desilo 2-3 nedelje pre nove godine, tako da sam do božića i nove godine ozdravio :-) Takodje smo u decembru bili na još jednoj ludoj žurci. Drugar je kupio kuću, pa je imao kako to ovde zovu "housewarming party". Kada kupiš kuću i koliko-toliko je središ, pozoveš nove komšije i svoje prijatelje i napraviš žurku. Bilo je dosta naših ljudi na toj žurci, živa muzika i pečeno prase (možda i najbolje koje sam u životu jeo). Osim žive muzike koja je svirala i domaće i strane stvari, na žurci su bili i trubači. Verovali ili ne, ali nijedan član trubačkog orkestra nije bio iz naših krajeva. Većina su amerikanci, a predvodio ih je azijat :-) Ljudi vole zvuk balkana...odlično su svirali. Ime grupe je Brass Menažeri. Vrhunac večeri bio je kada je drugar zaprosio svoju devojku. Moram priznati da smo za ovih godinu dana stekli puno prijatelja i poznanika ovde. Imamo takođe jedno društvanjce sa kojima često idemo u neke avanture (propraćene uvek žurkama). Jednom smo išli na vožnju kartinga, pa na paintball itd. Trebalo bi uskoro da idemo na neko kampovanje. Inače, najbolji karting u okolini je u našem komšiluku. To mi je jedna od novih zanimacija. Išao sam par puta sa firmom da se trkamo. Kao i uvek, prvi put sam bio predposlednji i opšta katastrofa.....ali se popravljam, zadnji put sam bio srednja žalost :-) Bilo je još mnogo žurki i provoda, daleko od toga da su ovo jedini... :-) Za vreme novogodišnjih praznika smo čuvali mom kolegi morsko prase (najveće koje sam u životu video). To je jedno predivno stvorenje i definitivno nam je učinilo praznike još lepšim i zanimljivijim.

Kao što već mnogi znaju, moju firmu je nedavno otkupio Microsoft, tako da od januara zvanično radim za njih. U prinicpu, i dalje sam u istoj zgradi gde sam i bio i radim ono što sam radio.

Pošto nam je u februaru bila godišnjica braka, odlučili smo da proslavimo mini godišnjim odmorom (bolje rečeno produženi vikend). Iznajmili smo Chevy Camaro kabriolet i spustili se duž kalifornijske obale do malog mesta zvanog Avila Beach. CA-1, poznatiji kao PCH (Pacific Coast Highway) se smatra najepšim putem u Americi i ide duž obale pacifika (bukvalno uz obalu). Predeli su stvarno fantastični, a mi smo konačno kupili novi aparat (canon powershot s100) da možemo malo lepše slike da pravimo (u zadnjih godinu-dve slikam samo sa mobilnim telefonom). Na svakih par stotina metara može da se stane sa autom i uživa. Gomila prelepih plaža, na kojima često nema žive duše, tako da imaš celu plažu samo za sebe :-). U Avila Beach smo odseli u jednom manjem hotelu koji podseća na hacijendu. Celodnevne aktivnosti su: duga šetnja po plažama i odlazak u obližnja isto tako mala mesta. Kalifornija ko iz filmova....ne znam kako to drugačije opisati, osim da nam je bilo predivno. :-)

Moram priznati da i nakon godinu dana još uvek otkrivam gde mi živimo. Toliko toga ima u okolini da čovek prosto ne poveruje. Veliki je kontrast od života u Čikagu. U Čikagu čak ni nakon dve godine nisam prestao da se divim oblakoderima u centru grada....uopšte arhitekturi. Ali to je otprilike bilo sve, čim izađeš iz grada nije bilo ničega osim ravnice i farmi. Toliko je ravno, da je Vojvodina naspram toga brdovit kraj. U Kaliforniji sa druge strane (osim San Franciska), arhitektura je užas i katastrofa. Da, naravno, ima buržujskih kuća koje su predivne i postoje neki istorijski zamkovi i sl, ali generalno arhitektura zgrada, apratmana i većine kuća je očaj. Ne samo arhitektura, nego i kvalitet gradnje. Deo toga se pripisuje stresnom tlu (imamo mnogo zemljotresa, pa ne mogu da grade od cigle), ali verujem da je u većini slučajeva stresno tlo samo izgovor za očajan dizajn, loš materijal i nikakvu izolaciju. Pogotovo što je vreme lepo, ne moraju previše da se trude da izoluju. Iako živimo u malom mestu, nivo buke je poprilično velik (daleko veći nego što smo imali u centru Čikaga). Recimo da se sve čuje kao da zidovi uopšte ne postoje. To je ono što je loše...i otprilike jedino što je loše. Okean sa jedne strane, zaliv sa druge....između planine. Za pola sata vožnje mogu da planinarim, ili da se sunčam na plaži, ili da zveram po San Francisku itd. I dalje redovno trčim, ne mogu da verujem da sam toliko dugo uspeo da ostanem veran nekoj aktivnosti. Preko zime malo manje, jer rano padne mrak...ali sezona sada polako počinje i vraćam se u formu. Firma nam daje određenu svotu novca godišnje da potrošimo na neku fitnes opremu, tako da sam kupio i novi bicikl. To mi je ujedno i novi hobi, koristim voz+bicikl kombinaciju za putovanje do posla, a preko vikenda se vozam duž obale zaliva. Pre toga sam našao drugi način ubijanja dosade u vožnji zvani audio knjige. Audible.com je stvarno odličan izvor knjiga i nudi povoljnu pretplatu. Eh da sam samo to znao godinu dana ranije, poslušao bih bar još jedno 10 knjiga :-)

Još se nisam upustio u avanturu vodenih sportova, ali to mi je sledeće na listi. Sezona taman počinje za jedno mesec dana i traje 8 meseci.

Eh, umalo da zaboravim. Nakon što je Dezareo napisao članak na njegovom blogu o nama (http://dezareo.com/2011/12/28/novakovici), pročitao sam kako je čovek ostavio pušenje pre 3 godine. Tu sam se podsetio magične knjige koju mi je još par ljudi preporučilo pre nekoliko godina. Pošto smo Danica i ja već odlučili da ostavljamo pušenje, pročitali smo knjigu i evo...već 2 meseca prošlo otkada ne pušimo :-) Tako da, hvala dezareu na tom članku, evo ni mi više ne pušimo :-) Ovo mi je ujedno bila i prva audio knjiga koju sam poslušao :-)

To bi bilo to za ovaj put. Do idućeg piskaranja :-)

Slike su ovde i ovde.

Srecni novogodisnji i bozicni praznici

Dragi nasi srecni vam praznici! Dear friends, seasons greetings and happy holidays! 

Odlazak u Srbiju

Možda bih najbolje započeo ovaj blog radosnom vešću da je Danica našla posao još u avgustu. Ovog puta je posao u njenoj struci, upravo ono što je svo vreme želela :-) Da stvar bude još bolja, dopustili su joj da unapred koristi godišnji, jer su karte za Srbiju već bile odavno kupljene.

I dodje taj dan konačno nakon skoro 3 godine da Danica i ja zajedno odemo u Novi Sad. Moram priznati da nisam mislio da će toliko baš proći, a sama pomisao na tako nešto u periodu kada smo tek stigli u Ameriku bi me prestravila. No, kako kažu "vreme leti" i dok čovek trepne već je stigao i taj dan (a i prošao :-( ). Kao i uvek pred put, pripreme, panika i sl, čovek jedva dočeka da sedne u taj avion. Danici je ovo bilo posebno uzbuđenje, jer svoju porodicu nije videla toliko dugo. Moram priznati da je sam put meni nekako najlepši trenutak svakog odmora. Sve tek treba da se desi...tek je početak...neizvesnost. Obožavam taj deo.

Na Surčinu je carina prošla bolje nego što sam mislio da hoće. Nisu nas gnjavili, jedino ih je interesovalo da li imamo nešto od Apple proizvoda :-) I taj deo kada je prošao, konačno sam se mogao opustiti kako valja. Dočekali su nas Danicini i moji roditelji, pa kako to već biva suze, radost, sreća i "jeste li dobro putovali?". Priče nije bilo kraja na putu do Novog Sada, a bogami se nastavilo i do ranih jutarnjih sati uz pelinkovac i Jelen :-)

Šta reći, imali smo lud i nezaboravan provod. Ja sam nažalost morao od toga nedelju dana da radim, ali smo uspeli sve da uklopimo i sa skoro svima da se vidimo. Mislio sam da više nisam u stanju da toliko dana zaredom pijančim i provodim se....mislio sam pogrešno :-) Pogotovo prve nedelje smo nekoliko puta zaglavili do 6-7 ujutru, a jednom i do 9. Toliko toga se desilo za 2 nedelje, da ponekad nisam imao toliko uzbuđenja za period od pola godine (ako ne i više). Uspeli smo i 2 dana da odemo u Sentu, gde smo se takođe fenomenalno proveli. Pa kako bi i moglo drugačije biti, ljudi sa kojima si proveo 30 godina svog života i onda ih odjednom ne vidiš 3 godine. Vreme je kratko, planovi krajnje stisnuti, pa kada se vidite...to je to...i ko zna kada opet. Tužno je kada čovek o tome razmišlja, ali to je sudbina, trudim se da ne mislim o tome toliko...a za ovo vreme provedeno u Americi sam se nekako valjda i u tome izveštio. Što smo duže ovde, sve više shvatamo da ćemo i ostati ovde...i onda bolje o tim stvarima ni ne razmišljati. Sa nekim ljudima sam eto proveo čak više vremena nego što smo se viđali dok sam bio tamo i zbog toga mi je baš drago. Nekako čini ovu razdaljinu manjom, što bi rekli "više se viđamo otkada smo otišli". Uradili smo mnogo toga, bili čak i na koncertu osmog dana (grupe koja nam je svirala na svadbi), pijančili sa kumovima ispred doma zdravlja kao u stara doba vremena studentskog perioda, imali brojna okupljanja društva i rodbine u našoj kafanici, jeli sve što smo hteli, ispričali se sa ljudima, okupao se ja u dunavu. Čak je i naše linux udruženje uspelo da se skupi, a predsednik je doputovao iz Švajcarske kako bi se videli, jedan drugar je prekinuo godišnji, kum je uzeo godišnji kako bi što više bili zajedno itd. Mislio sam da će nam biti lepo, a bilo nam je daleko lepše nego što sam mogao i zamisliti. Kada bih krenuo, stvarno ne znam koji momenat bih posebno izdvojio, jer su svi bili lepi. Čak je i moja ekipica iz osnovne škole po prvi put, nakon ne znam više koliko godina (moguće i decenija), je uspela da se skupi u punom sastavu. Mnogi naši prijatelji su u medjuvremenu dobili decu, a većini ta deca sada već hodaju i pričaju (nisu više ni bebe). To je možda nekako i najbolji pokazatelj koliko se dugo nismo videli. Voleo bih da smo mogli više vremena provesti, ili da bar možemo tako 2x godišnje. To bi nekako bilo idealno, ali nažalost suviše smo daleko. Voleo bih i da oni svi dodju do nas ovde da nas posete. Žao mi je i što se nismo uspeli sa burazerima uklopiti da se vidimo, baš je bio "bad timing", no sve se nadam da će sada manje vremena proći i da ćemo se pre videti. Ne mogu da ovo pišem a da se ne setim šta je jedan drugar ironično rekao "O bože, pa videćemo se ljudi, pa niste na po sveta" . A nije ni to po sveta više razdaljina ko što je bila :-).

Mnogi su me tamo pitali "da li mi se čini da se nešto promenilo?". U početku (prva 2-3) dana je osećaj bio krajnje čudan. Sve ti je poznato, a sve ti je strano. Čak i kada sam ušao u kuću gde sam 30 godina proveo, prva reakcija mi je bila "a kako ova soba tako mala, a tako visoki zidovi". No, nakon 2-3 dana kao da nisam nikada ni otišao. Čudno je videti kafiće koji rade u 2 ujutru radnim danom (i pri tom ima ljudi u istim), kao i napucane devojke po kafićima koje još nisu prešle prag puoletstva. Na to sam se nekako kompletno odvikao. Čudno je videti napucane automobile u državi gde je to 100 prosečnih plata, a za volanom balavac od 18 godina čije lice ne odaje znake inteligencije dovoljne da zaradi tako nešto u tim godinama. Neke stvari ne prestaju da čude, jedino što sam se nekada zbog istih nerivrao....sada više ne. Naravno, pored svog lepog provoda ima i tužnih stvari koje čovek vidi, ali o tome neću ovde...nije ni mesto ni vreme.

Želeo bih da se zahvalim svima koji su nam učinili da nam u Srbiji bude toliko lepo. Od srca vam hvala. Jako nam je puno značilo.

I tako je to sve lepo prošlo, a onda smo se u nedelju ujutru uputili na aerodrom. Čekiranje, pa kafica...još tu i tamo neka pričica i pošalica pred odlazak, a onda sledi carina i mahanje familiji. Slika veoma poznata. Ta slika mi dušu para, jer je od prošlog puta prošlo tri godine, a sećam se ko da je juče bilo. Doduše, razlika je drastična. Tada smo bili dvoje ljudi koji idu u nepoznato...negde gde nikog ne znaju da započnu nov život, danas su to dvoje ljudi koji odlaze kući.

A u San Francisku su nas dočekale komšije, koji su nam izluftirali stan, kupili namirnice za frižider (da nas ne dočeka prazan) i izveli na večeru. Mnogo im za to hvala. Ovaj gest me toliko dirnuo. Lepo je znati da i ovde preko pola sveta ima nekog ko te čeka da se vratiš.

Slike iz Srbije su ovde

Dolazi cirkus

Konačno da nađem za shodno da napišem nešto na ovom blogu. Moram priznati da iako život nije ništa manje uzbudljiv, ja već nekako gubim inspiraciju za pisanjem. Tek sam sada i primetio da naziv ovog bloga više ne odslikava stvarnost, jer smo se pre pola godine iselili iz Čikaga. Moraće i to da se menja :-)

Maj je bio veoma interesantan mesec. Uspeo sam nekako da nabavim kartu preko firme za Google IO, svega par dana pred konferenciju, kada sam izgubio već sve nade da ću ove godine ići. Za one koji ne znaju, to je godišnja konferencija koju Google pravi u San Francisku. Tu se predstavljaju sve nove tehnologije koje dolaze iz te kompanije. Osim toga, konferencija je poznata i po tome da Google bogato daruje učesnike. Ove godine su svi učesnici dobili Samsung tablet koji uskoro tek treba da izađe, Verizon 4G wifi hotspot (mali uređaj sa kojim imaš poprilično brz internet gde god da se nalaziš) i tri meseca besplatnu pretplatu, kao i Chrome OS laptop (ovo bi trebalo u junu kada izađe da dobijemo). Osim toga, bilo je još nekih poklončića koje su učesnici pojedinih sesija dobijali. Ja sam tako dobio Arduino i Android shield za android accessory kit (ovo već uguglajte ako vas interesuje šta je :)). Sve u svemu, mnogo lepi pokloni. Sama konferencija je bila odlična i ove godine je sve bilo u znaku robota. Kanda je to sledeći veliki bum. Gomila firmi sa najinteresantnijim proizvodima (razne vrste robota koji su tumarali po konferenciji, monocikl koji održava balans, google auto koji sam vozi, klavir koji sam svira, ma nema čega nije bilo). Na kraju prvog dana su nam priredili i odličnu žurku. Istovremeno sam saznao i da je Microsoft kupio Skype. Bukvalno dok sam čekao voz za San Francisko, dobio sam email iz firme. Oni koji me dobro znaju, već znaju kakva mi je bila prva reakcija :-)

I tako ja napisah ovo još pre mesec dana...a onda saznao da ponovo idem za Evropu... :-)

No, da nastavimo. Nakon Google IO usledila je još jedna divna manifestacija. U pitanju je Bay Area Maker Faire. Prošle godine sam pisao više o toj manifestaciji, kada sam je posetio u Detroitu. Ova je bila daleko veća. Tu bukvalno ne znam ni odakle bih krenuo opisivati, jednostavno je trebalo videti. Možda najzanimljivija stvar su bili ogromni Teslini kalemi, koji su podešeni tako da munjama bukvalno sviraju. Čitav spektatkl je bio oko toga. Uglavnom ubace neku osobu u faradejev kavez, koja pleše dok munje sevaju. Najinteresantnije je bio deo kada su u taj kavez uveli Mike Rowe (voditelj Dirt Jobs emisije na discovery kanalu) i Adam Savage (voditelj Mythbusters emsije na istom kanalu). No, bilo je tu raznih stvari iz oblasti robotike, elektronike, mehanike...ma čega god hoćeš. U isto vreme nam je bio u poseti Atila. Čovek je došao na konferenciju u San Francisko i eto lepe prilike da se nađemo :-)

Osim svega ovoga, život ide najnormalnijim tokom. Malo smo se opet ugojili (šta ćeš....tranzicija :-)), tako da opet gledamo da smršamo. Ovog puta reagujemo na vreme. Ja ponovo trčim redovno (mada mogao bih i češće). Kupio sam neke patike sa pet prstiju koje daju osećaj kao da trčiš bosonog. Družimo se puno u slobodno vreme. Vikendima uglavnom gledamo da nekud odemo, ili da organizujemo neko druženje. Polako treba opet da se aktiviram sa biciklom, pa možda da češće radim kombinaciju voz-bajs, umesto vožnje kolima. Danica i dalje traži posao. Situacija što se toga tiče nije ništa bolja nego u Čikagu. Čovek nekako ovde ima više nade, ali je rezultat isti :-( Ja imam previše stvari kojima bih se hteo baviti, ali nikako da sklopim vremena za sve to. Eh šta bih dao da sam ove igračke imao kao klinac ili student :-)

No, ko što napomenuh, u međuvremenu sam bio ponovo u Tallinn-u (Estonija). Nažalost, saznao sam u utorak da ću ići u subotu, pa je za svaku moguću kombinaciju bilo suviše kasno. Došao sam tamo baš kada je bio početak belih noći. E to je stvarno vredelo videti. Sunce zađe oko ponoći, a u pola tri se već razdanjuje. Moram priznati da mi je sam grad ipak bio lepši u zimu, nekako je romantičniji. No i leto ima svoje prednosti, pa je gomila ljudi na ulicama, otvorene bašte. Mnogo podseća na Novi Sad. Imao sam priliku i da letim iz San Franciska novim Airbusovim avionom A380. Ala je to veliko čudovište :-) U povratku sam imao presedanje 7 sati u Minhenu, pa sam otišao malko da vidim grad. Iako sam potrefio neku manifestaciju tamo, padala je stalno kiša...a ja bez kišobrana :-) No, uspeo sam pogledati centar grada, pojesti kobasice i popiti pivo u čuvenom Hofbrauhaus.

Mi polako već planiramo dolazak za Srbiju na jesen :-) Taman na tri godine otkada smo došli. Već je toliko proletelo. Da čovek ne poveruje. No, mnogo toga se za te tri godine promenilo.

Evo malo slika ovde, ovde i ovde, a bogami i ovde

Zima 2011

Evo konačno nešto da napišem posle duže vremena. Nakon skoro tri meseca život nam se polako vraća u normalu. Januar smo proveli u Palo Alto. Iznajmili smo bili neki namešteni stančić dok ne nađemo nešto što nam odgovara. Nakon duže potrage, našli smo jedan lep stančić u Burlingame. Naši novi prijatelji iz Novog Sada (a sada i prve komšije) su čuli da se ljudi do njih sele i..ukratko....eto nas ovde :-) Burlingame je jedno slatko malo mesto, a mi živimo baš u samom centru, tako da je dosta urbano, ljudi se šetaju...gomila malih radnjica i restorana itd. Blizu nam je jako grad, tako da je to još jedan plus. Svaki dan putujem kolima 35 km do posla, ali nije toliko strašno. Dobro smo povezani i nema nikada gužve na putu...tako da stignem za pola sata, dok mi je u Čikagu za 6km trebalo sat vremena. Iduće nedelje ću probati varijantu sa vozom, jer mi je i on jako blizu...pa se možda čak i više isplati jer mogu nešto i da radim dok sam na putu. Najviše se družimo sa našim novim komšijama koji su nam jako puno pomogli da se smestimo. Još kupujemo nameštaj, jer smo ovog puta odlučili da ne kupujemo "privremene" stvari. Tako da potraga za nameštajem ovog puta malo duže traje :-) Ja sam do sada već dva puta bio u Evropi poslovno. Prvi put skoro dve nedelje u Estoniji, a drugi put 4 dana u Amsterdamu. Uspeo sam i jedno 7 puta da se razbolim u ova 2-3 meseca, izgleda da mi je od cele ove selidbe pomalo imuni sistem pao...a i nisam baš navikao na toplu zimu :-)

Već nakon prve noći kada smo se doselili u novi stan, morao sam da idem za Estoniju. Bilo je mnogo interesantno promeniti klimu sa 30 stepeni na -20 :-) Tallinn je jedan predivan gradić u kome je inače i osnovan Skype. Mnogo me podseća na Novi Sad. Arhitektura je mešavina pruske gradnje, potom srednjovekovne (stari grad), skandinavske i naravno komunistički period je ostavio svog traga. Imao sam sreće da sam ostao preko vikenda, tako da sam imao vremena da lepo istražim grad. Baltičko more je inače u to doba kompletno zamrznuto sve do Finske, pa je i to bilo krajnje interesantno za videti. Hotel je bio super, a najviše mi se svideo bazen i sauna sa pogledom na grad.....nema boljeg opuštanja :-) Skoro svi skyperi odsedaju u tom hotelu, tako da smo imali super žurku :-) Bilo je odlično upoznati ljude tamo i provesti tih 10 dana radeći u prostorijama koje sam ranije gledao samo na slikama i mislio kako je tu preterano raditi :-) Imao sam priliku i da se upoznam i družim sa prvim programerima Skajpa koji su jedni od osnivača firme. Čuti iz prve ruke kako je sve to počelo itd. :-) Uspeo sam naravno i da se razbolim, ali šta je tu je.... Takođe mi je to bio prvi put da letim preko Grenlanda, pa sam i napravio par slika.

Već mesec dana po povratku, usledila je žurka svih skajpera u Amsterdamu. Preko dana predavanja i konferencija (koja je inače bila pretrana i skroz u hi-tech fazonu), a posle žurka. Amsterdam, gomila programera....mislim da je svaki komentar suvišan (da ne kažem cenzurisan) :-)

Ekipa u skajpu je inače ekstra i dosta se družimo van radnog vremena. Interesantno je koliko je pomešano kultura, a ogroman broj zaposlenih je iz Evrope. Tačnije, generalno u ovom delu ima dosta evropljana, za razliku od Čikaga. Bar se meni tako čini. Moji su generalno utisci skroz pozitivni. Priroda je predivna, vreme je dobro (osim marta kada je kiša neprestano padala, imali smo i tornado...ali oni koji ovde žive kažu da tako nešto još nisu nikada imali, pa sam to prepisao svom čuvenom "efektu"), centar sveta za IT industriju...ma još ne mogu da verujem da sam ovde :-) Ono što me valjda ovde najviše fascinira je koliko su ljudi opušteni. Valjda ta klima utiče na mentalitet. Jedina mana cele ove priče je što je sve do zla boga skupo. Ali šta ćeš, ne može sve biti idealno. To tako valjda ide.

Mnogo toga se izdešavalo, pa mi je već teško sve da pohvatam. Nažalost, Danica se i dalje muči da nađe normalan posao. Za sada ništa nije lakše nego u Chicago. Ovog puta smo rekli da puca na ono što je završila i što želi da radi, koliko god možemo da izdržimo...izdržaćemo. Trenutno je sada napravila malu pauzu u tražnji poslova i otišla sa komšijama na jezero Taho. To se nalazi na svega 3 sata vožnje odavde, a tamo je 3 metra snega trenutno :-)

Toliko od mene ovog puta....pa do sledećeg piskaranja :-)

Slike iz Tallinn-a su ovde , a iz Amsterdama su ovde