Wednesday, March 5, 2014

Nakon pet godina - prvi deo


Prolete opet vreme dok si rekao keks. Dosta se toga izdešavalo, nešto lepo a nažalost nešto i tužno. Ceo jun sam proveo u Evropi. Prvo malo u Pragu nedelju dana, pa dve nedelje u Srbiji, pa opet nedelju dana u Pragu. Pri tom mi se Danica pridružila i došla u Novi Sad na nedelju dana (nažalost nije mogla duže). Bilo je ono "Ajde ja sam već u Evropi, ko zna kada će biti iduća prilika...ajmo sada". Kao i uvek bilo je ludo i nezaboravno. I kao i uvek proletelo je za čas. Prva nedelja u Pragu je padala kiša i grad je bio u pripravnom stanju zbog poplava. Bilo je interesantno, pošto je deo gde se nalaze Skype kancelarije jako blizu reke, tako da osim mene i koleginice niko nije dolazio prva dva dana na posao. Skroz čudan osećaj biti maltene sam u zgradi.
Provod u Srbiji je bio kao i uvek lud i nezaboravan. Dolasci kući u 10 ujutru i slične šeme :-) Proveo sam i par dana u Senti te druge nedelje. Taman je burazer napravio novi čamac i išli smo da se vozamo i gledamo "tisin cvet". U pitanju je mala bubica koja živi svega par sati. Izađe iz reke jednom godišnje, pari se i ugine. Celog života sam odlazio često u Sentu i nijednom nisam imao priliku to da vidim (dosta godina je nije bilo, a kada se ponovo pojavilo uvek sam propustio). Eto, to je valjda neka luda sudbina da sada kada dođem jednom u dve godine vidim i to čudo. Čak smo se i kupali na mestima gde ih baš ima mnogo, jako lepo iskustvo. Nakon toga opet nedelju dana Prag i nazad kući.
Što se leta tiče, skoro svaki vikend je bila neka aktivnost organizovana, tako da je i to proletelo. Čim sam se vratio iz Srbije bio je praznik (4 juli). Skupili smo ekipu kod nas i napravili pool party. Ja sam ovog puta uzeo odbojku za bazen, što je učinilo da žurka bude nezaboravna. Uzmi dobru ekipu, na to dodaj bazen, odbojku i alkohol...ne možeš omanuti :-) Jednog vikenda smo išli na jezero sa ekipom. Bilo je isto tako ludo, ali nažalost samo jedan dan. Nikako da odemo jednom par dana na to jezero. Bilo je još rodjendan, žurki i provoda...a sve je kulminiralo odlaskom u Vegas na venčanje. Drugarica i drug su se venčali, pa se cela ekipa lepo okupila u vegasu. I za kraj bih spomenuo da smo išli na splavarenje koje je svega 2 sata vožnje od nas. To definitivno moramo ponoviti iduće godine. Nama je ovo bio prvi put na splavarenju i bilo je odlično. Nakon toga sam još jednom išao do Praga na nedelju dana. Ko i uvek u Pragu, bilo mi je jako lepo.
I mic po mic dolazimo i do tužnog dela ovog bloga. Danica je konačno sredila vize svojim roditeljima da dođu do nas, rezervisala karte i kada je nazvala da potvrdi ispostavilo se da joj tata ima rak :-( Nažalost, uhvaćen je u četvrtoj fazi sa metastazama. Mislim da je suvišno govoriti o tome koliko nam je ovo teško palo. Samo bih možda izdvojio da je posebno teško Danici bilo to što on nikada neće doći kod nas i videti kako se ćerka snašla i gde živi :-( Ova vest nas je dovela do odluke da odemo ponovo na jesen mesec dana u Novi Sad i provedemo malo vremena sa njim.
I tako smo sleteli na Surčin ravno 5 godina nakon što smo otišli za Ameriku. S obzirom da je oktobar-novembar mislio sam da će ovog puta drugačije biti. Da će padati kiša, biti hladno i samim tim da će ceo ritam biti nekako mirniji. Da ću imati vremena da npr dovršim ovaj blog koji sam započeo na aerodromu čekajući let za Srbiju. No, evo još ga pišem svega 2 dana pred povratak nazad...i verovatno ga neću okačiti dok se ne vratimo (zbog slika). Vreme je bilo kao da smo došli na leto. Čak je jednom otišlo i na 30 stepeni. Za razliku od svih putovanja, ovog puta sam se nekako lošem vremenu nadao, a dobili smo obrnuto. Elem, to je prouzrokovalo opet dosta brz ritam (brži nego što sam očekivao). Kada nismo provodili vreme sa Danicinim tatom, bili smo sa prijateljima. I pored cele loše situacije, bilo je i jako lepih trenutaka. Npr, iznajmili smo kafić i slavili moj rođendan na veliko...kao nekad. Stigli smo da se vidimo sa skoro svima. Interesantno da se sa nekim ljudima nisam uopšte video sada, a vidimo se kada dođem na nedelju-dve. Proveo sam dosta vremena sa kumom igrajući igre (nešto što dugo zajedno nismo radili). Išao sam jednom i sa školskim drugovima čamcem po dunavu. Stigli smo da odemo i do Sente (nažalost svega na 2 dana).  Miloš je po običaju došao iz Švajcarske, tako da smo se i sa njim videli. Mesec dana je period koji je tako delovao dugačak na početku, a proleteo je dok trepneš. Ne pamtim kada je zadnji put bilo da nisam radio mesec dana. Iskreno, ne sećam se. No, povod dolaska ovog puta nije bio provod nego nešto drugo. Heh, poneo sam laptop a koristio sam ga svega 2-3 puta za mesec dana.
Uglavnom kada dođem u Srbiju, sve bude kao neki Flash. Ne stigne čovek da se osvrne, a dve nedelje već prođe. Ovog puta sam proveo malo više vremena. Sasvim dovoljno da se sada nekako čudno osećam što se vraćam. I opet sam u fazonu "eh da mi je samo još nedelju dana", no kontam da ni nedelju ni dve ne bi bile dovoljne, jer kad tad nazad se mora. Ono što je najteže u tome nije činjenica da idem nazad (iskreno nakon mesec dana jedva čekam da se vratim u naš stan i vidim prijatelje koji nas čekaju tamo), najteže je što ne znaš kada ćeš ponovo doći? Šta će se do tada sve promeniti? Koliko ću tada imati vremena da provedem sa ljudima do kojih mi je stalo? Kada ćemo kum i ja ponovo sesti da okuvamo  neku igricu uz bocu piva i grickalica? Voleo bih i sa burazerom da okuvam neke matore igrice uz koje smo odrasli...hoću li imati vremena za to idući put kada dođem? Hoće li to biti za 2, 4, 10 godina? Možda se to ne bi desilo godinama čak i da živim ovde, ali onda to ne bi bilo zato što nije bilo šanse, već zato što smo radili neke druge stvari. Sa druge strane, interesantno je da se sa ekipom iz osnovne vidim češće otkada sam u Americi nego pre. Ranije smo svi imali neke obaveze i nikako nismo uspeli da se organizujemo po nekoliko godina (uvek je neko falio). Nije bilo pravog povoda dok ja nisam odlazio u Ameriku (a kasnije dolazio iz iste). Pa pošto smo se počeli češće viđati, onda smo se opet zbližili. Nekako sam valjda sentimentalniji postao prema nekim starim danima otkada sam otišao, moguće jer do novih nije stiglo. Ja kada dođem pamtim ono što je bilo pre 5, 10 i više godina. Što duže budem bio odsutan, to će se ta brojka uvećavati. Možda bih mogao ovo da sumiram u to da mi u životu pamtimo zajedničke aktivnosti. Pogotovo ako su to bili prijatni momenti u kojima smo se mnogo smejali. Kada dođeš jednom u dve godine na svega nedelju-dve, ti ne stigneš da stvoriš nove aktivnosti sa prijateljima. Stignete da popijete po koje pivo i ispričate se šta ima novo. To je to. Ako provedeš malo duže vremena sa njima onda stigneš i da se prisetiš aktivnosti, ali ne baš i da stvoriš nove. Bar ne mnogo novih. Ovog puta sam ostao prvo pune dve nedelje, pa potom mesec dana i presrećan sam jer sam upravo uspeo to...da stvorim nove aktivnosti sa starom ekipom :-)
Što se Novog Sada tiče, ovaj grad se totalno promenio. Već kada sam odlazio više nije bio što je nekada, ali sada se još više promenio. Van noćnog života (koji je i dalje extra), sve je nekako nabijeno automobilima, nervoznim vozačima, sve je ubrzano, kriminal nikada jači (ljudi su počeli da se boje da šetaju gradom). Iskreno, podseća me na sve ono što smo nekada tvrdili za Beograd i zbog čega isti nisam nikada voleo. Sa druge strane Senta se usporila. Malko je sporija od ritma koji meni prija, ali mi odlazak tamo dođe kao melem za dušu. Žao mi je samo što nikada ne stignem više vremena tamo da provedem.
No, sve je to jako subjektivan pogled osobe koja sve gleda kroz neki svoj mehurić. Meni je jako lepo ovde upravo zato što iz tog mehura ne moram da izlazim. Kontam kada bih morao bio bi suočen sa onom gorčinom koju osećam kod mnogih, gorčinom zbog koje sam jednog dana pre pet godina napustio ovu zemlju. Sve je super dok imaš para i slobodnog vremena i dok ne moraš da diluješ sa našim bolnicama, čekanjima u redovima, birokratijom i sistemom koji ne samo da ne funkcioniše nego je u stanju da od trivijalne stvari pojede čoveku dane i živce.
Voleo bih i ovom prilikom da se zahvalim svima koji su bili uz nas ovih mesec dana. Hvala što ste nam učinili boravak divnim i pored teških okolnosti zbog kojih smo ovde. Hvala vam na novim avanturama koje ćemo pamtiti.

Toliko do sledećeg pisanja (a ako nastavim ovim tempom, do tada ćemo već biti Ameri).

Slike prvi deo su ovde, a slike iz ponovne posete Srbiji su ovde.

PS> Ove godine sam uzeo sezonsku za Tahoe i zimovanje je već ubeleženo u kalendar. Jedva čekam nove avanture :-)

Ovaj blog je napisan jos u novembru i ja sam hteo da ga korigujem malko. Posto je proslo vec 4-5 meseci od tada i ja ga jos nisam korigovao, mislim da stvarno nema smisla da ga ne objavim. Zato sam nazvao prvi deo, sledi uskoro i drugi.



Wednesday, May 29, 2013

Living a dream


Evo mene nakon višemesečne pauze. Mislim da je vreme više da prestanem da lažem i sebe i druge i prihvatim činjenicu da pišem blog dva puta godišnje. Stvarno imam želju da to češće radim, ali nikako da se nateram.
Pa da krenemo tamo odakle smo stali. Božićne praznike smo proveli na Lake Tahoe učeći snowboarding. Ovo nam je prvi zimski odmor i bio je definitivno mešavina romantike i avanture. Sa jedne strane tu je bila ta zimska idila koja mi je toliko nedostajala (ja sam jedan od onih retkih ljudi koji zapravo voli sneg). Gotovo svo vreme dok smo bili tamo je padao sneg. Ti mali gradići pod snegom su bukvalno kao u bajci. Imali smo osećaj da smo u nekoj Švajcarskoj, a ne u Kaliforniji. Čak je i arhitektura pomalo takva. Smeštaj je isto bio odličan (koliba sa jakuzi i kaminom). Naravno, morao sam naučiti novu veštinu stavljanja lanaca na gume (i usput da izgubim po koji lanac) :-) Sa druge strane imali smo tu avanturu učenja snowboarding. Ovo je bila lepa mešavina adrenalina, radosti i bola (pogotovo u početku). Kažu da se snowboard brže nauči od skija, ali da je malko bolniji start. Ne znam za skije, ali ovde smo se bogami dobro izlupali. Problem učenja tako nečeg u ovim godinama je to što smo visoki, pa nam je centar gravitacije malko viši. Samim tim smo nestabilniji i kada padnemo daleko su veće šanse za povredu nego kod deteta. Ovde inače deca uče da skijaju odmah nakon što prohodaju (uopšte se ne šalim). Drugi problem koji sam primetio je da se usmeriš nizbrdo i nagneš napred, kada tvoj glupi mozak tera telo da se nagne nazad. U svakom slučaju, to je sve najmanji problem. Ono što je najveći problem u početku je savladati glupi lift (pogotovo u Kaliforniji gde na manjim stazama su liftovi iz 1952. i nemaju čak ni onu prečku ). E taj lift nam je oboma došao glave :-) Tako sam ja prvi zaglavio u bolnici 31. decembra sa zeznutim rebrom, a Danica je negde u martu zeznula trtičnu kost. Oboje smo se skrljali na izlasku sa lifta :-) No, i pored svega toga smo se toliko navukli da smo do aprila išli svaki drugi vikend. Bilo je raznih avantura. Od iznajmljenih kućerdača sa ekipom od 20 ljudi i dobrih žurki do onih varijanti danas na plaži, sutra na planini. Bukvalno :-) To je ono što mi se najviše sviđa u Kaliforniji. Jedan dan sam bio sa firmom u Santa Cruz. Vreme divno i sunčano u februaru. Igrali odbojku na plaži, išli da se vozamo kajak i sl. Sutradan se uputili na planinu na snowboarding.
Sve u svemu, dođe kraj zimske sezone (ova godina je za promenu bila jako suva) i mi odlučismo da odemo negde na letovanje. Već sam i pominjao u prošlom blogu da stalno nešto planiramo, a nikako da se desi. Evo konačno se desilo. Taman za petogodišnjicu braka, odlučili smo da se uputimo ka Francuskoj polineziji. Oboma nam je životna želja bila da vidimo Bora Bora koja inače 10 godina zaredom nosi ili prvo ili jedno od prvih mesta u svim travel magazinima. Malko su na to imali uticaj i naši prijatelji koji vole da idu u te krajeve, a i njihove slike koje smo videli :-) Iskreno, ovo je jedno od onih mesta koje sam jako želeo da posetim, ali nisam verovao da ću stvarno i obistiniti taj san.
Pa da započnem priču. U petak uveče smo imali let do LA, pa odatle do Papeete, Tahiti. Tu smo pristigli oko 5 sati ujutru. Već na carini se nalaze igračice i veliki svirači sa ukulele :-) Bukvalno ti sviraju dok čekaš red za carinu, da ti bude valjda zabavnije :-) Nakon carine dočekali su nas sa onim cvećem oko vrata i uputili nas ka sledećem letu za Moorea. Let je trajao čitavih 7 minuta :-) Tu smo pristigli na svoju prvu destinaciju gde smo proveli 4 dana. Jako je teško opisati sve to u nekoliko rečenica, ali smo stvarno uživali u svakom trenutku. U tom prvom hotelu smo bili u garden bungalov sa pogledom na okean. Hotel ima svoju lagunu, koja je dosta velika i gde smo svaki dan ronili (snorkeling, ne onaj sa bocom....mada smo jedan dan i to radili). Ribica imaš raznih boja koliko nećeš. I dalje mi je teško poverovati kada gledam snimke, ali je bukvalno ko da roniš u akvarijumu....i to onom što smo nekada držali kao screesaver za windows :-) Voda je taman temperature, vidljivost je velika, a boja da ne veruješ. Ono što je najlepše na svim tim polinežanskim ostrvima je da nema toliko ljudi. Nije onako natrpano turistima, kao što je to čest slučaj na popularnim destinacijama. Izađeš na plažu, a tamo svega par ljudi :-) Bukvalno raj na zemlji. U proseku cela Francuska Polinezija ima oko 150.000 turista godišnje, dok Havaji imaju 7.5 miliona. Jedan dan smo uzeli auto i vozali se po ostrvu. Ima mnogo stvari da se obiđe, a najlepše je možda vidikovac koji ima pogled na oba zaliva. Ostrvo je inače u obliku srca (sa ta dva zaliva). Jedan dan smo otišli da gledamo njihov tradicionalan polinežanski ples i večeru gde su igrali najbolji igrači sa svih ostrva. Naravno, završava se sve sa plesom vatre po čemu su čuveni. Ne znam šta je lepše, pevanje ili igranje. Ceo taj šou je bio za nas možda pedesetak, tako da je sve bilo kao u nekom privatnom aranžmanu. Recimo da nam je bilo toliko lepo, da kada je došao dan da se ide za Bora Bora, ja sam bio u fazonu "Znam da treba da idemo na još bolje, ali ja bih ako može samo da ostanem ovde. Ne treba mi ništa drugo" :-)
I dođe ta Bora Bora na red. Nakon skoro godinu dana planiranja, analiziranja i godine sanjarenja. Let je trajao nekih 2 sata (usput smo stali na još jedno ostrvo). Inače, čim čovek izađe iz tih luksuznih hotela, sve je tamo jako ruralno. U čekaonici na aerodromu recimo trče kokoške. Ovi ispisuju karte, nema nikakvi skeneri i gluposti, hemijskom ti odštiklira čiča kartu i izađeš napolje na pistu da se ukrcaš u propelerac. I stigosmo na Bora Bora. Tu nas je dočekalo osoblje hotela sa opet onim vencom od cveća što ti stave oko glave i prevezli nas čamcem do hotela. Kada već spomenuh taj venac. Tamo ima raznog cveća, ali Tiare i Plumeria dominiraju. To tako lepo miriše, da nije ni čudo što ga svi stavljaju za uvo i nose ceo dan. Inače prave i ulje i pekmez od toga, preterano je. Pomenuo sam da su nas prevezli čamcem do hotela. U pricnipu Bora Bora je ostrvo vulkanskog porekla, a oko njega se nalaze mala ostrvca (motu) koja su nastala od mrtvih korala. Polinežani inače imaju dve reči za ostrvo, upravo razlikujući tip ostrva. Većina tih hotela, kao i aerdorom se nalaze na motu (ta mala ostrvca). Naravno, to sve okružuje koralni greben i time je sve odvojeno od okeana. Oko tih ostrvca je voda dosta plitka i tu je ta čarobna tirkizna boja. Da, to stvarno izgleda kao na slici. Mi smo ovog puta bili u bungalovu iznad vode i to bungalov na kraju pontona (tako da smo imali pogled na ostrvo sa jedne strane, a sa druge na ostrvca i pučinu). Probudiš se ujutru, izađeš na privatnu terasu a oko tebe tirkizno more...i onda skontaš da si u raju. Naš hotel je bio na jednom od tih malih ostrvca, na kojem nije bilo bukvalno ništa osim tog našeg hotela. Inače su to sve dosta mali hoteli u poređenju sa hotelima klasičnog tipa, nema nikakve zgrade ili sl, nego nekih 80 bungalova i to je to. Neki bungalovi su na vodi, neki na ostrvu. Mi smo u našem imali stočić za kafu koji je od stakla i ispod se vidi koral i ribice oko istog. Takvi su nam bili i noćni stočići. Napolju smo imali privatnu terasu, a ispod nje je kao mali dok sa tušem i stepenicama do vode. Uglavnom smo vreme tu provodili ili na plaži hotela, koja je predivna. Prosto čovek ne veruje da je tamo. Upravo na toj plaži su slikane neke od onih fotografija oko kojih sam balavio i stavljao ih za wallpaper. I sada si upravo tu...i dalje ne verujem :-) Jedan dan smo otišli na turu oko ostrva i ronjenje usput. Tu smo imali prilike da hranimo ribice (koji ima jako jako mnogo i sve te grickaju dok ti uzimaju hranu iz ruke). Takodje smo imali bliski susret sa ražom, koja voli da se mazi :-) Danica se tu bila malko uplašila, jer joj je Steve Irwin bio u glavi svo vreme. Ko što svi znaju, ja imam poseban dar da me kišni oblak prati gde god da idem. Ni ovaj put nije bilo ništa drugačije (ali se ne bunim, jer smo imali divno vreme na Moorea i bar dva lepa dana na Bora). Nažalost, baš taj dan kada smo išli u obilazak je bilo dosta loše vreme. More je isto bilo malko uzburkano pa nismo uspeli da vidimo Manta Rays. Jedan dan smo išli kajakom oko našeg ostrva. To je stvarno bila lepa avantura. Jedan deo ostrva je skroz u koralima, pa je bilo malko zeznuto manevrisati okolo istih. Vozaš se kajakom, predivne plaže...i nigde nikog :-) Opet sa jedne strane nije bilo korala nego je pesak i tirkizna boja dokle god ti oko vidi. Samo iskočiš iz kajaka i bućneš se. Bili smo od druga pozajmili podvodno kućište, tako da imam lepih slika i snimaka ispod vode. Nažalost naša kamera nije baš najbolje dočarala tu tirkiznu boju, ali sam na sreću nosio još jednu kameru od druga gde su boje približnije. Ono što nijedna kamera ne može dočarati je noć i pun mesec iznad Bora Bora ostrva, a more na mesečini kao da isijava zeleno. Jedan od najlepših momenata tog putovanja je bio upravo to prvo veče na Bora Bora na terasi, ali to nažalost nisam uspeo da pretočim u fotografiju kako treba. Neke stvari treba da ostanu samo u sećanju.
I stigoh do kraja i ovog bloga. Za nedelju dana idem u Prag poslom, pa onda ću malko navratiti u Srbiju na 2 nedelje. Jako se radujem toj poseti. Tu će mi se i Danica pridružiti. Ne mogu da verujem da je prošlo već skoro 2 godine otkada smo bili. Vreme leti...

Slike sa snowboarding-a su ovde
Slike sa Moorea i Bora Bora su ovde

Friday, December 21, 2012

Ostatak godine



Po redosledu, ova tema bi se trebala zvati "Gosti, gosti, gosti - drugi deo", ali je toliko vremena prošlo da sam rešio da objedinim teme. Možda bi mi najbolje bilo započeti ovaj blog sa jednom glupom oktobarskom noći. Seli mi lepo da gledamo filmić uz sir i grožđe, kad odjednom nestade struje. Napolju neko loše vreme, rekoh možda je od toga, ali mi čudno što neki delovi stana imaju, a neki ne. Ja odmah pomislim riknuo osigurač ili nešto slično, međutim Danica oseti da nešto smrdi. Krenemo mi da pratimo trag "smrada" do kupatila, gde imamo šta da vidimo. Zapalio se onaj glupi ventilator (upravo onaj što postoji u kupatilu čisto radi poente tandrkanja i nerviranje osobe u istom). Danica zove vatrogasce, ja pokušavam bezuspešno da ugasim požar sa protiv požarnim aparatom. Kada sam shvatio da to nepomaže napustili smo stan, pritisli dugme za uzbunu i izašli iz zgrade. U roku od par minuta svi stanari su bili napolju, a došlo je 4 vatrogasna kamiona i džip, kao i murija. Požar je ugašen u roku od odmah. U Kaliforniji se zbog zemljotresa sve zida od drveta, tako da su požari žestoka pretnja. Ono što je bilo nama interesantno je da smo baš prethodno veče kupovali neki sef da držimo stvari i ja zapeo da uzmem onaj što štiti od požara :-) Na svu sreću (i efikasnost vatrogasaca), požar se nije proširio, ali su oni morali sekirama da rasture plafone u kupatilu i delom u spavaćoj kako bi se osigurali da je sve stalo (takođe su i kod komšinice nešto rasturali). Nama nije puno otišlo stvari (ono što je bilo u kupatilu), međutim najveći problem je bio u tome što sve smrdi. Najgori deo u svemu tome je što smo morali 8 nedelja biti van stana. Toliko im je trebalo da oni sve to poprave, zamene tepihe, okreče ceo stan itd. Tačnije, najveći deo toga su ovde čekanja na razne procedure, propise i inspekcije. No, mi smo za to vreme živeli na 4 različita mesta. Prvo smo bili kod prijatelja Tanje i Vlade 2 nedelje, potom u nekom produženom boravku (ovo baš glupavo zvuči u prevodu, u principu kao hotel samo imaš i kuhinju), pa smo onda bili kod mog kolege u kući dok je on bio na godišnjem i na kraju 2 noći u hotelu. Verovali ili ne, ali imali smo goste čak i dok smo bili u odsustvu :-) U tom "produženom boravku" su nam dali zapravo trosoban stan. Imali smo dnevnu i dve sobe (svaka sa svojim kupatilom i TV-om) i kuhinju. Taman je Atila ponovo došao u naše krajeve, a mi lepo imali sobu viška. No, sada smo ponovo u našem stanu, počeo godišnji i prva stvar koju radim jeste da napišem ovaj blog dok godina još nije istekla :-)
Elem, da se vratimo nazad na leto. Dve nedelje nakon što je mama otišla, došli su nam Ivan i Miloš u posetu. Obojica su naši drugari iz Novog Sada, jedan živi u Švajcarskoj, drugi u Australiji, pa smo odlučili da se započetak nađemo kod nas i svi zajedno odemo na Defcon (najveća hakerska konferencija na svetu) u Las Vegas. Naravno, sva trojica smo linux geekovi i znamo se preko LUGoNS (Linux User Group of Novi Sad) koju je Miloš osnovao davne 2002 godine. Pre odlaska u Vegas, išli smo u obilasak San Franciska (pogotovo noćnog života u istom), kao i silikonske doline (i noćnog života u Palo Alto). Bilo nam je ludo i nezaboravno. Što se Vegasa tiče, zna se...o tome se puno ne priča....pogotovo ne javno :-) Reći ću samo da je konferencija bila veoma poučna i da smo stekli nova prijateljstva. Bili smo na svim žurkama (od bazena do kluba na otvorenom na 50 spratu hotela). Naravno, defcon sam organizuje nekoliko žurki na noć. Danica nam se priključila u subotu, pa smo zajedno svi u ponedeljak išli u obilazak Huverove brane i Grand Canyon-a (nažalost samo onaj najbliži deo Vegasu, koliko se može postići za jedan dan). Ivan je potom produžio na put oko sveta,  a Miloš je ostao još 2 nedelje kod nas u Kaliforniji. Nakon toga nam je u poseti bio Antony (burazer iz Engleske) sa svojom devojkom. Oni su bili na road trip preko cele Amerike i svratili su na par dana kod nas. Nažalost sa njima nismo uspeli puno vremena provesti, jer su bili preko radne nedelje.
Nakon toga smo išli u Čikago za "dan rada" (ovde se to slavi u septembru). Pozvani smo na svadbu naših prijatelja, koje smo upoznali u Kaliforniji, ali su oboje iz okoline Čikaga. Taman eto prilike da posetimo i staro društvo. Šta reći, kad god se sretnemo uvek se zalije... Ne znam ni odakle tu da krenem, ali kao što se da predpostaviti bilo nam je ekstra. Prosto ne mogu da poverujem da smo u Kaliforniji isto toliko koliko smo bili u Čikagu. Vreme baš leti.
Imali smo priliku i prvi put da budemo na venčanju u Americi. Mislim da sam u nekom već blogu Oliverovu prosidbu opisivao :-) Ujedno smo imali i čast da se vozimo prvi put proširenom limuzinom sa mladoženjom. Svadba je bila super, mix naše i američke. Nakon svadbe, žurka se nastavila u okolnoj diskoteci. E tu sam video nešto što sam mislio da u životu neću videti. Ogromna diskoteka u centru Čikaga, unutra dve bine. Na jednoj tuče kolo, a u drugoj trubači (valjda pobednici Guče). Nakon tih trubača, puštala se domaća muzika do 4 ujutru. No, uz ekipu kakvu smo mi imali, bilo je ekstra :-)
Potom nam je došao moj drugar i kolega iz ranih dana Eipix-a, Visla. On je isto dobio na lutriji i doselio se u Ameriku sa svojom ženom. Prvih dve nedelje su bili kod nas. Taman dovoljno da odličan programer nađe dobar posao u ovom delu Amerike :-)  Nakon toga su nam u posetu došli moja tetka, teča i drugi burzer iz Engleske. Sa njima se isto jako dugo nismo videli i baš mi je drago da su nam bili u poseti. Posle moje mame, oni su prvi članovi porodice koji su nas posetili. Naravno, kada se čovek ne vidi tako dugo temama nema kraja i tih par dana je proletelo. U međuvremenu ja sam dobio nalog da poslovno letim za Prag, tako da smo bukvalno svi zajedno otišli na aerodrom. Oni nazad kući u Britaniju, a ja u Prag. Šta reći za Prag. Bio sam toliko blizu kuće, a ipak toliko daleko. I opet sam leteo preko Minhena za vreme Octoberfest-a drugu godinu zaredom, a nisam posetio festival. E Nikola, kazni se :-) U svakom slučaju, u Pragu sam dosta radio, ali sam imao i dovoljno vremena da razgledam. Grad je predivan, ali moram priznati da ti turistički delovi su mi malko pretrpani. Svojevremeno mi je jedan drugar rekao da je Prag najlepši zimi, moguće da je u pravu. Daleko manje turista, a i mogu samo zamisliti kako te zgrade izgledaju pod snegom...mora da je predivno. Kao i uvek, prednost poznavanja ljudi u gradu je i mogućnost da vidiš stvari iz ugla onoga ko tu živi, kao i da posetiš restorane i klubove gde izlaze lokalci. Češka kuhinja je dosta slična našoj Vojvođanskoj ( da ne kažem miksu austrougarske i srpske). Ako već nisam bio kući, bar sam se najeo domaće kuhinje (gulaš, bečka, restovana džigerica i sl). U svakom slučaju, bilo mi je predivno i voleo bih da me malko češće šalju na poslovni put :-) I to bi bilo to....te nedelje kada sam se vratio desio se taj požar. Nažalost, morali smo da otkažemo posetu prijatelja iz Sakramenta koji su ovde isto preko lutrije.
Mislim da sam opisao glavne događaje koje smo imali u drugom delu godine, naravno pored toga bilo je bezbroj žurki i zezanja, proslava mog rođendana, halloween i sl. Kada smo već kod mog rođendana, iako je bio u po radne nedelje, naše društvo je odlučilo da me poseti baš na taj dan i čestitaju. Neki su vozili i po 50km da bi došli na svega 2 sata. Mi smo tada bili u onom "produženom boravku". Hvala vam puno ljudi, mnogo mi je to značilo.
Pošto su majstori morali da farbaju i menjaju tepihe, povratak u stan bio je kao da se ispočetka useljavamo. Sve stvari su u kutijama i sl. Naravno, još nismo sve ispakovali. Da budem iskren, malko mi je više muka toga. Ah, valjda će jednom doći dan da pišem ovde da smo kupili kuću :-) Za sada gledam gde i kako na godišnji. Nekako u ovoj godini nismo puno išli bilo gde. Par tih produženih vikenada i to je to. Toliko smo pravili planove da se na kraju ništa nije obistinilo. I eto, nalazimo se ovde već 4 godine i još nijednom nismo otišli na neko pravo letovanje. To definitivno mora da se promeni u 2013. Za početak ove praznike nećemo biti ponovo kući, nego idemo na Lake Tahoe (jezero na lokalnoj planini svega 3-4 sata vožnje odavde). Tu se nalaze veliki skijaški centri (bila je čak i olimpijada sedamdesetih). Bićemo tu par dana da učimo snowboarding. Ja sam zadnji put išao na zimovanje sa 9 godina, a ni Danica ni ja niti skijamo niti bilo šta vezano za te sportove...tako da...videćemo....ja bih jako voleo da naučimo. Nedavno smo sa Vislom išli na klizanje. Ja se nisam klizao 20 godina, a pre toga sam stalno klizao. Onda je došao glupi rat i nije bilo leda godinama. Kažu ljudi da se to nikada ne zaboravi. Nije baš tako, ali ima neke istine u tome. Doduše, klizaljke koje se ovde iznajmljuju su 10x gore od naših.
Iduće godine bi trebalo da dobijemo državljanstvo (ako ne iduće onda na početku 2014). Vreme baš leti, izgleda mi kao juče kada smo tek stigli. Sa druge strane, toliko se čovek navikne da već odavno vidim sebe kao osobu koja je ovde. Ne znam kako to drugačije da opišem. Dok sam bio u Srbiji, Novi Sad mi je uvek izgledao kao poznat. Kada bih otišao u neku zemlju u posetu sve je delovalo strano, nepoznato, tuđe. Često sam se divio nekim stvarima i čak i poželeo tamo da živim, ali i dalje je to bilo tuđe. E pa, sada ovde osećam ko Novi Sad. Jednostavno, više nije tuđe. Zapravo, mnogo toga se promenilo.

ŽELIMO VAM SVIMA SREĆAN BOŽIĆ I NOVOGODIŠNJE PRAZNIKE.
NEKA VAM 2013 BUDE PUNA NOVIH AVANTURA, SREĆE, ZDRAVLJA i LJUBAVI. 

Ajd....do idućeg posta :-)

Slike iz praga su ovde, ostatak je ovde

Friday, August 31, 2012

Gosti, gosti, gosti - prvi deo (mamina poseta)

Konačno nađoh malo vremena da osvežim ovaj blog. U principu, kao što naslov kaže, imamo mnogo gostiju ovog leta. Prvo je bila mama dva i po meseca, a već nakon manje od 2 nedelje stigli su nam drugari iz Švajcarske i Australije. Naravno, to su drugari još iz Novog Sada, ali smo ko u Bajaginoj pesmi se raštrkali na sve strane. Sada čekam burazera da dođe iz Engleske koji je na turneji po Americi.  On će biti sa nama par dana, a posle mi idemo za Čikago gde smo pozvani na venčanje naših prijatelja, ali smo produžili boravak kako bi se videli i sa ostalim prijateljima.
 Za ovih četiri meseca smo stigli puno toga da vidimo. Kao i uvek, neke stvari čovek prvi put vidi tek kada mu stignu gosti. Stvarno ne znam zašto je to tako, ali znam da nismo jedini kojima se to dešava.
Prvi deo je bila mamina poseta od dva i po meseca. Obilazili smo San Francisko uzduž i popreko, posetili akvarijum u Montereju, bili na jedrenju po zalivu, išli u Santa Cruz, vozili se PCH i CA-9, obilazili sve znamenistosti u dolini, išli u kuću koja se nalazi na špici serije Dinastija (Filloli garden) itd. Usput smo naravno pravili i nekoliko žurki kod nas na bazenu. Po tradiciji svaki put kada dođe mama vodimo je nekud van naše okoline. Prošli put je to bio New York, ovog puta Los Angeles. Prijatelji su nas pozvali da dođemo kod njih sa mamom, a taman su i njima roditelji bili u poseti. Bilo nam  je predivno, a i mama je imala svoje vršnjake da se druži :-)
Do LA smo išli malko dužim putem kako bi usput svratili do Avilla Beach i Santa Barbare, tako da nam je sam put uzeo dobar deo dana. Nažalost, nismo imali vremena da idemo ponovo PCH jer bi za tako nešto trebalo više od jednog dana. Prijatelji su nas dočekali sa gibanicom, a onda je kao i uvek usledila priča i pijanka do jutarnjih sati :-) Vodili smo mamu da vidi Hollywood, Santa Monica itd, a jedan dan smo svi zajedno išli u Long Beach na vožnju brodićem da gledamo kitove i delfine (od toga smo videli gomilu delfina, ali kitovi nisu hteli da nas počaste svojim prisustvom). Ovo je bilo veoma uzbudljivo sa obzirom da se brod cimao žešće dva sata dok konačno nismo stigli do tih delfina, ali isplatilo se. Nisam u životu video toliko delfina, stvarno su fantastični u toj svojoj igri. Bilo nam je stvarno prelepo u LA, jedino žalim što nisam stigao da se okupam u okeanu (baš mi nedostaje, prošlo je dve godine od prošlog puta).
Tih dva i po meseca su proleteli (kao i celo ovo leto uostalom) i došlo je vreme da ispratimo mamu kući. Bilo je teško kao i prošli put (verovatno i teže). To što se nećemo videti možda godinu dana uopšte nije ono što mi najteže pada, već to da kada se idući put budemo videli nećemo biti isti ljudi...bićemo stariji. Svi ljudi stare i sa godinama to nekako sve teže i teže pada. Nekako mi deluje da što smo stariji godine sve brže prolaze, a mi sve više starimo iz godine u godinu. Sve je to normalno i nekako se to starenje ne primeti toliko kada se redovno viđamo sa najbližima. Ono što je problem je kada se ne vidimo tako dugačak period, onda se te promene daleko više osete. Upravo to je najveće prokletstvo kada emigriraš tako daleko.
Od ostalih događanja u tom periodu, uspeli smo konačno malo da sredimo stan. Okrečili smo zidove, kupili nešto novog nameštaja i stan konačno više ne deluje kao nešto privremeno. Valjda nam je uvek potrebno godinu dana da donesemo odluku da li ćemo duže ostati na istom mestu, a do tada mi se nekako ne ulaže previše. Nedavno je i poslednja prepreka prevaziđena koju nisam voleo kod ovog stana. Uspeli smo se dogovoriti sa gazdom da zamenimo šporet iz ranih šezdesetih koji je jedva radio za novi šporet i mikrotalasnu. Sad je kuhinja ko bombonica :-) Pisaću kasnije o ovom projektu više, jer je bilo interesantnih stvari.
Ponovili smo se i što se tiče auta. Izdržali smo koliko smo mogli sa jednim autom, bilo je vreme da se uzme i drugi. Pošto živimo u Kaliforniji, a i već imamo veliki sedan, odlučili smo da uzmemo manji kabriolet. Sada svaki trenutak uživamo otvorenog krova :-)
Kao što sam već pomenuo, ovo leto mi je bukvalno proletelo. Kažu to je tako kada se zabavljaš. Sa jedne strane nisam uspeo da odradim nijednu stvar koju sam namerio ovog leta (i koje sam toliko iščekivao), a sa druge strane desilo se toliko toga da mi je ovo leto učinilo jednim od najboljih u životu (ako ne i najbolje). Što bi mudra izreka rekla "život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove".
Sledi nastavak...

PS> Ovog puta sam odlučio da blog objavim što pre, pa makar još nemao spremne slike. Cilj mi je da počnem malo češće da pišem blog. Ono što je problem sa današnjim aparatima je da čovek samo škljoca, a onda su ti potrebni sati da napraviš mali odabir slika. U svakom slučaju, ovo će me valjda naterati da i slike što pre objavim :-)

Sunday, March 4, 2012

Nakon dužeg vremena




Prođoše dva godišnja doba otkada sam zadnji put pisao. Da budem iskren, ove godine u Kaliforniji smo zimu osetili samo po tome što je dan bio kratak :-) Malo je teže nakon duže vremena setiti se svih događanja, ali potrudiću se. Jesen je nekako proletela (a da budem iskren i zima je). Mislim, poznata je činjenica da vreme leti, ali mi se ovaj period nekako čini baš ko da je prozujao. U novembru je kod komšija u poseti bio Srđan, Danicin drugar iz detinjstva, koji je takođe iste godine kada i mi dobio zelenu kartu na lutriji, a on nas je i upoznao sa sadašnjim komšijama :-) Ono što je interesantno je da smo se sa njim zadnji put videli vikend pred odlazak u Ameriku. Tada smo i saznali da je i on dobio zelenu kartu na lutriji i da ce doći mesec dana nakon nas. Istovremeno su kod nas u poseti bili Žana i Zoki, tako da je bilo ludo i nezaboravno :-) Išli smo svi zajedno u razgledanje San Franciska, zezanje, druženje i kako to već ide...jedan predivan vikend. Novu godinu smo takođe dočekali zajedno sa Žanom i Zokijem, i to ponovo kod njih u LA. Išli smo u jedan simpatičan engleski pub u Santa Monici. Verovali ili ne, ali sam opet imao onu infekciju sa okom. Ovog puta je drugo oko bilo u pitanju. Jedina sreća u nesreći je što se ovog puta to desilo 2-3 nedelje pre nove godine, tako da sam do božića i nove godine ozdravio :-) Takodje smo u decembru bili na još jednoj ludoj žurci. Drugar je kupio kuću, pa je imao kako to ovde zovu "housewarming party". Kada kupiš kuću i koliko-toliko je središ, pozoveš nove komšije i svoje prijatelje i napraviš žurku. Bilo je dosta naših ljudi na toj žurci, živa muzika i pečeno prase (možda i najbolje koje sam u životu jeo). Osim žive muzike koja je svirala i domaće i strane stvari, na žurci su bili i trubači. Verovali ili ne, ali nijedan član trubačkog orkestra nije bio iz naših krajeva. Većina su amerikanci, a predvodio ih je azijat :-) Ljudi vole zvuk balkana...odlično su svirali. Ime grupe je Brass Menažeri. Vrhunac večeri bio je kada je drugar zaprosio svoju devojku. Moram priznati da smo za ovih godinu dana stekli puno prijatelja i poznanika ovde. Imamo takođe jedno društvanjce sa kojima često idemo u neke avanture (propraćene uvek žurkama). Jednom smo išli na vožnju kartinga, pa na paintball itd. Trebalo bi uskoro da idemo na neko kampovanje. Inače, najbolji karting u okolini je u našem komšiluku. To mi je jedna od novih zanimacija. Išao sam par puta sa firmom da se trkamo. Kao i uvek, prvi put sam bio predposlednji i opšta katastrofa.....ali se popravljam, zadnji put sam bio srednja žalost :-) Bilo je još mnogo žurki i provoda, daleko od toga da su ovo jedini... :-) Za vreme novogodišnjih praznika smo čuvali mom kolegi morsko prase (najveće koje sam u životu video). To je jedno predivno stvorenje i definitivno nam je učinilo praznike još lepšim i zanimljivijim.
Kao što već mnogi znaju, moju firmu je nedavno otkupio Microsoft, tako da od januara zvanično radim za njih. U prinicpu, i dalje sam u istoj zgradi gde sam i bio i radim ono što sam radio.
Pošto nam je u februaru bila godišnjica braka, odlučili smo da proslavimo mini godišnjim odmorom (bolje rečeno produženi vikend). Iznajmili smo Chevy Camaro kabriolet i spustili se duž kalifornijske obale do malog mesta zvanog Avila Beach. CA-1, poznatiji kao PCH (Pacific Coast Highway) se smatra najepšim putem u Americi i ide duž obale pacifika (bukvalno uz obalu). Predeli su stvarno fantastični, a mi smo konačno kupili novi aparat (canon powershot s100) da možemo malo lepše slike da pravimo (u zadnjih godinu-dve slikam samo sa mobilnim telefonom). Na svakih par stotina metara može da se stane sa autom i uživa. Gomila prelepih plaža, na kojima često nema žive duše, tako da imaš celu plažu samo za sebe :-). U Avila Beach smo odseli u jednom manjem hotelu koji podseća na hacijendu. Celodnevne aktivnosti su: duga šetnja po plažama i odlazak u obližnja isto tako mala mesta. Kalifornija ko iz filmova....ne znam kako to drugačije opisati, osim da nam je bilo predivno. :-)
Moram priznati da i nakon godinu dana još uvek otkrivam gde mi živimo. Toliko toga ima u okolini da čovek prosto ne poveruje. Veliki je kontrast od života u Čikagu. U Čikagu čak ni nakon dve godine nisam prestao da se divim oblakoderima u centru grada....uopšte arhitekturi. Ali to je otprilike bilo sve, čim izađeš iz grada nije bilo ničega osim ravnice i farmi. Toliko je ravno, da je Vojvodina naspram toga brdovit kraj. U Kaliforniji sa druge strane (osim San Franciska), arhitektura je užas i katastrofa. Da, naravno, ima buržujskih kuća koje su predivne i postoje neki istorijski zamkovi i sl, ali generalno arhitektura zgrada, apratmana i većine kuća je očaj. Ne samo arhitektura, nego i kvalitet gradnje. Deo toga se pripisuje stresnom tlu (imamo mnogo zemljotresa, pa ne mogu da grade od cigle), ali verujem da je u većini slučajeva stresno tlo samo izgovor za očajan dizajn, loš materijal i nikakvu izolaciju. Pogotovo što je vreme lepo, ne moraju previše da se trude da izoluju. Iako živimo u malom mestu, nivo buke je poprilično velik (daleko veći nego što smo imali u centru Čikaga). Recimo da se sve čuje kao da zidovi uopšte ne postoje. To je ono što je loše...i otprilike jedino što je loše. Okean sa jedne strane, zaliv sa druge....između planine. Za pola sata vožnje mogu da planinarim, ili da se sunčam na plaži, ili da zveram po San Francisku itd. I dalje redovno trčim, ne mogu da verujem da sam toliko dugo uspeo da ostanem veran nekoj aktivnosti. Preko zime malo manje, jer rano padne mrak...ali sezona sada polako počinje i vraćam se u formu. Firma nam daje određenu svotu novca godišnje da potrošimo na neku fitnes opremu, tako da sam kupio i novi bicikl. To mi je ujedno i novi hobi, koristim voz+bicikl kombinaciju za putovanje do posla, a preko vikenda se vozam duž obale zaliva. Pre toga sam našao drugi način ubijanja dosade u vožnji zvani audio knjige. Audible.com je stvarno odličan izvor knjiga i nudi povoljnu pretplatu. Eh da sam samo to znao godinu dana ranije, poslušao bih bar još jedno 10 knjiga :-)
Još se nisam upustio u avanturu vodenih sportova, ali to mi je sledeće na listi. Sezona taman počinje za jedno mesec dana i traje 8 meseci.
Eh, umalo da zaboravim. Nakon što je Dezareo napisao članak na njegovom blogu o nama (http://dezareo.com/2011/12/28/novakovici), pročitao sam kako je čovek ostavio pušenje pre 3 godine. Tu sam se podsetio magične knjige koju mi je još par ljudi preporučilo pre nekoliko godina. Pošto smo Danica i ja već odlučili da ostavljamo pušenje, pročitali smo knjigu i evo...već 2 meseca prošlo otkada ne pušimo :-) Tako da, hvala dezareu na tom članku, evo ni mi više ne pušimo :-) Ovo mi je ujedno bila i prva audio knjiga koju sam poslušao :-)

To bi bilo to za ovaj put. Do idućeg piskaranja :-)

Slike su ovde i ovde.


Saturday, December 24, 2011

Srecni novogodisnji i bozicni praznici

Dragi nasi srecni vam praznici! Dear friends, seasons greetings and happy holidays! 

Saturday, October 8, 2011

Odlazak u Srbiju



Možda bih najbolje započeo ovaj blog radosnom vešću da je Danica našla posao još u avgustu. Ovog puta je posao u njenoj struci, upravo ono što je svo vreme želela :-) Da stvar bude još bolja, dopustili su joj da unapred koristi godišnji, jer su karte za Srbiju već bile odavno kupljene.
I dodje taj dan konačno nakon skoro 3 godine da Danica i ja zajedno odemo u Novi Sad. Moram priznati da nisam mislio da će toliko baš proći, a sama pomisao na tako nešto u periodu kada smo tek stigli u Ameriku bi me prestravila. No, kako kažu "vreme leti" i dok čovek trepne već je stigao i taj dan (a i prošao :-( ). Kao i uvek pred put, pripreme, panika i sl, čovek jedva dočeka da sedne u taj avion. Danici je ovo bilo posebno uzbuđenje, jer svoju porodicu nije videla toliko dugo. Moram priznati da je sam put meni nekako najlepši trenutak svakog odmora. Sve tek treba da se desi...tek je početak...neizvesnost. Obožavam taj deo.
Na Surčinu je carina prošla bolje nego što sam mislio da hoće. Nisu nas gnjavili, jedino ih je interesovalo da li imamo nešto od Apple proizvoda :-) I taj deo kada je prošao, konačno sam se mogao opustiti kako valja. Dočekali su nas Danicini i moji roditelji, pa kako to već biva suze, radost, sreća i "jeste li dobro putovali?". Priče nije bilo kraja na putu do Novog Sada, a bogami se nastavilo i do ranih jutarnjih sati uz pelinkovac i Jelen :-)
Šta reći, imali smo lud i nezaboravan provod. Ja sam nažalost morao od toga nedelju dana da radim, ali smo uspeli sve da uklopimo i sa skoro svima da se vidimo. Mislio sam da više nisam u stanju da toliko dana zaredom pijančim i provodim se....mislio sam pogrešno :-) Pogotovo prve nedelje smo nekoliko puta zaglavili do 6-7 ujutru, a jednom i do 9. Toliko toga se desilo za 2 nedelje, da ponekad nisam imao toliko uzbuđenja za period od pola godine (ako ne i više). Uspeli smo i 2 dana da odemo u Sentu, gde smo se takođe fenomenalno proveli. Pa kako bi i moglo drugačije biti, ljudi sa kojima si proveo 30 godina svog života i onda ih odjednom ne vidiš 3 godine. Vreme je kratko, planovi krajnje stisnuti, pa kada se vidite...to je to...i ko zna kada opet. Tužno je kada čovek o tome razmišlja, ali to je sudbina, trudim se da ne mislim o tome toliko...a za ovo vreme provedeno u Americi sam se nekako valjda i u tome izveštio. Što smo duže ovde, sve više shvatamo da ćemo i ostati ovde...i onda bolje o tim stvarima ni ne razmišljati. Sa nekim ljudima sam eto proveo čak više vremena nego što smo se viđali dok sam bio tamo i zbog toga mi je baš drago. Nekako čini ovu razdaljinu manjom, što bi rekli "više se viđamo otkada smo otišli". Uradili smo mnogo toga, bili čak i na koncertu osmog dana (grupe koja nam je svirala na svadbi), pijančili sa kumovima ispred doma zdravlja kao u stara doba vremena studentskog perioda, imali brojna okupljanja društva i rodbine u našoj kafanici, jeli sve što smo hteli, ispričali se sa ljudima, okupao se ja u dunavu. Čak je i naše linux udruženje uspelo da se skupi, a predsednik je doputovao iz Švajcarske kako bi se videli, jedan drugar je prekinuo godišnji, kum je uzeo godišnji kako bi što više bili zajedno itd. Mislio sam da će nam biti lepo, a bilo nam je daleko lepše nego što sam mogao i zamisliti. Kada bih krenuo, stvarno ne znam koji momenat bih posebno izdvojio, jer su svi bili lepi. Čak je i moja ekipica iz osnovne škole po prvi put, nakon ne znam više koliko godina (moguće i decenija), je uspela da se skupi u punom sastavu. Mnogi naši prijatelji su u medjuvremenu dobili decu, a većini ta deca sada već hodaju i pričaju (nisu više ni bebe). To je možda nekako i najbolji pokazatelj koliko se dugo nismo videli. Voleo bih da smo mogli više vremena provesti, ili da bar možemo tako 2x godišnje. To bi nekako bilo idealno, ali nažalost suviše smo daleko. Voleo bih i da oni svi dodju do nas ovde da nas posete. Žao mi je i što se nismo uspeli sa burazerima uklopiti da se vidimo, baš je bio "bad timing", no sve se nadam da će sada manje vremena proći i da ćemo se pre videti. Ne mogu da ovo pišem a da se ne setim šta je jedan drugar ironično rekao "O bože, pa videćemo se ljudi, pa niste na po sveta" . A nije ni to po sveta više razdaljina ko što je bila :-).
Mnogi su me tamo pitali "da li mi se čini da se nešto promenilo?". U početku (prva 2-3) dana je osećaj bio krajnje čudan. Sve ti je poznato, a sve ti je strano. Čak i kada sam ušao u kuću gde sam 30 godina proveo, prva reakcija mi je bila "a kako ova soba tako mala, a tako visoki zidovi". No, nakon 2-3 dana kao da nisam nikada ni otišao. Čudno je videti kafiće koji rade u 2 ujutru radnim danom (i pri tom ima ljudi u istim), kao i napucane devojke po kafićima koje još nisu prešle prag puoletstva. Na to sam se nekako kompletno odvikao. Čudno je videti napucane automobile u državi gde je to 100 prosečnih plata, a za volanom balavac od 18 godina čije lice ne odaje znake inteligencije dovoljne da zaradi tako nešto u tim godinama. Neke stvari ne prestaju da čude, jedino što sam se nekada zbog istih nerivrao....sada više ne. Naravno, pored svog lepog provoda ima i tužnih stvari koje čovek vidi, ali o tome neću ovde...nije ni mesto ni vreme.
Želeo bih da se zahvalim svima koji su nam učinili da nam u Srbiji bude toliko lepo. Od srca vam hvala. Jako nam je puno značilo.
I tako je to sve lepo prošlo, a onda smo se u nedelju ujutru uputili na aerodrom. Čekiranje, pa kafica...još tu i tamo neka pričica i pošalica pred odlazak, a onda sledi carina i mahanje familiji. Slika veoma poznata. Ta slika mi dušu para, jer je od prošlog puta prošlo tri godine, a sećam se ko da je juče bilo. Doduše, razlika je drastična. Tada smo bili dvoje ljudi koji idu u nepoznato...negde gde nikog ne znaju da započnu nov život, danas su to dvoje ljudi koji odlaze kući.
A u San Francisku su nas dočekale komšije, koji su nam izluftirali stan, kupili namirnice za frižider (da nas ne dočeka prazan) i izveli na večeru. Mnogo im za to hvala. Ovaj gest me toliko dirnuo. Lepo je znati da i ovde preko pola sveta ima nekog ko te čeka da se vratiš.

Slike iz Srbije su ovde