Thursday, July 30, 2009

Random rampage

Ovo je post o jednoj izuzetno sebičnoj osobi, zvanoj Danica Novaković. I pitam se šta mi je sve ovo trebalo u životu, i pitam se zašto se nalazim ovde gde jesam, i pitam se....
Diagnoza: depresija, užas i strahota. Trebalo bi da se radujem. Preselili smo se konačno u drugi stan, danas predajemo ključeve i trenutno smo u stanu koji ima 95 m^2. Sama dnevna soba je veća od stana u kojem sam ja provela ceo svoj život do pre godinu i pol dana. Trebalo bi da sam srećna, ali umesto toga, meni je teško, osecaj ocepljenosti, izgubljenosti, tuge i konstantne nesreće. Znam da je čoveku u biti da je nezadovoljan, i da bi trebalo da budem presrećna sa svime što me okružuje i mojim mužem koji mi je podrška u svemu, ali ne mogu, ne mogu nikako. Prošlo je devet meseci od kako smo se doselili i ja i dalje ne mogu da nadjem posao, nikakav. Pa majku mu njegovu kako šta ja to radim i gde sam zgrešila da to što sam radila prvih par meseci kada su me svi zvali, sada više ne prolazi. Zašto mene stalo prati taj sivi oblak, tuge, nesreće i usamnjenosti. Znam da je sada onome ko čita ovo, jako smešto to šta ja pišem. Neko bi čak rekao ćuti i uživaj, ne radiš ništa. To što ne radim ništa je ono šta me najviše i ubija! U toj kolotečini nekog užasa, ja svaki dan namestim krevet, skuvam ručak, operem sudove, operem veš i šta to, ništa nije teško, ništa nije neznam ni sama koji pridev da mu dam, ali za mene to je kao da služim kaznu i robiju najgoru moguću. I dok ovo pišem suza za suzom roni, neznam kako sebi da pomognem, knedla je negde u grlu zaglavljena i nema pomoc, i nema izlaza, nema ničega. I sada bi ponovo neko rekao "ti nisi normalna, trebala bi da si zahvalna bogu što si uopšte tu", ali ne, ja ne mogu da budem zahvalna jer nisam ispunjena kao osoba. Jer ovo sada je najteži deo mog života do sada, valjda zato što nisam došla do tog "američkog sna", možda zato što kada dođeš ovde i vidiš sve skontaš da je sve to samo holivudska šarena laža, i shvatiš da ovde ljudi idu preko živih ljudi da bi nešto kao uspeli i da borba nikada ne prestaje. Daleko od toga da sam očekivala da ću sve dobiti na srebrnom poslužavniku, ali daleko od toga da svaki moj pokušaj za bilo kakvim poslom bude toliko osujećen da se stvarno zaupitam da li sam ja normalna i shta stvarno nije uredu samnom. Ceo život sam radila "prave" stvari, završila školu i sve po redu i na kraju šta mi to služi? Ništa! Mogu sa diplomom da obrišem dupe i da se samo skenjam kada vidim druge sa dva padeža kako uspevaju u ovome sistemu. Znam vrlo dobro da riba koja pliva uspe, a ona koja ne umre, a ja sam polako potonula dalje nego što sam ikada očekivala.
Na kraju, ništa ovo je još samo jedan malkice mračniji dan u mom životu u četiri zida.
Nikola izvini.

9 comments:

Leelana said...

:big hug:
<3
heh, sta reci... :(
ima stvari u zivotu gde nema odustajanja - zdravlje, partner, deca... ne znam da li je ovo jedna od tih stvari :/
ali eto, imas moje rame da se na njega naslonis malko, dok mrak ne prodje :*

kaneolopa said...

Hvala ti ljiljo :D Vec se osecam bolje od kako sam ovo izbacila iz sebe.

ohio said...

kontam te potpuno..iako imam posao (u kome bas i ne uzivam), ali druge stvari me muce toliko da mi se vristi ponekad...

Anonymous said...

Draga Danice, iako te ne poznajem moram da ti se javim i da kazem da razumijem o cemu pises i razmisljas. Na moju nesrecu ja sam to sve, ili nesto slicno prozivjela i u vlastitom gradu tako da ono sto i mene ceka u USA shvatam (bar za sada)samo kao dio americkog sna. Sigurna sam da je to tvoje raspolozenje samo prolazna faza i da se nesto mora promijeniti na bolje. Eto, vidim da vec imate bolju kablovsku i brzi net tako da je i to nesto.

Budi jaka, drzi se i primite puno pozdrava iz Bosne (a uskoro iz Farga, ND- sad si se sigurno nasmijala, kao i svi ostali kojima spomenemo nase odrediste)

Gringovica (Gringo, sa zelenalutrija.com)

kaneolopa said...

Ljudi hvala vam Punooooo na podrsci

trosh said...

Pozdrav za oboje,

pratim vas blog vec neko vreme, otprilike sam se doselio u Chicago u isto vreme kad i vi.

Ostavite mi nekako mail da bih mogao da vam dam neke informacije koje mozda mogu da pomognu Danici.

Ajd' u zdravlje!

kaneolopa said...
This comment has been removed by the author.
Партешан said...

Samo napred, glavu gore i zajednickim snagama u nove pobede. Uspeh nije samo da konkretno ti uspes, uspeh je i tvoja podrska ka zajednickom uspehu. Budi malo objektivnija, istrajnija i sve ce biti OK, i posao ce doci. Puno srece! :-)

p.s. znam da je ovaj moj komentar malo zakasnio, ali osetio sam potrebu da ga napisem

dobrivoje said...

:( bas tuzan blog post