Sunday, February 21, 2010

Zoom Zoom



Ovih mesec dana se baš mnogo toga izdešavalo. Jedan od razloga zbog kojeg nisam toliko dugo pisao je i taj što sam bio dosta nervozan i frustriran, a kada sam takav, onda stvari definitivno ne umem da ulepšam, pa bi ovde svašta pisao. Oni koji su me pratili na twitter-u i facebook-u su mogli pročitati par negativnih statusa...ok...malo više od par :-). Šta ćeš. takav sam. Kada sam pod stresom, moram to odmah negde istresti. Facebook i twitter su ko stvoreni za to :-) Nekada bih zgrabio neki fin kolač, ili otišao na fin ručak i sve bi bilo bolje, ali sada kada sam na dijeti, onda imam još samo jedan dodatan stres. No, sve se polako otpetljava i stvari kreću na bolje (kuc, kuc, kuc). U vreme kada smo krenuli na dijetu, nekako smo došli na ideju da kupimo kola. Puko mi više film od automobila. Imam 31 godinu, završio sam studije, radim već nekoliko godina...pa kada će više ta prokleta kola, čekam ih od 18-e. Nažalost, ni tata ni mama ih nisu imali, pa nisam mogao ni njihova vozati. A vreme leti...neću da budem vozač-početnik u četrdesetoj (ili još gore, nikada). Već je dovoljno frustrirajuće što sam u 31-oj. Kada te neko vidi da se mučiš da paralelno uparkiraš u 5 cm prostora ispred i iza kola, ljudi pomisle da si debil kad to nisi za 15 godina naučio (ovde svi voze od 16-e). Ako bi nekom Ameru rekao da si početnik, a kao razlog naveo da tvoji nisu imali para ni za Yugo....verovatno bi ti udelio koji dolar :-)
Privremeno rešenje je bio zipcar. Veoma zanimljiv koncept. Prijaviš se preko neta i oni ti pošalju karticu. Njihovi automobili se nalaze na gomili lokacija u gradu (u mojoj okolini od 200 metara ih ima bar 5, svuda po 2-3 auta). Ti rezervišeš auto preko interneta i voziš. Auto otvaraš sa karticom koju su ti dali. Ovo je rešilo naš problem nedeljne kupovine. Ono što je super je što imaju dobra kola i to modeli iz 2009 godine. Međutim i tu si dosta ograničen. Stalno gledaš na sat da vratiš auto na vreme, jurcaš da sve istovariš kući, kako bi stigao. U dve reči...frka-panika. Takođe, vikendom je jako teško naći slobodan auto i to moraš par dana unapred da rezervišeš ako hoćeš da nađeš nešto slobodno u blizini. Iznajmiti na ceo dan je dosta skupo, a i često nema nijednog slobodnog na toliko vreme. Tako da smo i pored toga imali osećaj zarobljenosti. Lep je ovo grad, ali bez auta nakon godinu i po dana čovek počne da se oseća kao u nekom lepom zatvoru. U našem kraju stvarno ima svega, ali ako hoćeš da odeš u neke veće radnje, ili jednostavno negde da otputuješ...ne može. Razlog zašto do sada nismo kupovali auto je i taj što je u našem kraju parkiranje katastrofa. Parkinzi su užasno skupi (često veći od rate za kola), a na ulici je borba za parking mesto. U početku nam to nije bilo bitno, jer nismo imali ni vozačku...pa nam je tako nešto i odgovaralo (blizu su radnje, pubovi, restorani, kulturna dešavanja). Auto se nekako činio više zlo nego korist. Većina naših prijatelja živi u predgradjima, a jedan koji je u blizini nas radi vikendom i to noćne smene. U svakom slučaju, čak i ako živiš u gradu kao što je Chicago, bez kola si zarobljen ko invalid. Vreme je bilo da se i mi dočepamo te slobode... :-)
Ok...odlučili smo se da kupimo auto...muke tu tek kreću. Prvi kokoška-jaje problem na koji smo naišli je taj da bi kupio ovde auto, moraš da imaš auto (ili bar osobu koja poseduje auto i volja je da te voza po 20-30 milja). Većina dilera automobila se nalazi van grada ili na ivici grada ili u lošim krajevima grada. Ove druge dve opcije smo nekako mogli sa zipcarom da rešimo. Međutim, te prodavnice u gradu uglavnom imaju novije autmobile, dosta nepovoljne ponude i većini tih autmobila nešto fali (imali saobraćajku i sl). Dileri automobila i advokati su ovde najomraženiji ljudi. Ima dobrog razloga zašto je to tako. Imaju samo jedan cilj...a to je da te prevare. Sa njima treba znati, jer su nenormalno napadni i pokušavaju da te požure u odluku koja je itekako velika. Nažalost, ni Danica ni ja nismo imali baš iskustva sa tim, pa smo bili ko ovce među vukovima. To je bio samo vrh ledenog brega. Drugi (mnogo veći) problem je bio dobiti kredit za auto.
Sa kreditom je posebna priča, koja ne bi stala na 5 strana, tako da ću se truditi da budem kratak :-) Drugi kokoška/jaje problem je da bi dobio kredit, moraš imati kreditnu istoriju - da bi imao kreditnu istoriju, moraš imati kredit (ili kreditnu karticu). E ovo je bilo baš frustrirajuće. Odeš u sopstvenu banku i tražiš malu karticu da gradiš istoriju...oni ti obećaju kule i gradove...i na kraju šipak, odbijen si jer nemaš istoriju. Sad tek dolazi zastrašujući deo. Svi smo mi gledali kojekakve terminatore, matrikse i sl filmove gde se opisuje budućnost tako što su ljudi izgradili super inteligentne mašine koje su preuzele upravljanje ljudima. Stvarnost je daleko od toga. Svetom ne upravljaju pametne mašine, već obični digitroni...jednostavni i glupavi programi. O tome da li ćeš ti dobiti kredit za kola ili kreditnu karticu ne odlučuje čovek. On se samo uloguje na web stranicu koristeći IE6 (što inače možeš i ti od kuće da uradiš), upišu se tvoji podaci (zarada, prihodi, gluposti) i to se pošalje u centralnu bazu gde običan digitron sračuna parametre, pogleda istoriju i u roku od desetine sekunde te s oproštenjem odjebe. Nema više onog objašnjavanja sa bankarom, razumevanje situacije, logičnosti..bankar je samo obična marioneta jednog digitrona. Navodno, on ima mogućnost da uradi override par puta mesečno, ali to je ipak rezervisano za bliske prijatelje i porodicu (kojima veruje, jer može naderati zbog toga ako dužnik ne vrati dugove). Ne znam zašto, ali sam svako odbijanje kreditne i sl osećao veoma emotivno, kao da mi je neko opalio šamar. Svaki put kada sam odbijen bio sam užasno besan na sebe što sam koji đavo uopšte i pokušavao...pa ja ni ne nameravam da uzmem kredit, ja mogu to sve u kešu, hteo sam da oni zarade i da ja dobijem istoriju...a ispadoh budala. Fakat je da je ovde kreditna istorija sve...ako je nemaš, ti zvanično ne postojiš. Emigranti ovde istoriju započinju sa nekom secured kreditnom. To ti je kao položiš npr 300$ na račun i oni ti izdaju kreditnu na 300$. Za tu kreditnu ti plaćaš kamatu i sve kao kod prave kreditne, imaš i godišnji ceh održavanja i sl. Služi za malu decu kako bi se naučila odgovornosti (mada ovde deci uglavnom dele prave kreditne ko bombone) i za emigrante kako bi izgradili istoriju. Ja sam eto uspeo da budem i za to odbijen :-) Prvi diler kod kojeg smo bili je pokušao da nam nabaci kredit za kola, tako da i danas primam u pošti odbijenice od svih finansijskih institucija i zelenaša u Americi...nije normalno koliko čovek u 20 min može da te zezne. U svakom slučaju, u spas dolazi kreditna unija. Prvo me kolega savetovao da se njima obratim i da su mnogo bolji od banaka. U principu kreditne unije su udruženja gde je svaki član ujedno i suvlasnik same unije (ima pravo glasa u biranju upravnog odbora i sl). Ono kao...demokratija :-) U principu, da ne bi bili konkurencija bankama, zakon im je ograničio polje delovanja na određene grupacije. Tako imaš kreditne unije za vatrogasce, vojsku (ovi su popularni), policiju i sl. Međutim u neke se možeš učlaniti samo na osnovu toga što živiš u njihovom kraju. Tako smo mi našli jedan i učlanili se. Sve je u početku delovalo mnogo čudno. Imaju neki ogranak svoj u komšiluku koji zaseda jednom nedeljno na dva sata u lokalnoj bolnici. Mi otišli jedan petak, iskreno nisam ni znao šta da očekujem. Kancelarija je jedna konferencijska sala i devojka sa laptopom. Tu dolaze radnici bolnice i raspituju se o računima i sl. Izuzetno su ljubazni i spremni sve da ti objasne (i ako mogu, pomognu). Odmah smo otvorili račun i secured karticu kod njih. Za kredit se iskreno nisam mnogo ni nadao. HR menadzer u mojoj firmi mi je rekla da je ona radila za uniju i da iako su njihovi krediti povoljniji, ne daju ih nekom ko uopšte nema istoriju. Nakon par odlaska tamo (sređivanje papirologije), devojka mi je rekla da će videti sa menadzerom. Nazvala me iduće nedelje da mi kaže da je pričala sa menadzerom i da ja pokušam da apliciram za kredit, jer ima šanse da mi ga odobre. Sve se na kraju jako brzo desilo. Već te nedelje smo u petak uveče gledali auto kod nekog prodavca koji sarađuje sa njima (i prodaje samo sertifikovana vozila...nema cenkanja i ostalih zezancija). Svidela nam se ta mazdica...šta ćeš :-) Već u subotu ujutru sam ja nazvao uniju, gde mi se javila jedna ženica koja je zadužena za kredite i rekla mi da dođem, pa ćemo videti. Mnogo je smešna, ima izražen španski akcenat (pa je teže i razumem šta priča) i malko je drčna. Odmah te odseče, ne stigneš ni da objasniš šta si hteo. Rekoh Danici "nema šanse da će nam ova odobriti kredit". Kada smo otišli tamo, razgovor sa njom je bio preko šaltera (nema privatne kancelarije ko u banci). Teklo je otprilike ovako:
Ja: "Znate ja sam došao pre godinu dana i nemam kreditnu...(dotle stignem da pričam"
Ona: "Daj te papire. Šta ti je ovo? Gde ti je ono?"
Ja: "Znate, mi bismo hteli..a šta ovde da napišem"
Ona: "Mani to, treba mi ovaj papir....ček da vidim".
Ma ne mogu ni da objasnim, iseče me žena samo tako. I onda odjednom ko iz vedra neba...."Ok, nemaš istoriju, ali ću ti odobriti kredit"....wow :-) Dobio sam čak i super kamatu, međutim nisam imao odmah svu papirologiju tu (debil), pa je ona odlučila da nazove prodavca i zamoli da sačuva nam auto. Međutim, prodavac joj je rekao da slobodno dođemo po njega i biće sve ok. Tako smo mi u utorak otišli po ček i da potpišemo kredit ujedno kada nam je bila i godišnjica braka...eh...duplo slavlje :-) Postali smo ponosni vlasnici Mazda 6.
Danica mi je spremila divan sushi za godišnjicu, a popili smo i po koju čašicu sake. Jes da smo na dijeti, ali vredi proslaviti :-)
Još jedna lepa stvar se desila. Bio sam na nekom hackatronu koji je organizovala google tech korisnička grupa Čikaga. Ujedno je google pravio svoj Android developers lab radionice po raznim gradovima u svetu i odlučio da pošalje par svojih programera da održi predavanje i kod nas. Oni su ljudi došli i svakom registrovanom članu poklonili Motorola Droid/Milestone. Ujedno smo dobili i mesec dana besplatne pretplate na Verizon sa neograničenom pričom i internetom. Prosto neverovatno, da ti neko pokloni jedan od najskupljih modela telefona. U principu, Verizon je posebna mreža (nije GSM, nego CDMA), tako da nema sim kartice i sl. Ako nećeš pretplatu kod njih, telefon i dalje možeš koristiti za razvijanje programa (ima wifi). Za sada još koristimo besplatnu uslugu, ali ne znam da li ćemo ostati na pretplati. Lepo je imati google navigaciju i razne high tech aplikacije koje telefon podržava. Ono što je problem je da sa Verizon kada budem otišao u Evropu, telefon neće raditi. Oni jesu najbolja mreža u Americi (imaju daleko bolju pokrivenost od bilo koga drugog), međutim ja trenutno već imam od t-mobile preko firme džabe telefon i nekako mi se ne plaća još jedna mreža. Danici bi doduše dobro došlo. Nešto se razmišljam da ga možda zamenim za Nexus One koji podržava T-Mobile. Videćemo...imam još nedelju dana da donesem odluku.
Eto toliko od mene...baš sam se raspisao

Slike sa mobilnog su ovde
Slike sa foto aparata su ovde

PS>Umalo da zaboravim. Bili smo u međuvremenu na auto show u Chicago, koji je najveći u Americi. A šta reći....gomila ekstra automobila :-) Na mercedesovom štandu može se čuti dosta ljudi koji pričaju srpski. Zna se koji narod ima love :-)

7 comments:

Stefan Petrovic said...

Ajmo ovako, čestitke za:

godišnjicu braka,
automobil i
telefon

A podrška za dijetu : )

Radovanovići said...

svaka cast, za sve redom :)
koliko vas je izasao auto?

OH said...

Eeee cestitamo i mi :-) Da se vozi u zdravlju, a sto se tice braka jos puno puno godina. Sad kad imate kola, fali neka kucica pa onda mozete da pravite i male Novakovice :)))

Misa said...

Za auto smo vam vec cestitali na forumu, a ovom prilikom vam cestitamo godisnjicu braka. Zanimljivo je da smo i mi nas auto uzeli na godisnjicu veze (doduse ne braka)...izgleda da ovde sve ide nekako u paketu :)...

Maja said...

Sve cestitke, decice!

Jovan Babin said...

E ovo sa kreditom samo tebi može da se desi :)

Još uvek si onaj stari...

Anonymous said...

pozdrav iz evrope.
jeste li vi to na godisnjem?