Get Your Kicks On Route 66

Vreme baš leti.

Dok trepneš, već je prošlo mesec dana. Baš sam želeo da ovaj momenat što duže traje. Kako vreme odmiče sve mi je teže da se oprostim sa Čikagom. Osećaj je ovog puta već poznat, jer sam ga doživeo onda kada sam odlazio iz Srbije. Čovek pomisli kada si već ostavio sve iza sebe i prevalio toliki put, šta je sada ovde ostaviti Čikago nakon dve godine. U početku je to uzbuđenje, avantura na vidiku, odlazak u nešto novo, a kako se taj trenutak približava i počne opraštanje sa prijateljima, postane ti sve teže. Dođeš ovde gde ne znaš nikoga i taman stvoriš bliži krug prijatelja, stvoriš neki dom i onda sve ispočetka. Novo mesto, novi ljudi, nove stvari. Obožavam da putujem, ali moram priznati da nisam neka "ptica selica" u duši. Volim da pustim korenje na jednom mestu. Bez obzira na klimu, Čikago je predivan grad za živeti. Kraj u kome smo mi živeli je stvarno fantastičan, a stan u kojem živimo nam se toliko sviđa, da smo mislili da ćemo ga napustiti tek onda kada budemo kupovali nešto svoje.

Poslednjih 2 nedelje smo proveli bukvalno pakujući se. Mnogo je zeznuto kada se seliš tako daleko. Ne možeš stvari tek tako potrpati u kombi i odvesti. Sve mora biti tačno proračunato, šta ide sa nama, šta se šalje itd. Sve mora biti dobro upakovano. Kada smo došli u Ameriku mislio sam da su Ameri toliko bogati da mogu potpuno ispravne i korisne stvari da tako izbacuju na ulicu. Međutim, sada sam otkrio da je realnost drugačija. Neke stvari se jednostavno ne isplate slati, jer te to izađe skuplje nego novo da kupiš. I onda nastaje problem kako se toga otarasiti. Manje stvari podeliš prijateljima, međutim problem je sa većim koje nikome ne trebaju. Pokušavali smo uzaludno da se nekih stvari otarasimo, ali ne ide. Doduše, nismo ni dali 100% od sebe, jer jednostavno nismo imali vremena sa tim da se bakćemo. Tako sutra na ulicu leti trpezarijski sto sa sve stolicama, stakleni stočić i mali media centar. Žao mi je što ih nisam udomio, ali šta ćeš. Mi koji dolazimo iz Srbije imamo malo drugačiji sistem vrednosti, pa nam ovako nešto pada još teže.

Osim pakovanja, sledilo je naravno i opraštanje sa prijateljima i kolegama. Moj zadnji dan na poslu je ujedno bio i božićni ručak, tako da smo svi zajedno išli prvo u neki skup restoran (jedan od onih sa paprenim cenama, a porcije veličine čačkalice....što bi moj drugar Dejan rekao "to nije za da se najedeš" :-)). Nakon ukusnog i "obimnog" ručka uputili smo se u neki sicilijanski restoran, gde smo zaseli za šank do uveče. Recimo da nas je tu samo piće koštalo skuplje od onog ručka :-) Ali vredelo je, bilo nam je stvarno lepo. Nakon toga smo imali još par okupljanja (nažalost nismo mogli sve prijatelje odjednom da skupimo). Svaki od njih je bio predivan na početku i sredini i kao i uvek tužan na kraju, jer se ipak opraštamo i ko zna kada ćemo se ponovo videti. I svaki put se zapitam "što ja ovo radim?". Iako znam da sam doneo dobru odluku, iako je ovo nešto za šta sam ceo život radio, iako me svi ubeđuju da će mi tamo biti bolje, u nekim situacijama ti dođe da ponovo premeriš svoje odluke. Nije da žališ što si doneo odluku koju si doneo, nego što to sve mora da bude tako. Da ne kažem, da su nam se svi planovi odlaska za Srbiju poremetili i sada je stvarno pitanje kada će nam se pružiti prilika da odemo. Naravno, najbolji bar na svetu "Friar tucks" bio nam je česta destinacija zadnje dve nedelje, gde smo napravili i poslednju oproštajnu žurku. Nije nas bilo puno, ali smo zaglavili do 5 :-) No, sa pozitivne strane, svi naši prijatelji kada im dojadi zima, imaju sada kod koga da dođu na more....a ja se iskreno nadam da će nam i dolaziti u posetu :-) A i mi nameravamo ove američke praznike da proslavimo u Čikagu. Izeš thanksgiving ako nije ladno :-)

Sutra nam je poslednji dan u Čikagu. Nadamo se da ćemo posetiti još jedan muzej koji jako želim da vidim. To je tako kada negde dođeš da živiš, uvek ima vremena i onda prc. Uspeli smo da posetimo muzej umetnosti (gde mi došlo da išamaram sebe što nisam obilazio ranije), a sutra bi trebalo muzej tehnologije i nauke, koji ima najveću postavku u americi i svi kažu da to obavezno moramo videti. Posle toga nam sledi duga vožnja do Los Anđelesa gde ćemo biti kod prijatelja za praznike, a posle nove godine idemo u Palo Alto. Odlučili smo se za čuvenu rutu 66, koja je malko duža, ali u ovo doba godine svi upozoravaju da drugom rutom je dosta opasno voziti. U svakom slučaju, ova je i zanimljivija. Nećemo ići istorijskom putanjom svo vreme, jer ti za to treba baš dosta vremena, a i u nekim delovima i nije preporučljivo u ovo doba godine. Pratićemo autoput, pa skretati tamo gde ima nešto da se vidi, a kada stignemo do juga, ako bude bilo vremena, neke delove možda budemo išli baš istorijskim putem (tačnije, onim što je ostalo od njega, jer postoji samo u nekim delovima). Ovo nam je prvi put da vozimo na razdaljinu veću od 400 km, tako da smo dosta uzbuđeni. Moram priznati da gde god sam išao u americi kolima, uvek sam poželeo da mogu tako da vozim i krstarim....spavam gde stignem itd. Eto nam sada i prilika za to :-)

Toliko za ovaj post, nema nikakvih slika jer me iskreno mrzi da se sada sa tim zezam, biće ih kada stignemo na destinaciju. Nisam hteo da ovaj post bude prikazan tek nakon mesec dana zbog slika.

I kao i prošli put kada sam odlazio iz Srbije, napuštam ovaj grad sa mislima "jednog dana ću se vratiti". Samo što više ne znam ni gde ja to idem, ni kuda bi se ja to vraćao....no, bitno je da uživam u vožnji :-)