Route 66

Nakon dve nedelje pakovanja i opraštanja sa prijateljima, četvrtak jutro popili smo zadnju kafu u holu naše zgrade, pozdravili se sa menadžmentom, seli u kola i krenuli u avanturu. Tog jutra vreme nam nije išlo na ruku. Vejao je sneg do kasno poslepodne. Jedan deo puta smo krenuli istorijskom rutom, ali nakon što je par grozno velikih kamiona iz suprotnog smera prošlo pored nas i nanelo sav onaj sneg i blato na našu šoferku, odlučili smo da je to poprilično loša ideja i da pređemo na autoput :-) Još sam se pitao šta koji đavo ti kamioni traže na sporednom putu, ali sam kasnije dobio i odgovor da im je to jedan od načina da izbegnu kontrole koje imaju na autoputu. U svakom slučaju, naš prvi stop bila je čuvena statua diva isped kafića "launching pad". Posle toga sledilo je malo vožnje i klizanja po autoputu i prva veća pauza u dixies truck stop, čuveni diner na istorijskoj ruti.

Opet sam krenuo da pišem ovaj blog od početka do kraja, nabrajajući sve moguće dogadjaje kao listu namirnica za radnju. Ova avantura je daleko više od toga. Daleko više od skupine istorijskih mesta koje smo posetili. Za mene je ovo bilo kao neki odlazak u prošlost. Odlazak u doba "baby boom" generacije, pogled na ono što je Amerika nekada bila. Pogled na Ameriku kakvu smo je viđali u filmovima. Kao i svuda u svetu, tako i u Americi su veliki gradovi nekako priča za sebe. Svaki veliki grad ima neku svoju vibraciju, neki svoj šmek. Svaki od njih je drugačiji i svi se oni razlikuju od ostatka Amerike. Ono što čini najlepši deo ovog puta su upravo mala mesta, gde vreme kao da je nekako stalo. Čuveni dajneri (klasični američki restorani) koji i dalje izgledaju kao iz pedesetih godina, i dalje imaju istog gazdu i nisu deo nikakvog velikog lanca. Svi oni vole da dočekaju putnike onako kako dolikuje, da se ispričaju sa njima, poneki daju i neke poklončiće, ispotpisuješ im se po raznih knjigama gostiju koji putuju rutom itd. Da budem iskren, nakon prvog dela puta (u St Louis-u) sam se nosio mišlju da odustanem od svega, jer je vreme stvarno bilo katastrofa. No, Danica me ubedila da ipak nastavimo...i dobro je što je tako, jer nas je većinu puta pratilo dobro vreme. Jedna od interesantnih lokacija u Misuriju bile su Meramec pećine. To su jedine privatne pećine u Americi. Poznate su po svojoj prirodnoj lepoti, kao i po tome da je svojevremeno Jesse James tu sakrivao svoje ukradeno blago. Inače, pećina se pojavljuje u filmovima Lesi se vraća kući i Tom Sawyer. Nažalost u Misuriju sam dobio konjuktivitis, što nas je zaustavilo negde kod granice sa oklahomom, gde smo prespavali u nekom malom motelu. Idući dan smo projurili kroz Oklahomu i gradove kao što su Tulsa i Oklahoma siti. Tu i tamo smo stajali uz put kod radnjica Čeroki indijanaca, ali nismo se nešto previše zadržavali. Posetili smo i muzej Route 66 u Klintonu, a odseli u jednom malom gradiću (bolje reći selu) Elk City. Tamo smo odseli u staroj južnjačkoj kući koju drži jedna porodica i sobe su urađene u različitim temama. Pošto smo bili jedini gosti, mogli smo da biramo sobu, tako da smo odabrali srednji vek. Tu smo se baš lepo odmorili i nakon predivnog doručka uputili dalje. Usledio je Texas. Pošto je bilo već lepo vreme (oko 20 stepeni), tu smo malko više skretali na staru rutu. Mali gradići, gotovo napušteni. U njima se vidi da su nekada bili glavno stajalište na ruti, ali sada su jednostavno propali. Sve je ostalo ko napušteno. Gomila automobila ispred kuća iz pedesetih godina, uništeni od korozije. Stare benzinske pumpe....tu i tamo neki auto prođe ulicom, očekuješ serijskog ubicu da izleti svakog momenta :-) U nekima se nađe i radnja posvećena route 66, ali nije radila u ovo doba godine (ili možda nije radila jer je nedelja...pojma nemam). Posetili smo i najveći krst na svetu, koji je stvarno ekstra urađen, pa potom otišli u Big Texan, restoran/motel koji nudi najveći stejk na svetu besplatno ako ga pojedeš za sat vremena. To je tolika količina hrane, da ne znam da li bih pojeo za 2 dana, ali nađe se koja budala da se upusti u tu avanturu. Posle toga je usledio New Mexico. Veoma je interesantan prelazak između Teksasa i Nju Meksika. Ideš ravnicom, odjedanput mali uspon i sledećeg trenutka se ispred tebe stvori slika divljeg zapada iz kaubojskih filmova. Velike stene od crvenog kamena, a između prerija. U toj preriji šibaju vetrovi kakve u životu nisam osetio, jedva obuzdaš auto da ne poleti. Tu smo usput stali u selo Tucumcari, dosta poznato stajalište na Ruti. Nakon prelaska preko planina, gde je vožnja noću bila izazov koji Danica neće zaboraviti (jer je ona tu vozila), prespavali smo u Albukerkiju. Odlučili smo da ne skrenemo levo, nego da produžimo dalje rutom :-) Idućeg jutra smo otišli da vidimo stari deo grada, koji je fantastičan. Nakon toga smo otišli do Gallup-a, i ručali u čuvenom El Rancho hotelu, gde su svojevremeno boravile zvezde kaubojskih filmova koji su se snimali u okolini. Priroda je usput stvarno predivna i teško za opisati rečima. Sledeću noć smo proveli u Winslow Arizona. Tu smo odseli u jednom predivnom hotelu, koji je restauriran pre deset godina. Nekada je to bio najluskuzniji hotel na pruzi Santa Fe (Čikago - Los Anđeles). Držao ga je Fred Harvey koji je gradio hotele duž te pruge, odmah pored željezničkih stanica. Postoji i priča o konobaricama iz tog perioda, tzv Harvijeve devojke. U njemu su odsedali razne poznate ličnosti od Ajnštajna do Howard Huesa, koji su odatle išli na izlete po "divljem zapadu". Sada ga drži jedna porodica, koja je od hotela bukvalno napravila muzej umetnosti. Stvarno predivno izgleda. Restoran je jedan od vrhunskih, a hotel se našao na listi u national geographic ediciji "1000 mesta koje treba videti pre smrti". Voz od Čikaga do LA i dalje staje ispred tog hotela. Samo mesto inače ima još jednu slavu. Pominje se u pesmi groupe The Eagles - Take It Easy. Zbog te pesme je u centru grada napravljena statua koja odslikava reči pesme. Šta ćeš, ljudi pokušavaju da na razne načine privuku turiste, otkada je Ruta 66 prestala da funkcioniše. Odatle smo produžili dalje ka Flagstaff-u. Kada smo se popeli tamo delovalo je da ćemo moći stići do grand kanjona, ali nažalost, na putu do istog je opasno počeo sneg da veje i morali smo da odustanemo. Tako blizu, a tako daleko. Da smo otišli, bili bi zarobljeni par dana na planini. Nešto valjda mora ostati i za drugi put. Taj dan smo odseli u nekom od onih starih motela u selu Seligman. To mestašce je skroz u duhu Route66. Tačnije, cela priča oko istorijske rute je i započeta u tom selu. Tu je živeo berberin Angel Delgadillo, koji je započeo celu priču. Posle toga, otišli smo do Kingmana, pa onda na neki ranč u po pustinje. Da bi se do ranča stiglo, moralo se voziti 35 kilometara zemljanim putem. Sam ranč izgleda fenomenalno. Svi gosti se drže ko jedna porodica. Mnogo lepo. Nema nigde ništa, samo pustinja i planine na vidiku. Obezbeđeni su ti tri obroka, a 2x dnevno se jašu konji. Ja sam prvo mislio da će nas ovako neiskusne staviti na uzicu i da ćemo onako vezani ići, ali umesto toga smo dobili 5 minuta treninga i odmah na konja. Pošto su moje moći da donesem kišu gde god da krenem već poznate, ovog puta sam uspeo to i u pustinji da potvrdim. Taman kada smo se trebali krenuti nazad na ranč, počela je kiša. Dok smo stigli bliže ranču spustilo se nebo i više nisam znao jel to kiša pada ili led. Danica i ja pokisli ko miševi, totalno nepripremljeni za jahanje. U tom momentu Danicin konj stao i neće dalje. Okrenuo dupe kiši i ne mrda. Vodič ubedi danicu da ga šutne, na šta je konj krenuo jedno par metara i onda se ubacio u galop :-) Potom smo vodič i ja vijali Danicu u galopu, koja je neuspešno pokušavala da obuzda konja. Konj je stao kada je došao do ranča :-) Sve u svemu....avantura. Te noći su došli neki kauboji da nam sviraju (jedva su se probili do ranča, jer je put već bio potopljen). Sutra dan je bilo još jedno jahanje (ovog puta po lepom vremenu) i onda pravac LA. Usput smo stajali na par mesta u Kaliforniji, između ostalog i do čuvenog Bagdad Cafe (gde je sniman i istoimeni film), koji se nalazi u sred pustinje. Uveče stigosmo do naših domaćina i tu je krenulo slavlje.

Nažalost već sutradan se meni moj konjuktivitis vratio, ali ovog puta mnogo gore. Zatvorilo mi se skroz oko, pa sam izgledao ko Roki na kraju prvog dela. Otišli smo u hitnu na kraju, gde su me pitali "šta si radio?", rekoh "ništa...u tome je i problem :-)". Dobio baja sve moguće antibiotike da pije 10 dana....tako da nije bilo ništa od alkohola za novaka :-( Osim tog problemčića koji se na kraju rešio (kuc kuc kuc), imali smo divan doček i super provod sa našim domaćinima kojima se još jednom zahvaljujem što su nas primili :-) Nakon LA sledilo je još jedno putovanje do severa Kalifornije. Tu smo morali 700km da pređemo za pola dana, tako da nismo se nešto previše zadržavali. Put kroz Kaliforniju je stvarno predivan, prosto uživanje za vožnju.

I tako smo mi ovde već dve nedelje u Palo Alto. Većinu vremena smo proveli tražeći stanove. Ovde je daleko gori izbor nego u Chicago, a cena isto tako daleko veća. Pogotovo je u januaru teško naći bilo šta pristojno, a često i kada nađeš, budeš odbijen. Problem je da dobru ponudu svi žele, i onda se pravi selekcija, a prioritet naravno imaju amerikanci koji su na istom radnom mestu duže vreme i koji su u prethodnom stanu proveli više godina. Na kraju je odluka pala na jedan sladak stančić u samom centru Burlingame. Pomogli su nam naši novi prijatelji, a uskoro i prve komšije :-) To je jedno slatko malo mestašce blizu San Franciska. Biće malo zeznuto meni u početku, jer ću morati putovati 35 km na posao (dok ne naviknem).

Na poslu je sve ekstra za sada. Skype ima novu zgradu, tako da je sve novo i ima predivan enterijer. Imamo plaćen doručak i ručak (od kojeg uvek ostane i za večeru). Takođe imamo i bilijar, stoni fudbal, stoni tenis, Playstation 3 sa PS Move itd. Gomila prostorija za odmaranje i zezanje....ma...ko u obdaništu. Pre dve nedelje su kupili gomilu nerf guns (neke puške i pištolji sa sunđerastim mecima), pa radnici ratuju po kancelariji itd. Moram napraviti par slika, pa ću ih okačiti. Neke se mogu videti ovde i ovde, kao i ovde. Ja inače radim pored tih veštačkih trava :-) No, to bi bilo to, do sledećeg bloga.

Slika naravno ima jako puno, kao i video snimaka, tako da nismo mogli ni približno sve da okačimo. Takođe, pećine su nažalost slikane mobilnim telefonom jer nam je nestalo baterije u foto aparatu, pa se te slike ni ne nalaze ovde. Danica će ovih dana gledati da iskomentariše slike. Za gledanje slika kliknite ovde :-)