Year One

Te davne 2008 15. oktobra mi smo krenuli na put za US (u pozadini ide Seasons in the sun - Terry Jacks). Posle pedesetak postova i 13000 posetilaca hvala vam na pomnom pracenju, savetima, podrsci i svemu po redu.
Cudno je kako za ovih godinu dana ne osecam da sam nesto bitno u pogledu karijere postigla, a imam utisak da mogu bolje i vise. Veci deo godine sam imala titulu domacice :) to je donelo sa sobom i moje usavrshavanje u kuhinji od corbi, kineskih jela, gibanice, pa do domaceg leba i sarmi. Sada konacno znam sve zivo da kuvam i da pravim i ne plasim se ni jednog novog recepta :D.
Zao mi je sto posle godinu dana nisam u mogucnosti da se vratim za Srbiju i mnogo mi nedostajete svi vi .... znate koji ;). Samo prilagodjavanje novom sistemu, svetu i svemu je nesto sto se nikako ne treba olako prihvatati. Neverovatno kako se covek prilagodi na te male svakodnevne stvari ... godinu dana nisam videla klasicnu srpsku bravu... ovde su sve one okrugde i da mogu se obiti sa kreditnom karticom kao u filmovima :D sve te sitnice koje su tako smesne mi sada dok pisem ovaj blog nedostaju jako. Nedostaje mi espresso u R-u, setnja po Strandu i kada krene da duva onaj povetarac sa Dunava, pogled sa moje terase, miris Fruske gore i puno toga. Pitaju me cesto kada ces za Srbiju .... Stvarno neznam, ali kada se ukaze sansa dolazim :D
Za ovih godinu dana uspeli smo od praznoga stana doci do skoro opremnjenog.... jos uvek nam nedostaju neke stvarice, ali idemo mic po mic. Putovalo se puno i na sve strane, stekla neka nova prijateljstva i sta vise da kazem. Dobro smo, mozemo da se snadjemo, trebace nam jos malko vremena da stanemo na noge, ali mislim da se krecemo u dobrome pravcu :D. I dalje me ova Amerika iznenadjuje i dalje zelimo hocemo i mozemo :D


E sada mali flashback na poslednjih mesec dana.... ja i dalje radim... ali i trazim novi posao, jer mi se neshto ne cini najlepsom perspektiva koju vidim ovde sa ovom firmom... krenula sam da volontiram u SKC-u (Srpskom Kulturnom Centru) pravimo Sprsko mesto bez narodnjak, malko i kulture ... dedera ;) nekako me to prati poslednjih par godina... bez narodnjaka znate na shta mislim. Stalno nam je neko u gostima.. tako da je i to zabava na svoj nacin....
veci stan + dusek na naduvavanje = mnogo gostiju, a i zabave. Nikola je bio na potpisivanju knjige poznatog kuvara, upoznao glavom i bradom coveka uz kojeg smo naucili da kuvamo ... Alton Brown-a. Spremamo se polako za Halloween i nove zurke.

Toliko od mene za sada.

Baka Cica - In Memoriam

Prošlo je već dve nedelje otkako je umrla baka, a ja nikako da sednem i sklopim par rečenica o njoj. Ne znam ni sam zašto, ali nekako mi je teško da pišem o njoj. Verovatno zato što ima toliko toga da se kaže, da bih mogao do sutra pisati, a opet ne bih znao odakle da počnem. Jedino što mi je drago je što sam uspeo još jednom da je vidim letos kada sam bio u Srbiji. Imala je divan život i zavidnu starost (89 godina). Uspela je da doživi da joj deca imaju oko 60 godina, najstariji unuk 34, a jedan se i oženio. Svi smo izašli na dobar put, a deca su već eto pred penziju. Da smo malko "brži" doživela bi i praunučad. Do zadnjeg trenutka bila je okružena porodicom i prijateljima. Voleo sam jako da odlazim u Sentu kod nje, pogotovo u srednjoj skoli kada sam bio toliko otuđen od okoline u Novom Sadu, da sam odlazio za Sentu skoro svaki vikend. Uvek bi me dočekali topli sendviči u petak uveče, a za subotu i nedelju bi ona i Vaja spremali šta god bi poželeo. Vrata njene kuće su uvek bila otvorena za sve, od komšiluka do mojih drugara koji su često sa mnom dolazili u Sentu. Svaki put kada bi se vratili iz noćnog života u sitne sate, iako bi se trudili da je ne probudimo...to je bilo gotovo nemoguće. Čim bi stigli iz njene spavaće sobe bi se čulo "Hoćete li sladoled? Hoćete li nešto da vam spremim da jedete? Jeste gladni? Gde ste bili? Kako je bilo?". Jednostavno joj ništa nije bilo teško kada su unuci u pitanju. Kad god pomislim na nju prvo čega se setim je njen glas kada mama i ja taman stignemo u Sentu i zazvonimo na vrata. Uvek se čuo njen uzbuđen glas sa druge strane "Evo ih! Stigli su!" dok bi se sa Vajom utrkivala ko će pre stići da otvori vrata (tu je Vaja uvek bila pobednik). Kao mali sam redovno sa njom i dedom gledao filmove. Pošto je deda bio slabijeg vida, ona bi čitala ceo film. Najsmešnije mi je tu uvek bilo što deda na pola filma zaspi u fotelji, a ona to ne primeti nego nastavi da čita :-)
Ostavila je divan trag u životima svih koji su je poznavali. Mnogi ljudi kraj detinjstva smatraju momenat kada napune 18, neki kada odu u vojsku, neki kada se ožene. Za mene njen odlazak predstavlja kraj detinjstva i presrećan sam što je trajalo 31 godinu. Bako, hvala ti za to.