Potera za poslom

Već dve nedelje intezivnog traženja nekog relativno ok posla su me ispraksale na sva neoklasična pitanja:
"Šta očekujete od naše kompanije?" Ovo šta sledi su moja razmišljanja, a ne realni odgovori .... šta da očekujem kada krenem da radim znaću šta da očekujem ... ne mogu da kažem googlevill
"Recite mi nešto o sebi?".... Upravo sam se doselila u Ameriku, pre toga sam radila u jednoj lepoj maloj firmici. Diplomirala - Završila master studije u nekom mestu za koje niste ni čuli univerzitet da ne spominjem. Udala se i sve po redu. 5 Godina radnog iskustva od event planinga do office administration. Šta vam treba više
"Koje su vaše slabe strane?" .... Šta da kažem... nemam slabe strane... lagaću .. imam ih svi ih imamo što me to onda dođavola pitaš....
"Koje su vaše prednosti?"... U odnosu na druge kandidate... otkud znam nisam ih upoznala ili možda mislite na fizičko mentalne prednosti..... mogu da vežem petiljku od višnje u čvor jezikom HA! ... Koliko drugih kandidata može to da uradi? Imam gomilu iskustva a prijavljujem se za pripravnika....
"Gde sebe vidite za pet godina?"... Kako na ovo odgovoriti ...na tvojem mestu... ne ne u penziji ... otkud znam gde ću biti za pet godina biti. Da li ću biti u Americi, Srbiji ili gde god već i da li ću biti živa.... Za pet godina vidim sebe na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi ... može tako ;-)
Elem firme su čudne a pitanja još bizarnija. Ali ništa ne prevazilazi odlazak u predgrađa grada Čikaga na razgovor. I tako dođeš do nedođije vozom izađeš i nemaš pojma da li trebaš levo desno pravo nazad gore dole.... Bez obzira na detaljno data uputsva.... kada ti je i put tu na nekih pola kilometra... a trebaš da ideš do prve raskrsnice.... Kaže uputsvo raskrsnice, a ne nadvožnjaka... postoji razlika... ali jbg... i tako se ja motam okolo prepešačim po toj pustoši. Užasno mnogo mi je trebalo da dodjem do Mek Donaldsa i da pitam dalje da put. Sve u svemu nađem firmu... da ne pričam koje su okolnosti... noć veštica ... pada mrak, prazan parking. Da li su ti ljudi u kancelariji još uvek? Pronađem kancelariju pokucam i ima šta da me oduševi ... glas sa druge strane kaže "Trick or Treet?" Weee ima ljudi objasnim kako sam zalutala malko i da sam imala zakazan razgovor pre sat vremena i sve po redu. Odluče oni da me prime i prođe razgovor, ali ništa, nisu se javili. Nisu se ni oni pre toga javili, ni niko sa sajma poslova se nije javio. Imam intervjue svaki dan tako da se dosta praksam, ali jučerašnja avantura mi je sve živo preokrenula. Lepo mi ljudi objasne da ide neka od linija PACE busa tu u njihovo mesto i sve po redu. Ja radi sigurnosti proverim sa Nikolom i njegovom kancelarijom da li se može doci do tamo. Ljudi mi čak i mapu nacrtaju. I krenem ja lepo u 11 pre podne.... Gradski bus (slučano izletim na stanici pre u najgorem kraju Čikaga... nema veze, to iskustvo sam već imala pa šta je tu je. Snima me kamera sa onim rotacioni plavim svetlom, ako mi se nešto dogodi barem će ostati zapis), pa metro do kraja grada tačnije do aerodroma. Potom Pace bus prigradska linija... i stignem ja do nekog tržnog centra i pitam dalje da odem do neke raskrsnice ... ali mi lokalci lepo objasne da nema pešačke staze do tamo gde trebam da odem već da moram da idem još jednim busom. I tako ja krenem i idem i vozi mikana... stigla ja skoro do granice sa Viskonsenom, da dobro ste pročitali GRANICA SA VISKONSENOM... to se sve vodi pod "predgrađem Čikaga". I naravno da sam kasnila na razgovor ... i naravno da me nisu hteli primiti i naravno ... poslovi u predgrađima šta da kažem... a da ne krenem momentalno da psujem. I ko kaže da nema diskriminacije... ima je na sve strane.... Već su me odbili sa nekoliko različitih poslova samo zato što se firma nalazi u nekom od "predgrađa" i do tamo ne ide javni prevoz. Stanovnika u tim "predgrađima" ima skoro koliko i u Srbiji.
Da ne dužim više, danas sam bila na jednom razgovoru koji je dobro prošao za sada... Imam drugu rundu intervjua u trajanju od 7 časova sa jednim od šefova kancelarija te firme, a posle toga imam još jedan probni radni dan. Sve ovo treba da prođe ko svet da bi me tek onda zaposlili kao pripravnika. Nema veze dobra je nagrada na kraju, radi se sa jako velikim fimrama ne mogu ni da spominjem ... jer se više bojim nadati.

Savet: Kada stignete u Ameriku i krenete da tražite poslove, uvek pogledajte gde se firma nalazi, ako je u nekom od predgrađa nemojte to prihvatati ako nemate kola. Nikako nećete stići na vreme nikada, tri dana jahanja do tamo vam treba i nepokretni ste bez kola.

E da za vikend smo bili po prvi put u japanskom restoranu i jeli suši. Jao što je to dobro... Nikoli se posebno svideo wasabi sos. Kuvala sam u Četvrtak prošle nedelje piletinu u slatko kiselom sosu sa ananasom ... super je bilo.. Skontali smo da nema veze ako ne piše na proizvodu da je organski već samo da ne sadrži modifikovane sastojke . Juče je Nikola pravio pasulj :D sa mađarskom kobasicom... polako se prilagođavamo kuvanju ovde i ulazimo u štos sa svime.

Još jedan savet: Što god više poneti začina sa sobom kada dolazite ovamo. Običan lorber je 5 grama $6, svi začini su jako jako skupi, tako da ako išta vredi švercovati to je začin verovali ili ne.

I za kraj kupili smo kočano futon (kauč). Konačno nema više spavanja na podu niti ulubljivanja do zemlje. Našli smo oglas, nazvali lika, otišli do njega pogledali i uzeli. Taksista koji nam je prevozio futon je odma rekao da ga uzima za $25 više nego što smo ga mi uzeli, jer i on traži isto tako. Nismo ga prodali dalje, uz sve zahvalnosti Vladi na pozajmici dušeka na naduvavanje krevet je ipak krevet.
Slike slede Ovde